GišaBogunović


ЧИТАЊЕ ГРАДА 


Кућа које нема


Старца и његов дом прате сажаљење и онај одбојни поглед којим се гледа на безмало све приземнице у центру Београда. Изгледа као бескућник, али то није. Заправо, срођен са својом сићушном кућом и баштом, ужива у богатству које не дели ни са једним од својих, наизглед много имућнијих комшија. Он је без премца највиђенији станар у читавом крају, непотчињени гласноговорник посебности и индивидуалне слободе


Један белобради старац живи у трошној поземљуши на углу две улице на Врачару. Кућа му је столетна, држи се о трошном дрвеном костуру, зидови су болме –  испуњени са нешто камена и нецелих цигала. Окружена спратним зградама, доима се нижа него што јесте, као да није у равни улице, утонула и укопана попут земунских лагумица. Наместо једног прозора стоје даске, понегде уместо црепа – лимене табле притиснуте каменом. У неограђеној башти расту три жива дрвета, између њих обешен је лук конопца за веш.

Из димњака, можда јединог у околини, вије се бели дим, каква год да је – кућа има огњиште.          

Када се спусте врућине, старац седи у хладовини, леђима наслоњен на стабло дрвета. Зими само промени наслон, свије се уз зид куће, увек с неким послом у рукама. О јесени чисти лишће, недуго затим снег са стрехе коју може дохватити руком. Прича са другима, сам са собом, пева. Поздравља познанике и пролазнике, гости псе луталице. Ведар, као да се пренео из времена древних киничара, има колико успева да нађе – и то му је довољно.

Изгледа као бескућник, али то нимало и ни по чему није. Заправо, срођен са својом сићушном кућом и баштом, ужива у богатству које не дели ни са једним од својих, наизглед много имућнијих комшија. Живи, као и они, недалеко од пијаце, близу парка, трговина, поште, школа, надомак дома здравља. Његов дом, уз то, пружа повољности за које се у стегвама урбанизације даје читаво богатство: отворено небо усред града, осунчаност, проветреност, заклоњеност од ветра, ширину погледа, миран комшилук, добре везе, склоњеност од буке... Ипак, са старцем се нико од суседа не би мењао, можда само неко окретан у претварању његових десет у више од хиљаду квадрата за што више породица.

Старца и његов дом прате сажаљење, чак и презир околине, и онај одбојни поглед којим се гледа на безмало све приземнице у центру Београда. У томе најотвореније предњаче они који се сваки дан пењу у тескобу истоветних, једнако распоређених соба. Они који кроче истим путањама из обданице у ноћ, од кухиње до купатила, од трпезарије до терасе, ако су те среће да је имају. Станари вишеспратница са редним бројем спрата уместо имена („онај са петог”, „са трећег”), чији прозори гледају у туђе прозоре. Власници погрешног али стаменог уверења да је неминовност, безмало повлашћеност градског начина живота заједница свакодневне повезаности са суседима, неосунчаност, непроветреност унутрашњих дворишта, невиделост неба.

А старац је без премца највиђенији станар у читавом крају,  непотчињени  гласноговорник посебности  и индивидуалне слободе.

Његова кућа, као по Витрувијевим поукама, лежи на здравом, повисоком месту, где је ретко магле, мраза и припеке, окренута делу неба који није ни хладан ни врео; растворена према башти која носи стамбене вредности веће од сваке честице обзиданог и наткривеног простора.

Она чак следи и уџбенички наук о томе како вртом надоместити оно што је пропуштено у унутрашњости, како стан спонтано и закономерно проширити у спољашњост у складу са различитостима доколице, радног и стамбеног задатка.    

Опстојећи као чудом у садашњици, опкољена лажним брижницима, предузетницима и агентима, презрена у транзицијско доба, старчева кућа заправо и не постоји. Њена права и једина стварност је оно шта уместо ње може бити и шта ће уместо ње бити. Та извесност је тврђа од оних неколико здравих цигала у њеном зиду.

У процени њене вредности нимало не учествује оно што би морало бити највредније – квалитет живота њеног станара. О њеној судбини још давно је одлучила већ дуговека философија егалитаризма и колективизма, заснована на све трошнијим темељима заједништва и сарадње, једнакости међу људима.

Остарели модернистички имагинаријум преточен у генералне и детаљне урбанистичке планове, догматски овештао у умовима многих који о будућности Београда мисле и одлучују.

Као да другог или бар средњег пута не може бити. Ипак, она још стоји да укаже на величину природне везе људске егзистенције и куће, ма каква она била; да пружи доказ да се сиромаштво и богатство не могу мерити рушевним зидовима и кадама од мрамора, јер они нису, како је подучавао старчев духовни предак Антистен, људима у кући, већ у души.

Старац носи две даске и звижди.

”Политика”, Културни додатак, 13/02/2010 

Translate This Page

Make a free website with Yola