Читање града
ДРЖАВНИ ГРАД У ГРАДУ
Био страни премијер или председник, треба ли такав, каткад и без најаве, да присвоји и заустави дневни час хрупи у подне и обичан животни ток, да се због њега или било кога државног службеника празне мостови, улице ипаркови, мењају путање, заустављају аутобуси, смишљају обилазнице? Сме ли се политика и њен разлог тако лако,
часомице и нехајно, издизати над свакодневицом, заузлавати пешака, паралисати живот града?
У подне, код Лондона, усред градске хуке, милиција скреће с пута ка Теразијама читаву поворку пешака. Одлучно маше у правцу којим се сме ићи. Само заовито и наоколо па у своју тачку, само лево и десно, узбрдо ка Скупштини или низбрдо ка Топчидеру. Никако другачије не сме и не може, по среди је нешто изузетно и велеважно, јер у хипу прецртани су свакодневни правци и слобода кретања, семафори и обични саобраћајци. Ништа зато што је подне и радни дан, што је Лондон од Теразија на пар стотинa метара, што су правим путем, с већим или мањим разлогом, журно или споро, каснећи или ранећи, пошли сви. А на питање зашто не може, објашњења нема: поглед из шпалира је мрк, а усне стиснуте. Тек један обавештени пролазник, више себи у браду, објасни да је у посети важан државни гост – страни политичар, један председник.
Конаци у природи Када је почетком 19. века, после два устанка, Србија стасавала на путу до аутономије, први београдски конак кнеза Милоша Обреновића – Господарски, “по већој части” од дрва и дасака, био је у средишту српског дела града лицем ка Саборној цркви. Далеко солиднији Конак кнегиње Љубице касније је такође саграђен наспрам овога, али је служио више породици него кнезу, који је за пребивалиште изабрао безбедност четири километра удаљеног Топчидера и питомину првог европски обликованог парка у Србији. За државне зграде кнез је бирао и оне у Савамали, око властитог дворца. Оне су тада биле на измаку града и неуроњене у вреву, подаље од чворишта и утока људског саобраћаја. Турске су уходе тамо биле уочљивије, а претећи тутањ тврђавских топова мање чујан. Симићев конак, потоња резиденција кнеза Александра Карађорђевића, освануо је испрва на тлу исушене мочваре барских кукаца, патака и жутих чапљи, у флори и фауни крај Крагујевачког друма. Доцније, са великим парком између четири улице, уређеним као француски правилни врт, заштићен високим пропилејима и гардистима, а од света одвојен високом зиданом и гвозденом оградом, уживао је версајски мир. Управо као и Стари и Нови двор, који су једини, из потом формираног дворског комплекса, доспели у наше време. Темељ оближњег Дома Народне скупштине је једнако био одмакнут од тадашњег центра; грађевина је подигнута на чистини, како је писао Димитрије Т. Леко, “једне огромне пустоши” код некадашње Батал-џамије, где је дуго изгледала “као кап воде у сињем мору”.Такође су и Карађорђевићи градили своје дворове на раздаљини “моторних точкова” од града, на дедињском вису, и погледом их окретали зеленим брдима Кошутњака. У послератно доба пак, за седиште владе велике Федеративне Народне Републике Југославије изабрана је ледина на месту доскорашње насуте мочваре. Када је процес градње, обнове и адаптације већине државних зграда завршен, у бивше дворске резиденције су усељени народни президијуми, савезна и републичка извршна већа, председништво, у једном тренутку и онда све до данас – чак и Скупштина града Београда.
