Читање града
ПИОНИРСКИ ГРАД ВЕЛИКОГ БРАТА
Разграђен од своје првобитне сврхе, Пионирски град данас осведочује кратки ток свога успона, а затим онај дужи нестајања у друштвеном посртању. Некада, био је друштвени отисак модернистичке склоности ка тачном дефинисању простора, ауторитета и моћи, данас, кроз сваки уплетени његов детаљ закономерно се убаштинила друга половина 20. века па се у њему огледа и шта је преживљено и шта се тренутно живи
Половином прошлог века из подножја Кошутњака ка једном од његових врхова путовала је мала локомотива у којој су деца била једини путници, кондуктери па чак и отправници воза. Продужавала је даље ка Кијеву, али јој је главно одредиште био град који се, уместо црквеним звонима, оглашавао јутарњом трубом и дизањем заставе. Осигуран чуварима, чврстим протоколом и дневним редом, просторно заокружен, Пионирски град је представљао “засебан свет”, како је писало на разгледницама тог времена. Држао се у своме доктринарном одређењу, око идеје дечијег прегнућа, унапређивања здравља, забаве, организације доколице и дневних задужења, као просторни оквир доследне друштвене аксиологије и педагогије. Осим пионирске железнице и посебних аутобуса, имао је пошту, капију између пилона с представама пионира, своју чуварницу, салу за ручавање и приредбе, стрељану и куглану, игралишта, куле и чеке, љуљашке и вртешке, зборно место и један ефемерни дрвени перистил, из чијег је средишта, испод државне заставе и тимпанона с државним грбом на све то гледала увеличана Титова глава, док су укруг били исписани пионирски завети. Велики брат онога времена је овде продужавао своју руку, полагао је милије него у школи на рамена својих најмлађих, и у пионире обраћао аутоматски, у првом основне, на Дан Републике и наизглед добровољно.
У Пионирском граду боравило се у павиљонима архитекте Матеје Ненадовића и Рајка Татића, који је био аутор и два друга, данас отписана дела: Летње позорнице у Топчидеру и Старог сајмишта. У оно време слободно размештени у високој шуми, евоцирали су локално присталу кућу, романтизовану и љупку, с лучним улазима и сеновитим тремовима, двосиливним крововима, прозорским капцима од пуног дрвета, право из Татићевог српско-византијског, предратног сна, када је подигао и ограду Новог гробља. У тим првим поратним годинама, широко размахани социјализам, у архитектури је тражио уска обележја националног.
Хор бронзаних дечака
Данас, иза овешаног породичног рубља, покоје Заставе 101 и љуљашке која служи као испрашивач, у павиљонима бораве избеглице in foro externo – под оком и на суду све излетничке и друге јавности. Већ две деценије туђи на туђем, живе приватни живот у јавном простору, раскућени и заустављени у ратовима деведесетих, вероватно са осећањем да су туђе присвојили, отели од Кошутњака, градског ладања, спортиста, излетника, па и бољег живота Београђана. У највећем здању Пионирског града данас се школују менаџери – нове друштвене снаге, у њему су и неке друге школе, а око раздробљених стаза спортски терени и справе за јачање тела, те оно мало што је остало од пионира: бронзана деца која хорски певају и нага читају отворене књиге – скулптуре Бесарабића, Митрића, Вуковића... А тамо где се јутром дизала застава и потом трчало у ред за јањине, до избегличких кућа, иза истуреног кафића, игра се squash у “Сквошленду”. Читав некадашњи “град” у преплету државне помоћи избеглима, образовног и рекреативног, без икакве смислене спојне снаге, разобручен и самоникао, далеко у будућност немоћан да израсте у просторни смисао и сувислост.
