Дом ”Политике”
Вест о преименовању Новинарског у Трг ”Политике” бацила је светло на данашње седиште ”Политикине” редакције, које ће можда добити нову адресу, али је у сенци остала суседна, стара зграда листа. Mеђутим, темељна начела ”Политике”, која су постављена још пре Великог рата на другим београдским адресама, дошла су до пуног изражаја управо у међуратној редакцији, у Македонској 31.
Ти темељи уредничке норме током 112 ”Политикиних” година су умели да попусте, понајвише у првој деценији после Другог светског рата, почетком седамдесетих и деведесетих година прошлог века, и стога на њих није сувишно подсетити. Избегавање сензационализма и изношење проверених и тачних чињеница, био је први ослонац, други се тицао допуштања свакоме да аргументима брани своје погледе и мишљење, али без гнева и увредљивих израза другоме, трећи је чинила задата еквидистанца уредништва према власти и опозицији, а четврти — обзир према стилу и чистоти језика.
Први светски рат је однео творце тих начела, Владислава и Дарка Рибникара, донео промењену мапу света, али се посланство преносило даље. У времену ”убрзања историје” то је било изводљиво само уз ново пословно окружење, модернизацију рада и штампање листа на већем броју страна. Једини преживели међу браћом – др Слободан Ф. Рибникар, његови најближи сарадници Јован Тановић, Миомир Миленовић и Димитрије Стевановић, уз помоћ Милице, удове оснивача Владислава, одлучили су да се током 1921. подигне нова зграда, недуго по поратном обнављању ”Политике” 1. 9. 1919.
Због добрих саобраћајних веза и близине самог центра, за место Дома, изабрана је Поенкареова улица, данашња Македонска, и празан плац зграде срушене у рату на броју 31. Тиме је наслеђен genius loci једне од најлепших зграда старог Београда, где је шездесетих година 19. века био смештен конзулат Краљевине Сардиније. У ту кућу упечатљивог прочеља у романтичарском ”шпицбоген” стилу, кнез Михаило је често долазио у посету своме добром пријатељу конзулу Сковаси, маштајући, како је писано у оно време, о дану када ће и српски и италијански народ дочекати своја уједињења.
Почетком јануара 1921. архитект Милан Секулић је довршио пројекат Дома. Околност да се зграда наслањала на Ђорђевићеву Другу београдску гимназију, а ова на једнако успелу Тителбахову зграду Окановића, пројектант је нарочито узео у обзир, повинујући се потреби да све заједно образују складно лице тадашњег гимназијског сквера. Тако је и било, што сведоче ондашње фотографије, понека и са обавезним ролнама рото-папира уз гимназију и Дом, што је био неизбежан међуратни ”мобилијар” овога трга.
У рано јутро 24. марта 1921. положен је камен темељац на парцели чији је сопственик и инвеститор градње било уредништво и директор ”Политике” др Слободан Ф. Рибникар. У наредних девет месеци, делом и од средстава зајма код Привилеговане хипотекарне банке, зграду је зидало грађевинско предузеће ”Пионир” под надзором архитекте Драгутина Маслаћа.
Када је довршен, Дом је обезбеђивао максималну радну ефикасност оних који су тада водили, уређивали и штампали лист. Штампарски процес је био стављен испод нивоа улице, онај слагачки и експедитивни у приземље, док су просторије уредништва, као у телу с главом у вишој равни, припали горњим спратовима. Ту су се нашли и станови власника и уредника листа, али и машиниста, који су у сваком часу могли отклонити застој у том процесу. На подлози од плуте, нигде не прелазећи притисак од 2,5 килограма по метру површине земљишта, покренута је нова ротациона машина и уз њу ложионица; у приземљу су се налазила два одељења слагачнице, а према унутрашњем дворишту просторије цинкографије и стереотипије, као и гардероба. Окренуте тргу и јавности, на првом спрату, око средишњег предсобља, нашле су место четири собе за редакцију, као и администрација, а са супротне стране, према дворишту, била је свечана сала с библиотеком. Ладањски и повучени простор свих запослених и станара била је унутрашња цветна тераса.