Данас, међутим, некадашње дворске и државне зграде нису више мирна избежишта одакле државници и политичари, у релативној безбедности, повучености и тишини, могу трезвеније сагледати сав препуњени садржај оних ничеанских врећа друштвених хтења и захтева. Већина их је остала усред града, оплетена густим саобраћајем у још гушћем ткиву новоизграђених улица и кућа. Десило се и то, свакој рационалности упркос, да су се управне грађевине, министарства и набујала државна администрација, по сведочењима њених службеника, расула на чак 200 тачака по центру Београда. Створен је, на тај начин, читав мали државни град унутар града, сасвим непланиран, стога заплетен и недопустиво нефункционалан у својој рашепурености и неповезаности. А ипак град са својим чврстим унутрашњим правилима, чије функционисање неретко налаже забране и ограничења, па и заустављање токова већег града, засигурно и важнијег, чији је део.
Састављање рашчињеногДанашња постављеност зграда државе, њихова свеприсутност у слици градског језгра од Немањине, Кнеза Милоша, преко Теразија до Трга Николе Пашића, та готово невероватна пролиферација администрације, њена увеличаност, протегнутост и расутост, аналогна је свеприсутности политике у животима грађана. Колико је политике свакодневно, у јединици медијског и обичног времена, чини се да је барем толико разбацане а прегусте администрације у центру Београда, као постулативној јединици простора. А како се та два обиља закономерно једно у другом одражавају и међусобно подстичу, сам простор постао је као какав витоперени одраз овдашњих непрестаних, вајкада судбинских и острашћених уплива политике у стварност, која јој пречесто стоји надређена, уместо да је на услузи да живот учини удобним и лаким.
Када се, међутим, све ово сведе на минуте и метре, на часове и километре, радне сате и уличне мреже, намећу се питања. Био страни премијер или председник, треба ли такав, каткад и без најаве, да присвоји и заустави дневни час, хрупи у подне и обичан животни ток, да се због њега или било кога државног службеника, празне мостови, улице и паркови, мењају путање, заустављају аутобуси, смишљају обилазнице? Сме ли се политика и њен разлог тако лако, часомице и нехајно, издизати над свакодневицом, заузлавати пешака, паралисати живот града? Уопште, смеју ли се координација и кооперација, као племенита цивилизацијска начела, тако лако замењивати субординацијом?
Уколико се тако нешто увек изнова чини, уз сву могућу корист од страних гостовања и посета, политичари као ехо добијају основано незадовољство грађана, јер се оно не тиче само нелагоде грађана престонице, већ општег моралног начела на чије су непоштовање осетљиви сви. Отуда је тешко замислити изградњу и најосновнијег поверења; са сваким понављањем, јаз између политичара и грађана је дубљи, а вера у политику све слабија. Стога је од одлучујуће важности да се политичко из појма ширег обима повуче у појам ужег – у пределе утилиса и услужности, где му је и једино место. Заправо тамо где су вештине функционисања државе и опслуживања грађана важније од вештина освајања и одржавања власти, и где су пуцатељни и свима знани државни послови одмењени нечујнима и незнанима, онима који роне тихо и не почивају на декларативном старању и громким обећањима, већ на стварном унапређивању друштвених и животних прилика, темељењу стасалих државних институција. Тамо где се урушени мостови поверења лакше обнављају.
Сасвим у складу с тим јесте онда и наум, од власти препознат али неспроведен, да се престоница најзад ослободи од државног града у граду, и преда грађанима, најпре култури Београда и Србије. Да се рашчињено, барем већим делом, састави у новобеоградској Палати Србија, која је за сличну сврху била подесна у највећој Југославији, зашто не и у данашњој Србији, али је неоправдано чека. Био би то тек мали благонаклони одговор на већ вишедеценијске вапаје грађана да уместо политике окушају достојанствен живот.
Тамо где се политика и морал одувек дотичу, али и сукобе, као што је случај у деловању политичара, проблем њиховог радног пребивалишта од свих питања понајмање заслужује да буде велика тема, предмет моралног одлучивања, или говор савести неког од њих. У том посебном случају најбоље пресуђују једноставни разлози уштеде, економичности и функционалности, ефикасности, као и опште безбедности, све оно што се зна, али трпа у све страшнију ропотарницу неиспуњених обећања.
”Политика”, Културни додатак, 25.06.2011.