GišaBogunović

„Srpski Gaudi“ kao nemi svedok

20. jun. 202209:07
Pošta na Železničkoj stanici u Beogradu Foto:Wikimedia/Museum of Science and Technology Belgrade


Istorijski značajne kuće u Beogradu ruše se u anomičnom vakumu dok ističe prethodna zaštita, a ne proglašava se kulturno dobro. Takva usaglašenost koruptivnih radnji otkriva totalni kolaps i degradaciju službe zaštite.

Najava da će zgrada Pošte 2 u Savskoj biti srušena da bi se podigla replika  Korunovićevog zdanja, s autentičnom fasadom nosi aromu poznate poruke osvedočenog trebinjskog “neimara” B.V. da: “Ako bude trebalo, napravićemo još lepši i stariji Dubrovnik“. Prvi put Korunovićevo izvorno (i)zdanje pod snegom, video sam na kolornoj, međuratnoj, fotografiji Riste Marjanovića, jednog od najpoznatijih srpskih fotografa. Odnedavno dostupna i u monografiji “Beograd  u objektivu Riste  Marjanovića 1936-1946” (Službeni glasnik).  Pred zdanjem kažu “srpskog Gaudija” na Vilsonovom trgu kao da je zastao i Albin Brunovski, najveće ime slovačke grafike. Neki njegovi stariji grafički listovi (o)daju refleks Korunovićeve fasade. 

stara posta danas Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

Trag tog arhitektonskog rukopisa vidljiv je i na zgradi starog DIF-a u Deligradskoj i Muzeja PTT-a. U bogatom Korunovićevom opusu sokolski domovi u Bijeljini, Travniku Prokuplju, Jajcu, Loznici, Uroševcu, Visokom… Isprojektovao je crkvu Pokrova Presvete Bogrodice u Kajmakčalanskoj ulici kao i 20 crkava: na Sušaku, Visu, Celju, Ljubljani, Prilepu…  

Mnoga njegova zdanja, spomenici su minirani. Bugari su bili najtemeljniji. Minirali su obelisk i spomen kosturnicu kumanovskih junaka na Zebrnjaku. Crkva u Mariboru srušena je 1941. dok  je ona na Visu sravnjena u novoj Jugoslaviji baš kao i zgrada Maršalata Kraljevskog dvora, koja se nalazila između Starog i Novog dvora. Palata pored železničke stanice teško je oštećena tokom bombardovanja 1944. Posle rata pod stručnim nadzorom pretapacirana, obezličena do neprepoznatljivosti. 

Po čemu se posleratni i današnji "zaštitari" razlikuju? Da li su poratni imali više respekta prema struci a danas sve znaju pa tako i rade. Udarnički ruše? Prema mišljenju Slobodana Giše Bogunovića, filozofa i teoretičara arhitekture zaštitarstvo se – i onda i sada -  borilo s udarničkim kultom novogradnje,  hiperurbanizacijom koja ne mari za posledice, politizacijom graditeljstva, ekonomističkom idejom napretka. I onda i sada potvrđivalo se ono Ničeovo da je arhitektura rečitost vlasti u oblicima… 

NESTALI DOBROVOLJAC PAVLE KRAT 

No čini se da je od onda do danas sve više nestajalo i pravih veštaka, artizana građevinskog zanata, zanatlija, majstora, ali i istinskih zaštitara, koji su u ono osnivačko doba goreli za očuvanje baštine. U međuvremenu je nestalo i majstorstva uopšte, majstor je postao montažer gotovih elemenata, a zaštitar pokoreni činovnik, katkad i pod bezbednom aurom istraživača, dalek svakom aktivizmu i prkosnom riziku po sebe i svoje nameštenje – smatra Bogunović.