А доле, украј терена, скривен на почетку узвишице разлистане шуме, чак и један предмет недавне расправе у САНУ – кућа Великог брата. Лимени контејнер са исликаним оком на прочељу, као пали НЛО или тајни хангар за војне летилице, забрањен за снимање. Нешто ниже, последице демонтаже ове транснационалне ТВ феште (творац Џон де Мол), све растурено као после олује која је срушила скеле и практикабле, звучнике, рампу и гледалиште, оставила ђубре и на десетине техно-трица у влажној кошутњачкој рупи. Али само до новог окупљања публике из република расточене државе: и ратних победника и ратом поражених, и нових Европљана и вечитих Балканаца, и света вољног да заборави шта се десило, и избеглица, које се тако зову и после двадесет година, и некадашњих пионира, што памте да су се пред заставом заветовали да ће бити верни синови своје домовине, али да је "лева, десна, један, два, главу горе напред глед", отаџбину прегазила југословенска, и једна по једна новостворена народна – армија.
Куће, претворне и лажне
Разграђен од своје првобитне сврхе, Пионирски град данас осведочује кратки ток свога успона, а затим онај дужи нестајања у друштвеном посртању. Некада, био је друштвени отисак модернистичке склоности ка тачном дефинисању простора, ауторитета и моћи, данас, кроз сваки уплетени његов детаљ закономерно се убаштинила друга половина 20. века па се у њему огледа и шта је преживљено и шта се тренутно живи. На збору су и сећање на пионире, или барем то име, и трагови бивше Југославије у избегличком јаду, и безуспешан покушај да се у свет крене менаџерски, и југоносталгија која се подгрева медијским вомиторијем Великог брата.
Од све пометње доживео је да подели судбину и других простора Београда који све бројнији измичу друштвеном старању, а на које не утиче ни идеологија, ни социјална педагогија ни етика, ни "глед” ка новоме друштву и појединцу. Удевајући се у постојеће или од постојећег грабећи, не градећи ништа ново, постају суштински антимодерни, слика личних лимита, мањих или већих инвеститорских хлепњи. Сведени на раван робе у профитабилном предузећу, претварају се у просторе тривијализације.
Отуда је и природно што се у овој грађеној средини изгубила чак и представа шта је кућа, а то бар беше оно што се добро знало. И куће избегличке, и школе од којих вајде бити неће, и кућа ВБ, од исте су твари, од исте друштвене бесциљности.
У овим првима, укућани би само да над њима не бди туђе око, да могу, њих би најрадије учинили невидљивим а себе скрили, али да само једном једна кућа постане властита и права. А сада су такве тек да се тела могу заклонити, јер су праве изгореле над главом или остале другима, као хрватске, босанске или косовске.
У кући факултетској, студенти би да је само што пре испразне и утекну далеко с дипломом под мишком, која би некоме, на домаћем а боље светском тржишту рада, могла нешто значити.
У кући Великог брата, медијске завесе су раскриљене те у њој не станује кућевност већ гледаност. Док њени укућани леже у појастученом намештају, на софама и креветима, лежаљкама, кувају у америчкој кухињи и уживају у симулакруму луксуза, из ње проговара фанфаронада новог концепта индивидуалности: онај ко тобож није "издао" себе, окретни појединац који је “остао свој”, победом ће акумулирати (прекомерни) капитал. Као и телевизија која ће свако њихово масло спремно уновчити.
Све док је тако, у овим кућама ништа неће бити од добре руке. Трошиће се, биће привремене, претворне и лажне, у њима ће живети бездомници пре него укућани. Једва ће се нечим унапређивати, тешко израстати у иметак, још теже бити на корист, камоли на понос друштва.
А права кућа је место уздизања вредности и постоји само онде где живи посвећеност дому, и стање кућења, као кад се стиче и тече, заснива само своје домаћинство. Тихо и радно, ван вреве улица и јавности, тамо где се фланелом чисти и најскромније породично благо. Где се опонаша трајност и непроменљивост, и тобож је спокојно и мирно, или тамо где се невоља може лакше поднети.
Што у длаку важи за друштво и његове циљеве.