GišaBogunović

          ČITANJE GRADA

          

          Starlet-arhitektura


           

           Dugo je useljavana jedna komoda na poslednji sprat nove višespratnice. Lift još nije radio pa su nosači glasno razmišljali da li da je dignu na čekrk, izvade fioke, skinu vrata ili samo mermernu ploču. Uposlena da dočekuje i nov nameštaj, služavka je, kao prava gazdarica, upozorila da je dobro paze i slučajno ne zagrebu. Budući da nisu bili plaćeni da misle, komodu su jedva okretali uzanim odmorištima, uz prigušene psovke. Najzad su je, kao trofej obezvređene ljudske muke, položili na zadato mesto uz francuski prozor što gleda na park, - da dočeka odsutne vlasnike koji su je kupili u antikvarnici. 

           U novoj sredini ova starinska commode à vantaux odomaćiće se ne zbog majstorske izrade, upotrebne vrednosti, baštinskih svojstava, očuvanog sjaja, već kao statusni predmet. Kao enterijerni implant pozlaćenih detalja i dokaz da porodični imetak nije od juče, darovaće narativni i simbolički sadržaj, ukazaće na mesto vlasnika u društvu, obezbediti poštovanje i što bude više lakovernih, utvrditi u poreklu. 
         Pre boravka u antikvarnici, oko nje su se deli sve malobrojniji članovi građanske porodice s Dorćola, koja se istočila u tranziciji zapitana i neodlučna, slaba da rasplodi i novac i samu sebe, pa je komoda lako dobila noge i bila otuđena sa olakšanjem. Niko na nju odavno nije obraćao pažnju, a neretko je bila scenografija ružnih događaja, uspomena na jednog džangrizavog starca i porodične svađe. Dabome da su old money Dorćolci prezrivo odbacili činjenicu da su novim Čuburcima s komodom rasprodali delić porodične tradicije i ugleda.

         

         Fanfarada žilavog akademizma

         

         Kada vam neko ispriča ovakvu, odnekle izmišljenu priču, slobodno sumnjajte, jer niko ne može poznavati sve doživljaje jedne komode - ni antikvari, ni ovaj pisac. Ali sledeće može da zna. Uspinjući se u životu, uživalac komodine lepote kupiće dobar glas za sadašnjost i budućnost, između ostalog i preko Kendlerovih porcelanskih figurica, frutijera srebrnih postolja i Mozer čaša, ta neka su iz njih pile i mnoge tuđe tetke. Ispod kasetirane i osvetlane tavanice, možda će okačiti portret nepoznatog građanina bidermajer epohe s pomišlju da ga pridoda vlastitom rodoslovu. Pritom će se useliti u građevinu sasvim po svom ukusu - novu a staru - staro-novu, kakvih je sve više u Beogradu 21. veka. Takvu, naime, da joj spoljašnjost bude najdirljivije nakićena i najdopadljivije likorezana, da ima podeone i završne vence sa usitnjenim blok-konzolicama, ljupke lučne i trougaone frontone, ukrasne kovine i lizene, i da ne bude čudo što komoda stilski sasvim odgovara fasadi, premda joj je godina nastanka 1890. a pročelja 2015. 


             

             Na Kikevcu, Čuburi i Krunskoj i drugde po Vračaru, uzvisuju se danas ove arhitektonske deklinacije okasnelog i travestiranog istorizma, pronoseći kičerski adiđar zasenjivanja prostote, odvažno pobijajući modernističko iskustvo umetnosti. Čineći, donekle, da se beogradska savremena arhitektura nađe u “pionirskom” stanju naše moderne na prelazu dvadesetih u tridesete godine prošlog veka i još jednom bori sa ukusom za paradnost žilavog akademizma, kao onda sa zdepastim stubovima srpsko-vizantijskih košarastih kapitela u vreme tankih Korbizijevih pilotisa. Sve čemu su s mnogo ukusa i mudrosti učili modernisti - štedljivost, skromnost, jednostavnost, iskrenost i “lepotu prikladnosti”, a posebno onu distinciranu hladnoću, koja je neretko osobina dobre umetnosti, - odmenili su fanfarada i lažni vatromet. Lebde te stilske, bele do prve zime kuće u bezvazdušnom prostoru istorije umetnosti kao prešećereni kolač koji napravi dete prvi put se igrajući kuvara. Ali otkud odjednom ta razneženost prema minulim vremenima, otkud ta demodirana arhitektura od preklane spram najnovije svetske kolekcije proleće-leto 2016? 

