GišaBogunović

 BEOGRAD KAKAV NEĆE BITI (III)


San snova o Beogradu: Plan ulepšavanja varoši Albana i Alfreda Šambona


Koliko je plan Albana Šambona bio revolucionaran u trenutku nastanka? Navodi se da je imao inspiraciju u velikim gradovima Evrope, ali imajući u vidu taj period u tadašnjoj Kraljevini Srbiji, jesu li te ideje bile prihvatljive?  


 - 
Bio je to romantični, gotovo dirljiv pokušaj ratom i žrtvama ojađene Srbije da se dohvati svoga evropejstva. Po okončanju Drugog balkanskog rata nakratko je zavladala krepka vera u miran razvitаk i sjajniju budućnost čak “dvojinom uvećane otadžbine”, kako se govorilo.  U to vreme, ulepšavanje Beograda bila je tačka dopune građevinskog zakona kako bi “kulturni centar celoga srpstva” u estetskom pogledu prevazišao “Zagreb, Sofiju, Atinu i Bukurešt.” Otuda i tako visoka ambicija da se uposli renomirani briselski atelje od 200 saradnika na čelu sa Šambonom, arhitektonskim poliglotom s ogromnim iskustvom ornamentalnog vajara, stvaraoca dekorativnog spektakla luksuznih hotela i restorana, bajkovitih prostora pozorišnih i muzičkih sala i varijetea u Londonu, Parizu i Briselu, raskošnih vila duž flamanskog primorja i monumentalnih mostova u Ostendeu. Neposredan povod verovatno je bio njegov rad na uređenju kvarta Montagne de la Cour u Briselu (1909-10). Plan ulepšavanja Beograda, koji je Šambon podneo na uvid javnosti 1913, predstavljao je jedan od prvih obuhvatnih urbanističkih projekata srpske prestonice i kao takav za našu sredinu je svakako bio izniman, ali ujedno i snovit, nadstvaran. Ostao je nezapažen na stranicama značajnih novina, a prikazan je u jednoj nevelikoj sobi, na tepisima i draperijama preko stolova i stolica, jer u to vreme Srbija nije imala ni propisan izložbeni prostor. Već i sama prezentacija plana bila je vesnik njegove sudbine.


                                                                                                            
                                                                                                               Alban Šambon


Da li bi neke od tih ideja bile moguće u praksi, da nije izbio Prvi svetski rat? Koliko je geografski položaj Beograda i sama struktura grada mogla da podnese tu zamisao?


- Upitajmo se najpre kako je Šambon, sa svojim sinom Alfredom, koautorom plana,  iz svoga mondenstva, svojih kursalona i kazina na morskoj obali, svoga otmenog eklekticizma pariskih varijetea i buržoaskog pogleda na svet, mogao shvatiti tu većinsku, seljačku i radikalsku Srbiju, koja je podozrivo škiljila na svaku “stranštinu”. Pretpostavljam da bi zato i njegov dolazak na "teren" bio izlišan, za svrhu mu je dovoljno poslužio Geodetski plan iz 1909. Siguran sam međutim da mu cilj i nije bio da se upozna s fizičkom datošću, još manje s malim varoškim metrom prizemljuša i još slepih, zavojitih i neosvetljenih ulica Beograda, već da tu stvarnost svojim projektom nadiđe, a gradsku morfologiju gdegod i gumicom izbriše. Ovovremski primer takve prakse su rani projekti za današnji “Beograd na vodi”, pravljeni kao za kakav ravničarski Beograd.  Ali, dobro pitate, kakav bi bio susret njegove pompezne arhitekture javnih zdanja i male varoši tek delimično razvedene kanalizacije i električne rasvete? Pa i novoizgrađeni hotel “Moskva”, koji Šambon ne ucrtava u svoj plan, upravo u to vreme stranci opisuju kao pelican in the wilderness. Kako su njegovi široki bulevari markantnih poenti mogli da otrpe uporne prizemnice u centru, čiji su vlasnici duplo oporezivani dok ne nadzidaju bar još jedan sprat? U narodu je još opstajalo ono “kaljav kao da je s Vračara” kad je Šambon predložio Arc d' Triomphe na Slaviji. Kako bi bila doživljena, da je ostvarena, njegova Svetosavska crkva u ponešto orijentalnom stilu?  
Ukratko rečeno, u planu je vidljivo da su autori svesno zanemarili punu prostornost urbanističkog planiranja, da se nisu spustili u trodimenzionalnu stvarnost, niti okusili život, mirise i ukuse beogradske ulice, kreirajući svoj papirnati san.


Kako bi onda izgledao Beograd?


- Kao san snova, sa ove udaljenosti. Centar Beograda bi razvojno usmeravali jaki urbanistički motivi i upečatljivi arhitektonski orijentiri, promišljeno locirani spomenici, neumoljivo probijeni bulevari, poput širokog lučnog ringa od Save ka Dunavu. Bilo bi to urbanističko carstvo komponovano po čvrstom školskom kanonu, koje u detaljima prerasta u spektakl eklektičke arhitekture, nabujale arhitektonske i skulptoralne plastike, kolonada, fontana, slavoluka… U svakom posebnom slučaju, kao prilikom rešavanja Terazija s Terazijskom terasom ili kompleksa dvorova, Šambon osmišljava zatvorene, osovinski definisane trgove, omeđene pitoresknim zgradama i peristilima promišljene uzajamnosti, a u njih pušta strujanje gradskog života kroz zvezdaste ulice ili one po tipu trozupca, zatim arke, kaskade ili stepenice.  Da je plan ostvaren, između ostalog bi izostao jedan veliki manjak beogradskog urbanizma, koji se proteže do danas - ono naše palanaštvo u aljkavosti i nedovršenosti, koje se ogleda u potpunom odsustvu negovanih međuprostora hrabre i krupne parcelacije, kao i umetnički oblikovanih partera u neposrednoj blizini najznačajnijih javnih zdanja i spomenika… Srodili smo se s tim da takvih prostora nema čak ni pred Narodnom skupštinom, pa ni pred Novim dvorom, već se jave retko, u velikom stilu još ređe, kao na Avali, oko Spomenika neznanom junaku, u okolini Palate Srbije u Novom Beogradu ili ispred Dobrovićevog Generalštaba.

