Čitanje grada
Otkud glave-balaklave u noći, otkud varvari pred temeljima budućih pametnih zgrada, u arealima svakovrsnog napretka i boljitka?
NEOBRUTALIZAM
Svako je rušenje nasilno. Nema pristojnog i nežnog rušenja, osim da je dobar primer oksimorona. Ali ima razlike u stepenu, u vrsti, licu nasilja.
Na dnu te lestvice stoji rušenje pozemljuša, koje ne drži ni tapija ni građevinski lepak. Ko se ne slaže da za to nije neophodna fantomka, već tehnika, i da је rušenju od pomoći dan, a ne noć, taj je verovatno rušitelj lično.
Uvrh lestvice nasilja stoji nasilje nekažnjenih, nasilje bez lica. Ono straši najviše, jer maska skriva bilo kog i dozvoljava sve. Nju, čak i po zakonu, navlači i policajac kada održava red, brani grad-državu od nasilja, jer tom zaštitniku prava na slobodu, bezbednost i imovinu tako nalaže i samo ime poteklo od polis i politeia, potom i politesse, policé. Ali kada to ne čini, kada o nasilništvu ćuti i od njega okreće glavu, onda je na strani bezakonja poput svakog batinaša. U takvom je poretku Rusoov društveni ugovor, koji štiti svačije prirodno pravo, pocepan u hiljade papirića, svi strepe, a među njima, makar mu se to i ne činilo tako, strepeće i najveći od svih silnika.
Ali, kako je moguće da jedna dragocenost kakva je u brojnim medijskim predočavanjima “Beograd na vodi” bude poprište nasilja? Ide li to uz uz tepih-travu i divot-slike novog grada? Kako to da Belgrade waterfront, posvuda obeležen saobraćajnim tablama i zastavama a da se nije pomolio ni iz jezerceta temeljne jame, bude područje uterivanja reda van svakoga reda? Otkud tamo glave-balaklave u noći, otkud crni otmičari i mučitelji građana? Otkud varvari pred temeljima budućih pametnih zgrada, u arealima svakovrsnog napretka i boljitka?
A vrednost arhitekture jeste da rađa okrilja sklada, spokoja, reda, radosti, da izrasta iz mirenja nepomirljivog, iz dogovora, usklađivanja, nenasilja.
Svaku građevinu bez razlike, bila ona kulturno dobro od prvorazrednog značaja ili "objekat" poput savamalskog, održava ili uništava kolektivni način življenja i mišljenja, oblik organizacije prostora i vremena, društvene navike, sistem, a zapravo kulturni pejzaž. On se, otuda, može razumeti kao najvažniji nivo postojanja kulture i svih njenih zasada. Kada je taj pejzaž duboko preoran prečicama do položaja i moći, s podivljalom vegetacijom u obliku pseudodiploma i lažnih doktorata, kada su zakoni i procedure samo prezrene prepreke koje treba zaobići, ništa ne vredi ni da je čitav grad muzej i zbirka neprocenjivih istorijskih vrednota. Samo je pitanje vremena kada će postati rušilište ili divlje gradilište.
Nasilje se, nema sumnje, izguralo da bude istorijski performativ ovdašnjeg odnosa čak i prema kulturnim dobrima. Pogledamo li, recimo, jedan zaštitarski spisak vrednih građevina Beograda iz 1966. i uporedimo li ga s današnjom zvaničnom evidencijom kulturnih dobara, lako je prebrojati da je za pedeset godina u našem gradu zbrisano čitavo manje naselje spomenika kulture. Među njima i one građevine koje su nekim čudom uspele da se domognu i dvadeset prvog veka. Za njihovo nabrajanje ovde nema mesta.
A kako jedna agresija rađa drugu sve dok se ne okonča razborom i nenasiljem, savamalski događaji se pokazuju kao izvedenica manjih ili većih obrušavanja na kulturu grada, počev od poništavanja njegovog Generalnog urbanističkog plana, izostanka poštene i javne arhitektonske utakmice, ukidanja ograničenja visine za građevine, do izumevanja beogradske eksteritorije u amfiteatru lex specialis-a. Izuzet iz debate u kojoj bi učestvovali građani i stručnjaci, zatvoren osim za nečiji interes i silnu volju, “Beograd na vodi” preti da postane zabran samovlašća, van svake društvene kontrole. A ne bi smeo da bude nimalo nalik Hercegovačkoj, okupiranoj, otetoj od grada i zakonskog poretka one nesrećne noći.
Prevelika upotreba je već istrošila do apstrakcije nadu da se ovo sprečava samo vladavinom prava, ali je otisak tog klišea i dalje bespogovorno tačan i zato - neka se ponavlja u beskraj. Ovde su i poslenici institucija navukli fantomke preko svojih dužnosti, kompetencija i savesti, trude se da se ne vide, i ćute. Umesto svih vođa, spasitelja i vizionara, čekaju se skromni, marljivi, časni, ali nadasve hrabri činovnici u službi građana, čekaju se branitelji institucija većih od uposlenika važnog imena i malog broja partijske knjižice, čekaju se ti daleki, a jedini mogući junaci našega doba.
Arhitektonski brutalizam iz treće četvrtine prošlog veka je u zapadnom svetu danas ponovo hip. Dobivši to nesrećno ime po građevinama od sirovog betona (beton brut) s vidljivim tragovima grubog odliva, lep u zemljama mediteranskog sunca i ružan u zemljama kiša, krasio ga je estetski bunt prema odevenoj arhitekturi volumena, posebno beloj, malterskoj, ”buržoaskoj” i ”neiskrenoj” Moderni međuratnog doba. Nošen darovitošću i smelošću domaćih stvaralaca, imao je sreće i u našoj sredini, dao vredna dela. Ali danas to više nije odvažna stilska predilekcija, niti je podsećanje na izražajne puteve modernističkog arhitektonskog nasleđa, već označitelj svih besudnih intervencija po licu grada i arhitekture, koje rastu brojem i plaše snagom, a pogotovu kada navuku masku vedrog poduhvata od svenarodnog značaja. Uz starlet-arhitekturu uniženih arhitekata, vrlih investitora i novih klasa, dobili smo i neobrutalizam.
9. 5. 2016.