            Odgovor da su, u ovo naše vreme smalaksale industrije građevina i zamrlog prometa nekretninama, projektanti ovakvih pročelja prekobrojni na tržištu rada, prilično je lak. Takođe i onaj da im zato druge nema nego da, tako uniženi i poslušni, potvrde da je arhitektura sluškinja kapitala. Stoga su im, valjda, zgrade s nosećim stubovima posred prozora, teskobnim hodnicima i tesnim garažama, stepeništima bez vazduha i prirodnog svetla, uz mnogo šta drugo po formuli najveće naplativosti najmanje uloženog. Možda, dodao bi neko, jer su se arhitektonske umešnosti u njihovom poslu podale vanarhitektonskim, koje su dobile na ceni - od samoreklamerstva, preko burazerskih žiriranja, do kafanskih dilova. Ništa novo, dodao bi neko četvrti, jer starlet-arhitektura je izvedenica turboarhitekture devedesetih, ali su joj korisnici sve brojniji a manje imućni, pa se s dedinjskih vila spalo na stanove u nekom od elitnih komšiluka.


          

           Arhitekt-kičlija


           Tačno, ali neka se izdvoji najpre ovo: tvorci starlet-arhitekture nisu sasvim izneverili struku. Arhitektura je, uopšte, alatka koja snobu dobro služi, a arhitekt je praktičar koji taj organon valja da poznaje. Nadalje, autentična snobovština ne bira profesiju, stoga ni među samim arhitektima nije retka, no tu je već sasvim poželjna, jer kao poznavalac procesa uzdizanja iz klase u klasu, tražen je da armiji sine nobilitate pokaže put inicijacije, od lažnih napravi i uznese prave plemiće, ili, ako ništa, bar podari iluziju da se takvima učine. U njoj je, uostalom, tek neznatan broj stvaralaca i star-arhitekata spram gomile potplaćenih najamnika, pomalo poput onih koji su teglili komodu, pa se mnogo šta tu legitimno preuzima, krade, kači, kao nove đinđe koje se siromahu čine kao kraljeva kruna. 

           Ono što tvorcima starlet-arhitekture, međutim, ozbiljno pada na dušu jeste što se nisu, posle svih postmodernističkih decenija, pa i svoga vajnog fakultetskog obrazovanja, ni korak odmakli od oponašanja, upotrebili ironiju, a što ne i parodiju kad već ne umeju ili ne smeju kreaciju, pa dižu arhitekturu koja se sva upinje da sa uzorom stilski sraste, uz to i nevično, ne poznajući ni klasični jezik ni njegovu sintaksu. Jer kiča ne bi bilo da ne postoji njegov producent, kičlija, kako je utvrdio Gic, - reproduktivni nasuprot produktivnom čoveku. Kič je sediment kičerskih stanja, ali i opasan podsticaj za takva stanja, te starlet-arhitektura nije samo ornamentalna moda za podsmeh ili prolazna sablazan, već sunovratan društveni čin, kao i označitelj sadašnjeg i budućeg društvenog identiteta. Nešto, dakle, za šta bi trebalo, kao za svaki šund, plaćati paprene račune da bi kulturi bilo bolje, što će, valjda, jednom važiti na moralnom i izbornom planu za političku praksu kojoj su rijalitiji i tabloidi uzdanice, a starlete i miljenice i poslanice. 

 

Make a Free Website with Yola.