GišaBogunović

OD STARINE I ZA SVA VREMENA

O knjizi B. Krstića

Susret sa spomenikom kulture možda i dođe nešto sasvim prirodno, sve češće kao putnička stavka u bedekerima, izletnička 

destinacija u dnevnom rasporedu turističkih aranžmana. Ali kako uopšte biva da vredna građevina, drevni grad, neko utvrđenje ili 

selo premosti jaz vekova i osvane u sadašnjosti kakvo je nekad bilo? Čemu zahvaliti za postojanje takvog kulturnog dobra, i uprkos

 nužnom propadanju svega materijalnog, ratovima, svakojakom nagrđivanju, nestručnom obnavljanju i prepravljanju, 

nezaobilaznoj grabeži i sopstveničkoj samovolji, preziru prema istoriji, modernističkom izjednačavanju ornamenta i zločina,

 poslovičnom nemarenju države? Kako je moguće da arhitektonske starine, pogotovo u našoj sredini, opstanu do današnjih dana 

kada se zakoni o zaštiti graditeljske baštine javljaju tek tokom XIX veka? Najzad, kakvu smo baštinu nasledili i na kakvu baštinu 

mogu računati naši potomci? 

Ovo su neka od težišnih pitanja knjige "Zakonodavstvo arhitektonske baštine" arhitekte Branislava Krstića. Iznoseći rezultate svoga 

istraživanja porekla i stanja normativne misli o zaštiti graditeljske baštine na tlu jadranskih gradova i u bivšoj Jugoslaviji, autor 

svojoj temi pristupa pojmovno, a ne hronološki, dajući prednost njenom problemskom aspektu. Traganje za starovekovnom brigom

 o starinama započinje upravo tamo gde na nju ukazuje položaj, struktura i međusobni odnos kuća, zapravo, nepromenjena

 urbanistička osnovica brojnih srednjovekovnih očuvanih naselja na Jadranu - Dubrovnika, Korčule, Kotora, Budve, Šibenika... 

Već na samom početku knjige, autor čitaocu otkriva i jedan posebno vredan nalaz. U Statutu grada Dubrovnika iz 1272. godine, 

naime, i njegovoj Petoj knjizi, Krstić pronalazi prva pravila o očuvanju graditeljske baštine na tlu Evrope, kodeks koji će presudno 

uticati na slične zakonike u budućnosti. Sam prevod toga kodeksa sa latinskog iznedriće gotovo romantičnu sliku Dubrovnika,

 sjajnog ne samo po svojoj drevnosti već i po svojoj planskoj osmišljenosti. Svest o urbanističkoj celini ovoga grada nije bila 

prekurzivna, utvrđuje Krstić, nije ishodila iz "urbanističkih planova", nego iz običajne norme i samog odnosa građanina (civisa) 

prema svome gradu. Građevinski zakon, kako bi to uopšte i trebalo biti, beše merilo reda generacija građana, svojevrsna 

internalizovana građanska norma. Kao što i etika poznaje univerzalni zakon dobra, koji svako oseća, ma koliko po njemu postupao

 ili ne, tako je i drevno gradograditeljstvo poznavalo građanina u kome se nahodilo intrinsično znanje o lepoti i skladu prostora,

 zacelo apriorno načelo urbanističkog reda.

Usađena revnost prema očuvanju starine, uređenju ulica, kuća, predgrađa, blagostanje grada, otuda, ne beše samo posao knezova

 dubrovačkih. Bez prisustva "trojice ponajboljih ljudi", koji su se svake godine starali o zemljištu i ulicama, niko nije smeo zidati, a

 kad bi to bilo dopušteno, kuća je morala biti "zacrtana" i u zacrtanim granicama izgrađena. A gde je od starine bilo stepenište ili 

granica stepeništa, nalagao je običaj potvrđen i Statutom, granica je ostajala kakva je bila od starine.

Ovo bezmalo idilično stanje u kome je građanin bio najosetljiviji instrument graditeljskog poretka, njegov pouzdani svedok, ujedno

 sudija i čuvar, nije moglo trajati doveka. Krećući se kroz hronološke slojeve zakonodavne materije o očuvanju baštine, Krstić 

nadalje detaljno opisuje puteve norme na tlu južnoslovenskih zemalja. Između ostalog, ukazuje na neshvatljivi izostanak Zakona o

 zaštiti spomenika u Kraljevini Jugoslaviji, ali i na ažurnost poratnih vlasti da u tom domenu donesu zakone usklađene sa načelima

 prosvećene Evrope. Za srpsku sredinu od značaja je deo koji obelodanjuje ovdašnji odnos prema starinama, njihovu prepuštenost

 udaru vekova i slučaju, budući da se tek knjaz Aleksandar Karađorđević 1844. na tom polju izborio za jedno, istina, nedorečeno

 rešenje. Pokazuje se, zapravo, da bez Mihaila Valtrovića i Dragutina Milutinovića, i njihovog predanog istraživanja i popisivanja

 starina, odnos Srba prema baštini u XIX veku gotovo ne bi ni postojao.

Posle Drugog svetskog rata, međutim, u bivšoj Jugoslaviji biva uspostavljen ozbiljan sistem službe zaštite, na gradskom, 

regionalnom, republičkom i pokrajinskom nivou. Rad brojnih zavoda (1986. bilo ih je 45) na evidentiranju, registraciji, izdavanju 

saglasnosti i dozvola, valorizaciji baštine, restauraciji i konzervaciji i dr., podstiče svest o važnosti očuvanja arhitektonskih 

spomenika, kao i o činjenici da se vredni prostori življenja ne skrajaju ex nihilo, potezom šestara; već radom vremena, kome i

 duguju vrednost. U Jugoslaviji toga doba biva registrovano više od 8000 spomenika kulture.

Autorovi objektivni uvidi ne zadržavaju se, međutim, samo na vedrim stranama istorijata očuvanja naše arhitektonske baštine;

 naučnički odmereno on dospeva i do dubljih uzroka njenog osiromašenja. I sama norma, u davno vreme internalizovana i 

prirođena, vremenom, nažalost, postaje heteronomni pravni apstraktum. Često, zakoni i službe žive odvojene živote, primećuje 

Krstić, hipostazirana pravila bivaju opterećena proceduralnim odredbama, a sam zakon, odvojen od prakse, osuđen na noumenalni

 život bez mnogo rezultata u stvarnom očuvanju kulturnih dobara. U izbegavanju odgovornosti, nadalje, sukobima nadležnosti,

 nejakom sadejstvu zakonodavne i izvršne vlasti, uz uvek nedovoljnu njihovu brigu prema baštini, u našoj zemlji nestaje, biva 

razgrađen ili obezličen veliki broj spomenika kulture.

Šta je radost u produženom trajanju - očuvanoj prošlosti, šta je egzistencijalni usklik protiv prolaznosti, poznato je svakom 

vrednom pregaocu u oblasti zaštite baštine, kakav je i sam autor ove knjige.

   
”Danas”, 16/06/2007