Nije Korunovićeva zgrada jedina prošla kroz centrifugu soc. redizajna, ali Bogunović ukazuje na brahijalno preinačenje Кorunovićeve Pošte 2 koje pripada vremenu krajnje sovjetizacije društva kada, recimo, Radovan Zogović grmi protiv nazadnosti prozapadne arhitekture, kada Branko Maksimović veliča “staljinski plan rekonstrukcije Moskve”, Branislav Kojić arhitekturu ruskog sela, a Đurđe Bošković srednjevekovnu arhitekturu SSSR-a i zalaže se za ideal arhitekture “socijalističke i po formi i po sadržaju”… 

Stoga nije čudo što je jednom predstavniku najmlađe generacije ruskih arhitekata-emigranata, levičaru, poveren važan zadatak. Tražen je i nepatvoreni modernist, ali to nije mogao biti kakav prokazani i detronizovani “buržoa”, poznavalac stilske arhitekture i najplaćeniji arhitekt u bivšoj Kraljevini, poput Dragiše Brašovana, ali mogao je biti njegov saradnik, Pavle Krat, podseća Bogunović. No i sam Krat će ubrzo, nespreman da se namah preumi u skladu s Rezolucijom Informbiroa, prinudno odjaviti svoje prebivalište u Beogradu i odavde nestati 1949. godine.

Kako je vreme prolazilo, izgled stare Pošte 2 bio je sve prisutniji u javnosti, te se Korunovićeva arhitektura pomaljala iza Kratovog štemovanja i doziđivanja spoljnih zidova. Pokazalo se da je Pošta 2 za Beograd zaštitni znak ekspresionizma kao što je recimo Čile haus za Hamburg ili Ajnštajnova kula za Potsdam… I neke druge vredne, a iščezle zgrade poput Đumrukane, Starog konaka između dva dvora ili Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu poseduju, navodi Bogunović  taj transempirijski kvalitet koji ih čini vrednim obnavljanja.

REPLIKA SA ILI BEZ SLO I CRO GRBOVA 

Novi planovi za „Beograd na vodi” predviđaju rekonstrukciju postojećeg objekta ili izgradnju sasvim novog po izvornom projektu autora arhitekte Korunovića. 

Po svemu sudeći biće ovo drugo. Ali, da li je dragoceniji autentični sat ili njegova makoliko verna kopija? Iz kulturno-istorijskog ugla vrednije je obnoviti postojeću građevinu nego praviti njegovu repliku. Pa i sama ta reč dovoljno govori, replika je komentar na izlaganje, odgovor na nečije reči, uveliko ogađeno načinom razgovora u našoj Narodnoj skupštini. Dakle, Pošta 2 će biti srušena, a u ontološkom smislu mi nećemo dobiti to isto delo, a novo. Prvobitnost će nestati s rušenjem. Hoće li, recimo, replika imati slovenačke i hrvatske grbovi kao izvorna zgrada? 

Prezrena unikatnost

Smatralo se da je cilj arhitekture da dostigne političku misao, i time iskaže svoj socijalistički karakter. Utoliko je prezirana zavodljiva stilska posebnost i unikatnost predratne arhitekture i nametana predstava celovitosti i ujednačenosti, pa je sve činjeno u slepoj potčinjenosti imperijumu uprošćenog modernizma – smatra Bogunović. Pred modernim saobraćajnicama nestajali su istorijski ambijenti, oaze prošlosti, kao suvišno i strano telo s građevina je skidan ornat, umetnost arhitekture je svođena na logiku rešavanja zadatih problema. 


Središnji i ugani deo Pošte 2 bliži stanici su bili rušeni u dva bombardovanja tokom aprila i oktobra 1944, ali je zgrada mogla biti obnovljena. U svom tekstu u zagrebačkoj “Arhitekturi” (7/1948) Krat je obrazlagao da se odustalo od vraćanja u prvobitno stanje ne zbog stepena oštećenja, već zato što je Korunovićeva arhitektura neuspešno koristila nasleđe našeg narodnog neimarstva i bila stilski prezasićena. Potanko je objasnio i na koji je način “umirio” Korunovićevu ekspresivnu fasadnu igru ispada i udubljenja - “štemovanjem i doziđivanjem”, kao i oblaganjem nekadašnje polihromne fasade ujednačenom svetlom teranovom. Isticao je i prednosti intervencije u spajanju manjih prozora u veće, čime su osvetljene duboke i niske prostorije u unutrašnjosti zgrade; u pomeranju stepeništa, čime je ostvarena bolja povezanost administrativnih odeljenja. No i takva, preinačena, čitava zgrada, otkriva Кrat, bila je privremenog karaktera. Još tada se nameravalo da železnička stanica bude premeštena, posle čega bi i Pošti 2, vezanoj za železnicu, trebalo naći novu funkciju. 


