ČITANJE GRADA
Kuća koje nema
Belobradi starac živi u trošnoj pozemljuši na uglu dve ulice na Vračaru. Kuća mu je stoletna, drži se o trošnom drvenom kosturu, zidovi su bolme – ispunjeni sa nešto kamena i necelih cigala. Okružena spratnim zgradama, doima se niža nego što jeste, kao da nije u ravni ulice, utonula i ukopana poput zemunskih lagumica. Namesto jednog prozora stoje daske, ponegde umesto crepa – limene table pritisnute kamenom. U neograđenoj bašti rastu tri živa drveta, između njih obešen je luk konopca za veš. Iz dimnjaka, možda jedinog u okolini, vije se beli dim, kakva god da je – kuća ima ognjište. A na bočnom zidu ima i broj – 4.
Kada se spuste vrućine, starac sedi u hladovini, leđima naslonjen na stablo drveta. Zimi samo promeni naslon, svije se uz zid kuće, uvek s nekim poslom u rukama. O jeseni čisti lišće, nedugo zatim sneg sa praga i strehe koju može dohvatiti rukom. Priča sa drugima, sam sa sobom, peva. Pozdravlja poznanike i prolaznike, gosti pse lutalice. Vedar, kao da se preneo iz vremena drevnih kiničara, ima koliko uspeva da nađe – i to mu je dovoljno.
Izgleda kao beskućnik, ali to nimalo i ni po čemu nije. Zapravo, srođen sa svojom sićušnom kućom i baštom, uživa u bogatstvu koje ne deli ni sa jednim od svojih, naizgled mnogo imućnijih komšija. Živi, kao i oni, nedaleko od pijace, blizu parka, trgovina, pošte, škola, nadomak doma zdravlja. Njegov dom, uz to, pruža povoljnosti za koje se u stegvama urbanizacije daje čitavo bogatstvo: otvoreno nebo u sred grada, osunčanost, provetrenost, zaklonjenost od vetra, širinu pogleda, miran komšiluk, dobre veze, sklonjenost od buke... Ipak, sa starcem se niko od suseda ne bi menjao, možda samo neko okretan u pretvaranju njegovih deset u više od hiljadu kvadrata za što više porodica.
Glasnogovornik slobode
Starca i njegov dom prate sažaljenje, čak i prezir okoline, i onaj odbojni pogled kojim se gleda na bezmalo sve prizemnice u centru Beograda. U tome najotvorenije prednjače oni koji se svaki dan penju u teskobu istovetnih, jednako raspoređenih soba. Oni koji kroče istim putanjama iz obdanice u noć, od kuhinje do kupatila, od trpezarije do terase, ako su te sreće da je imaju. Stanari višespratnica sa rednim brojem sprata umesto imena (“onaj sa petog”, “sa trećeg”), čiji prozori gledaju u tuđe prozore. Vlasnici pogrešnog ali stamenog uverenja da je neminovnost, bezmalo povlašćenost gradskog načina života zajednica svakodnevne povezanosti sa susedima, neosunčanost, neprovetrenost unutrašnjih dvorišta, nevidelost neba. A starac je bez premca najviđeniji stanar u čitavom kraju, nepotčinjeni glasnogovornik posebnosti i individualne slobode. Njegova kuća, kao po Vitruvijevim poukama, leži na zdravom, povisokom mestu, gde je retko magle, mraza i pripeke, okrenuta delu neba koji nije ni hladan ni vreo; rastvorena prema bašti koja nosi stambene vrednosti veće od svake čestice obzidanog i natkrivenog prostora. Ona čak sledi i užbenički nauk o tome kako vrtom nadomestiti ono što je propušteno u unutrašnjosti, kako stan spontano i zakonomerno proširiti u spoljašnjost u skladu s različitostima dokolice, radnog i stambenog zadatka.
