(одломак)
Премда опточен сателитским, а унижен дивљим насељима, притиснут нагонским растом и приливом, множећи у себи дуговечне и нерешене проблеме саобраћаја, каналисања, асфалтирања, екологије, и многе друге, Београд је данас ипак вођен општеприхваћеном стратегијском и политичком упутницом да представља “мотор развоја Србије”. Парадоксално, његов развојни пут, уместо да је опредељен чврсто оцртаним друштвеним циљем и промишљаном сврсисходношћу (causa finalis), препуштен је покретачком узроку (causa efficiens) и крајње поједностављен у складу с налозима инвестиционе и механицистичке логике. Без јасних циљева, ширећи се унутар и ван себе, све већи град стење спасавајући све мању Србију, која се у њега претаче као у неспојеном суду. Захваћен симптомима Колхасове Величине, са општинама развејаним по Шумадији, Срему и Банату, све теже задобија и брани своју посебност. У неодмереном нарастању не јача и не проноси више потребе, не притичу му знања и нови облици духовне енергије, изостају ведрина и перспективе досељавања. Обремењен мотивацијама из помањкања а не развоја, јер у њега доводи изнудица, егзистенцијална невоља, незнање и немање, зато што се другде не може, бива све даљи идеалу одуховљене урбане средине вишеструких идентитета.
Телеолошко ипак опстаје у планским напорима градског Ја, у бављењу сврховитим и одрживим развојем, квалитативном израстању и покушајима актуализације великих могућности Београда, али његов стварни изглед из тога не происходи. Уместо развојном сврхом, у многоме је детерминисан пуким каузалитетом, у који се уплиће нужда подмирења нижих потреба, самовласно преиначавање и ништење планираног, усвајање другачијих, често противречних и краткорочних циљева, што врхуни легализовањем творевина бројних хранитеља градског ид-ентитета. У међупростору и међувремену деловања градског ида, створене су грађевине па и читава насеља нове “ид-иоматике”. Самоинтерес моћних друштвених група мимикријски се скрио иза јавног интереса, а много шта, уз хитро доношење и преудешавање планова, поједностављено је и препуштено логици бизниса и економских вредности, мимо учешћа и одобравања грађана. Апсолутни монопол на градотворност заимала је грађена средина, на штету поштовања природне средине и њеног наслеђа, а изворно ново испредњачило је и потиснуло оживљавање, танано иновирање или надограђивање старог. Велики модернистички аргументи добили су на важности, иако учинци прогреса свуд уоколо не бацају оптимистичке зраке. Значајни грађевински пробоји, грандиозне синтезе технике, уметности и профита, постали су нови идеограми политичких одмеравања, али и набачене банкарске омче општег дужничког игроказа, пре него апотеозе човековог благостања.
Све мање предмет емпатије, персонификације, идентификације, Београд је све ређе Ти, тек нимало Ја, све чешће То. Властитост која се граду дарује, у њега преноси – свест, дух, карактер; идентитет човека који захтева идентитет места, и даље постоје, али у граду угроженог идентитета и ојачаног ид-ентитета.
Eксцерпат студије "Ид-ентитет Београда"
Цео текст у: Identitet Beograda, Limes plus, br. 22, Bgd 2012.
https://www.scribd.com/document/420694417/Identitet-Beograda-pdf
© 2012 Slobodan Giša Bogunović