Дом ”Политике” је усељен у децембру 1921, а освештан 25. јануара 1922. Од тада до почетка Априлског рата 1941, лист је у овој кући стварала редакција, можда и без премца у историји српског и југословенског журнализма како по новинарском саставу, тако и по разгранатости и квалитету дописничке мреже, као и интелектуалном доприносу врхунских сарадника. Њен производ била је ванредна информативна, сазнајна и језичка вредност листа који је свакодневно штампан, његова критичка будност и полемичка узаврелост, графичка и репортерска разноликост.
У њему су писали, а посао унутар редакције организовали Владислав С. Рибникар, већ поменути Тановић и Миленовић, затим др Милан Гавриловић, Добрица Кузмић, Живан Митровић, Живојин Вукадиновић, Радоје Јосимовић, Драгомир Димитријевић, међу којима је било и врсних новинарских педагога и ментора. Вредност редакцији давали су запослени књижевници као Милош Црњански, Милан Дединац, Григорије Божовић, Синиша Пауновић, Вељко Милићевић, Властимир Петковић, Живко Милићевић, Селена Дукић, Гојко Бановић, Милан Шантић и други, док су о догађајима из света и земље извештавали дописници-ерудите попут Предрага Милојевића, Александра Видаковића, Душана Тимотијевића, Андре Милосављевића, Михаила С. Петровића, Момчила Јојића, Симе Францена, Владимира Дедијера, др Светислава Петровића, Боре Продановића, Бранка Вукелића, Вука Драговића… О ликовном изгледу дневника бринули су се Нада Дорошки, Деса Глишић, Ђорђе Лобачев, Владимир Жедрински, Љубомир Ивановић, Валеријан Апухтин, док је водећи карикатурист, једно време и ликовни критичар, био Пјер Крижанић, уз њега повремено и Бранко Петровић. Фотографију и фотографско одељење водили су Александар Симић, Рахамим Рубен, Јуриј Усаковски, а спортске теме покривали, уз остале, Војин Ђорђевић, Боривоје Јовановић, Ватрослав Главадановић, Владимир Росић и најутицајнији међу њима Љубомир Вукадиновић. Као фељтонисти, хроничари и есејисти, прозаисти и песници, економски и политички аналитичари, књижевни, музички и ликовни критичари, за ”Политику” тога доба постојано су писали Бранислав Нушић, Слободан Јовановић, Богдан Поповић, Живојин Балугџић, Станоје Станојевић, Растко Петровић, Милан Кашанин, Марко Ристић, Виктор Новак, Милоје Милојевић, Милан Стојадиновић, Коста Н. Христић, Сретен Стојановић, Јован Дучић, Милан Грол, Драгиша Васић, Иван Ђаја, Исидора Секулић, Бранко Ћопић, Десанка, Андрић… а низ великана би се могао наставити и преко следеће ”Политикине” стране.
Дом ”Политике” до данас није појединачно заштићен законом о заштити културних добара премда заузима високо место у историји нашег новинарства, као и у међуратној архитектури Београда. Ово друго не по раскоши и декоративној фрази, већ по академској одмерености и озбиљности, а пре свега по новаторству у начину организације сложених функција унутрашњег простора у јединственој просторној синтези породичног и пословног живота. Уз чињенице да је у згради донесен акт о оснивању "Политике" а.д. 10. 8. 1924, с Чланом 5 Правилника, који је утврдио трајање акционарског друштва на сто и једну годину, те да су у њој живели чланови породице Рибникар, уредници попут Тановића, Дединца, Раде Бунушевац и других, а да су ту и касније пословале ”Политикине” редакције, њене споменичке вредности предате су нашој генерацији да их право вреднује и убаштини.
За почетак, као и суседни облакодер, који је данас ипак само на услузи али не и у стварном власништву листа, Дом ”Политике” једнако заслужује адресу новог Трга.
”Политика”, 28. 6. 2016.
Део ”Политикине” редакције на тераси Дома, 1934.
Слева на десно:
Драгомир Лола Димитријевић, Димитрије Диша Стевановић, Јован Тановић, Андра Милосављевић, Живко Милићевић, Добрица Кузмић, Владислав С. Рибникар, Пјер Крижанић, Живан Митровић, Милан Шантић, Живојин Бата Вукадиновић, Богдан Симић, Јуриј Усаковски, Григорије Божовић, Михаило С. Петровић, Јован Миодраговић,Ђорђе Николић