Opstojeći kao čudom u sadašnjici, opkoljena lažnim brižnicima, preduzetnicima i agentima, prezrena u tranzicijsko doba, starčeva kuća zapravo i ne postoji. Njena prava i jedina stvarnost je ono šta umesto nje može biti i šta će umesto nje biti. Ta izvesnost je tvrđa od onih nekoliko zdravih cigala u njenom zidu. U proceni njene vrednosti nimalo ne učestvuje ono što bi moralo biti najvrednije – kvalitet života njenog stanara. O njenoj sudbini još davno je odlučila već dugoveka filosofija egalitarizma i kolektivizma, zasnovana na sve trošnijim temeljima zajedništva i saradnje, jednakosti među ljudima. Ostareli modernistički imaginarijum pretočen u generalne i detaljne urbanističke planove, dogmatski oveštao u umovima mnogih koji o budućnosti Beograda misle i odlučuju. Kao da drugog ili bar srednjeg puta ne može biti. Ipak, ona još stoji da ukaže na veličinu prirodne veze ljudske egzistencije i kuće, ma kakva ona bila; da dokaže da se siromaštvo i bogatstvo ne mere ruševnim zidovima i kadama od mramora, jer oni nisu, kako je podučavao starčev duhovni predak Antisten, ljudima u kući, već u duši. Niti je blago srebro i zlato, već je blago što je srcu drago.
Starac nosi dve daske i zviždi.
Kada se spuste vrućine, starac sedi u hladovini, leđima naslonjen na stablo drveta. Zimi samo promeni naslon, svije se uz zid kuće, uvek s nekim poslom u rukama. O jeseni čisti lišće, nedugo zatim sneg sa praga i strehe koju može dohvatiti rukom. Priča sa drugima, sam sa sobom, peva. Pozdravlja poznanike i prolaznike, gosti pse lutalice. Vedar, kao da se preneo iz vremena drevnih kiničara, ima koliko uspeva da nađe – i to mu je dovoljno.
Izgleda kao beskućnik, ali to nimalo i ni po čemu nije. Zapravo, srođen sa svojom sićušnom kućom i baštom, uživa u bogatstvu koje ne deli ni sa jednim od svojih, naizgled mnogo imućnijih komšija. Živi, kao i oni, nedaleko od pijace, blizu parka, trgovina, pošte, škola, nadomak doma zdravlja. Njegov dom, uz to, pruža povoljnosti za koje se u stegvama urbanizacije daje čitavo bogatstvo: otvoreno nebo u sred grada, osunčanost, provetrenost, zaklonjenost od vetra, širinu pogleda, miran komšiluk, dobre veze, sklonjenost od buke... Ipak, sa starcem se niko od suseda ne bi menjao, možda samo neko okretan u pretvaranju njegovih deset u više od hiljadu kvadrata za što više porodica.
Opstojeći kao čudom u sadašnjici, opkoljena lažnim brižnicima, preduzetnicima i agentima, prezrena u tranzicijsko doba, starčeva kuća zapravo i ne postoji. Njena prava i jedina stvarnost je ono šta umesto nje može biti i šta će umesto nje biti. Ta izvesnost je tvrđa od onih nekoliko zdravih cigala u njenom zidu. U proceni njene vrednosti nimalo ne učestvuje ono što bi moralo biti najvrednije – kvalitet života njenog stanara. O njenoj sudbini još davno je odlučila već dugoveka filosofija egalitarizma i kolektivizma, zasnovana na sve trošnijim temeljima zajedništva i saradnje, jednakosti među ljudima. Ostareli modernistički imaginarijum pretočen u generalne i detaljne urbanističke planove, dogmatski oveštao u umovima mnogih koji o budućnosti Beograda misle i odlučuju. Kao da drugog ili bar srednjeg puta ne može biti. Ipak, ona još stoji da ukaže na veličinu prirodne veze ljudske egzistencije i kuće, ma kakva ona bila; da dokaže da se siromaštvo i bogatstvo ne mere ruševnim zidovima i kadama od mramora, jer oni nisu, kako je podučavao starčev duhovni predak Antisten, ljudima u kući, već u duši. Niti je blago srebro i zlato, već je blago što je srcu drago.
Starac nosi dve daske i zviždi.
”Политика”, Културни додатак, 13/02/2010