 
Koje su osnovne karakteristike tog plana, kako u estetskom, a kako u funkcionalnom smislu?


- Šambonova koncepcija je davala prednost umetničkom oblikovanju nad tehničkim rešenjima, te se plan po tome oslanja na principe rodonačelnika modernog urbanizma - Kamila Zitea. Od njih pak odstupa negujući akademičarsku strogost simetrije, suverenu uravnoteženost urbanističkih kompozicija. U nepravilnosti tadašnjeg Beograda, u izvitoperenosti i nepravilnim uglovima nedefinisanih gradskih trgova Šambon nije prepoznavao ni umetničku, ni funcionalnu priliku, kakvu bi, recimo, pozdravio Zite.  U oba slučaja, međutim, plan je suštinski pripadao urbanizmu XIX veka. 


                                                                                                 
                                                                                    Alban i Alfred Šambon, Univerzitet na Kraljevom trgu


Jesu li njegove ideje, a ako jesu, uticale na potonje urbanističke planove i ideje?


- Čini mi se da je taj uticaj na praktičnom planu zanemarljiv, ali ponegde jeste vidjiv u predlozima Generalnog plana Beograda iz 1924. Beogradska tvrđava je oslobođena vojske i predata građanima, recimo, logično je prepoznat Bulevar kralja Aleksandra kao  mesto grupisanja značajnih javnih građevina itd. Potezi Savinac-Terazije i Bulevar kralja Aleksandra na kojima je Šambon insistirao razvijali bi se i bez njegovih predloga, no prava je šteta što njegovi dragoceni predlozi upravnih prodora na te pravce, kao i povezanih trgova, nisu zaživeli. Vretenaste Terazije su i danas podređene fluksu motornog saobraćaja, a Terazijskoj terasi je oteta moguća funkcija belvedera izgradnjom soliterskog gustiša uz Savu.

 
Gde je sada Beograd u urbanističkom smislu?
 
- Beograd je 
poljuljan i ozbiljno poremećen saobraćajnim, ekološkim, komunalnim i urbanističkim problemima, a uporedo s tim doživljava dramu neodgovornog i pogrešnog planiranja. Bez zadrške se daje na polzu investitorima i grozničavo uveličava, kao da se ništa kritično ne dešava.  U udvoričkom okruženju, gde vlada "politika uplašenih službenika", velika većina stručnjaka se samoisključila.  Tobož ne vide ništa strašno u onome što im se odozgo nameće. Uzdržani od svakog prosuđivanja, kamoli kritike ili bunta, sveli su svoje plemenite pozive na svesno odabranu antiintelektualnu delatnost, i stoga su osovina problema. A stanje je takvo da uveličavanje građene sredine mora imati svoju stanku, čak i moratorijum, građanin u toj sredini mora naći oduška, a ako ga ne nađe, estetizovan, zdrav i funkcionalan život je nespojiv s Beogradom. Utoliko je Šambonov plan, koji je u središte stavio visoki estetizam, opomena kolika je današnja odrođenost od stvaralačkog, produhovljenog urbanizma, pa i građanskog prava na lep grad. Čak mislim da smo u toj zastranjenosti ušli u fazu neophodne terapeutike,  te se ne piše dobro ukoliko Beograd hitno ne prestane da se shvata kao “grad (poslovnih) mogućnosti”, već upravo suprotno - kao mesto predaha za traumatizovane stanovnike, јер je bolest uznapredovala. Postoje odlični lekovi, recimo, mali urbanizam je takav jedan lek. 


Ima li danas barem nešto što podseća na Šambonove predloge?


- Ima pre svega tragikomike.  Više od 100 godina kasnije, Šambonovi eklektičarski pastiši, palate bujne ornamentike iz prohujalih vremena postale su kao kakvi uzori za fasade kolektivnih višespratnica za proizvodnju brzog profita, pa i za vile današnjih skorojevića i profitera na tržištu nekretnina. Jedna takva, ne vila, niti palata, već pravi privatni dvorac gradi se na Topčiderskoj zvezdi, kao delo taštine i svemoći vlasnika ružičaste TV, ali i kao izraz tragičnog nerazumevanja savremenosti. Kada se dovrši i zablista, biće to simbol opšte starletizacije (v. starlet-arhitektura), pa i planski obavljene retardacije srpskog društva, kojoj je taj vlasnik i generator i akcelerator. Kako god bilo, to je nova kapija Dedinja i Užičke ulice, na mestu koje bi i pored sve osovinske postavljenosti, belvederskog preimućstva, neoklasicističkih i dvorskih aluzija, Šambon s prezirom odbacio, jer je kriminalno pomisliti, kamoli dozvoliti da se takva monster-građevina nađe u pitomoj rezidencijalnoj zoni.  


© 2022 Slobodan Giša Bogunović
Razgovor korišćen za tekst Dejane Vukadinović za BBC-a na srpskomapril, 2022.

Make a free website with Yola