Ukoliko se replika loše i nestručno izvede primičemo se opasnosti od kiča, jer kič je po definiciji napor lažnog predstavljanja, upinjanje da se bude ono što se nije. Sasvim je opravdana bojazan da bi takva Pošta 2 mogla biti građevinski klon kičerskih svojstava, takozvana “duplitektura” – upozorava Bogunović. Inače prisutna širom savremene Kine, koja gaji tradiciju arhitektonskih duplikata znamenitih evropskih građevina, pa i naselja. U Nančagu se nalazi i replika Kineskog zida dugog 4 kilometra. 

STARLET ARHITEKTURA 

Ne treba zanemariti ni to da se u našoj novijoj arhitekturi pseudoistoričnost vratila na velika vrata, ali ne kao odraz visoke zaštitarske svesti, već ruku pod ruku sa snobovštinom i investitorskim trikovima na tržištu nekretnina. Dovoljno je pogledati kićene primere starlet-arhitekture po Vračaru, po Dorćolu, novi dvorac vlasnika Pink TV na Dedinju, pa i sam neoklasični i kičozni spomenik Stefanu Nemanji… Istoričnost je tu samo maska, a ne istinska kulturna potreba – uveren je Bogunović. 

Da li je replikom Korunovićevog zdanja, ponuđen investitorski otkup za minuli rad, pri čemu se pazari loz za novu, kulturnu misiju?

Velikodušno, zaista. Jedna jedina zgrada u sferi uticaja “Beograda na vodi” namenjena kulturi ne može izbrisati ono što se desilo gradu s tim oblakoderskim naseljem odudarnim od Beograda, od njegovog identiteta i kulture. Težnja je da se rekonstrukcija Pošte 2 posmatra izolovano od ukupnih građevinskih poduhvata, a da se Savski trg posmatra kao istorično predvorje Bnv-a. Nemoguće – uveren je Bogunović. Čitav Savski trg je određen, opredeljen, označen, kodiran, emuliran “Beogradom na vodi”, a spomenikom Stefanu Nemanji i obeležen. Dok se uporedo ne odustaje uništenja Tvrđave žičarom, a širom Beograda svakodnevno roje primeri i pretnje skandaloznog nestajanja graditeljske ostavštine, najsvežiji su na Kotež Neimaru. 

Spomenik Četirstotine ubijenim srpskim vojnicima kod Ohrida pre rušenja 1941. Foto:privatna arhiva

Istorijski značajne kuće ruše se u anomičnom vakumu dok ističe prethodna zaštita, a ne proglašava se kulturno dobro. Takva usaglašenost koruptivnih radnji otkriva totalni kolaps i degradaciju službe zaštite. Ne može se ujedno biti i obnovitelj i rušitelj. 

Nedaleko od Ohrida u blizini sela Ramne i Biljaninih izvora podignut je 1925. četvorougaoni obelisk. Pri vrhu spomenika bio je utisnut reljef dvoglavog orla, na kome su bile samo dve reči „Četirstotine – 1915″, a na desnoj strani „Izginulim – 1915 u selu Ramne″, Spomenik je naručio Nikolaj Velimirović, tadašnji ohridski episkop. Spomen obeležje mučeničke smrti mladih regruta, koje su Bugari izboli, preklali, streljali kod sela Ramne 1915.

Ista slika od 1941.do danas, posle miniranja od strane bugarskih vojnika Foto:M-Cvijović

Današnja slika ovog spomenika je na ponos i diku Severne Makedonije i Srbije, MPC i SPC…Ostao je isti kakvim su ga ostavili Bugari 1941. kada su ga minirali i srušili. Spomenik je projektovao  Momir Korunović.

"Nova", 18. 6. 2022. 

Make a free website with Yola