Ljiljana
Bakić, “Anatomija B & B arhitekture”, Beograd 2012. (dizajn Zoran Đorđević) Kada
su arhitekti Ljiljana i Dragoljub Bakić dobili priliku da projektuju svoje
najvažnije delo u Beogradu – halu “Pionir”, morali su to da učine munjevito. U
tih devet dana budnosti i preše, vrtoglave manije u kojoj se uzmogne i više od
onoga što se u tom času ume i zna, sažeo se njihov stvaralački kredo:
arhitektura mora biti živa i igriva, neočekivana, prevratno i inicijalno
drugačija. Pa i kasnije, dok je to za njih u ovoj sredini bilo moguće, njihov
trud u arhitekturi obeležiće hod ka posebnosti, stoga i otpor spram uravnilovke korisnika i njihovih potreba
po otuđenom modelu koji sam život u normiranoj arhitekturi čini očajnijim od
života u paženoj poljskoj pozemljuši. U društvenoj stvarnosti toga vremena,
socijalističkoj, Bakići bi da vrate dostojanstvo stanaru, da se izbore sa
nonsensima kakvi su bili, recimo, po slaboumnom urbanističkom diktatu, soliteri
usred vojvođanskog žitišta, u nedogledu ravnog Dunava i širokog Srema (stambeno
naselje Nova Galenika). Polovinom
sedamdesetih, projekat je bio nesumnjiv proboj u našoj stanogradnji: osvajaju
povratak kosog krova i krovišta, razmeštaju lođe, odžake, mansarde i strehe,
obezbeđuju otvaranje prozora ozonu usred pljuska (isto čine u naselju Višnjička banja, a Ljiljana i u svom
sokobanjskom Zavodu), uvode prirodno svetlo u teskobna stepeništa solitera -
uspravne katakombe socijalističkog, potom ratnog, onda i tranzicijskog mraka, u
vreme kada, kao što mnogo puta beše, nestane i struje i nade. A takođe uspevaju
i ono, za širu javnost, najpoznatije: da u svom “Pioniru” obezbede čvrsto
sadejstvo borilišta i okomitih tribina, tj. izvanredne vizure za navijače, i
stvore širom sportske Evrope i sveta trepet-halu u kojoj jedan ushićeni
košarkaš posle pobede nedavno reče: “Ne znam kako ‘Pionir’ još stoji...” Ali,
upravo onaj individualitet kome streme, izmešta ih iz sredine, njihova igrivost
rađa namrštenost, njihove građevine izgledaju preskupo, iako to uopšte nisu,
što ih sve prepušta samoupravljačkom linču, naravno i sačekuši partijski
revnosnih komentatora arhitekture. Sa vrednosnim sunovratom društva oni stoga i
nestaju, u vlastitoj sredini se ne
mogu domoći posla, čak su i iz
svog “Energoprojekta” otpušteni, pa sudski vraćeni, no tek u devedesetim
godinama prošlog veka ovde sasvim precrtani. Ostaju nemoćni svedoci divljanja
po vlastitoj arhitekturi, dok corpus alieni urasta u tkivo njihovih promišljenih
naselja od Nove Galenike do Višnjičke banje, ali i oko njih. Ne vide drugo do
da se odreknu svoga dela preko “Politikine” čitulje, koja se nikada neće
objaviti, jer ovde naselje ne pripada autorima nego društvenoj zajednici. Glas
koji dižu protiv toga da stanari bespravno ugrađenih stanova u niskim potkrovljima
zgrada u Višnjičkoj banji ipak uspravno stoje, umesto da puzeći stroše svoj
kraćušni i nepovratni žitak, nije zaslužio ni da se čuje. Ne
samo zato oni dobar deo svoga veka provode u svetu, pronoseći domete
arhitekture Jugoslavije i Srbije, po liniji njenog internacionalizma i
opštevrednosti. Odavde, njihovo delo se doima kao prelivanje obilja jedne
zemlje umrežene u tokove investicija, naizgled sposobne za veliko graditeljstvo
i veliku arhitekturu. Njime se ostvarivao (ne samo nacionalni) ponos, a
arhitektura doimala ničeanski, kao rečitost sile u oblicima (Kongresni centar i
hotel “Šeraton”, Peace keeping center u Harareu – Zimbabve, stambena naselja u Kuvajtu, kojima su dali bitan
doprinos stanogradnji u zemlji tek izašloj iz statusa engleske kolonije). Uporedo
i vremenom, njihovo poslanstvo se pretače u Ljiljanin um i pero, a iz njega i spisateljske pobude da se o delu Bakića ostavi ipak
najpouzdanije svedočanstvo, nastaje knjiga za uzor u našoj arhitektonskoj
publicistici. Ovo tim pre jer u duboko obolelom okruženju kakvo je naše,
graditeljstvo na krhotininama te stvarnosti, njegova recepcija i
interpretacija, pati od brojnih stereotipa i svesnih laži, zavisti i
koristoljublja, zabluda, koje će potom, kako pisac kaže, “čitavim pokolenjima tumačiti
svet.” Kroz pet poglavlja knjige, otuda, uz obilje ilustracija, crteža,
perspektiva, skica i fotografija, ona do tančina opisuje stvaralački luk Bakića
od najranije mladosti do danas, kroz sva profesionalna stranstvovanja, čak
svojih devet radnih i svih sedam porodičnih selidbi. I
već samo zbog toga, “Anatomija B &B arhitekture” nije obična monografija
pisana zbog opisa i popisa dela i
za čas “da prevrne” pokojeg znatiželjnog kolegu. To je svojevrstan, sjajno ilustrovan i dizajniran
autograf, bogat, polemičan i autorefleksivan,u kome se, širokim zahvatanjem, suočava, obračunava,
vraća u prošlost i dodiruje sadašnjost, razmahuje do krajnjih spoznaja o svome
zanatu, profesorima, naručiocima, bliskim ljudima i saradnicima, politici, ali najpre o sebi i svome mestu u društvu i profesiji. Njeni kritički tekstovi o arhitekturi, u zaključnom
delu knjige, svojevrsne su filipike protiv rasula i dezagregacije države, stoga
i arhitekture, nikada besplodne jadikovke i apstraktna domišljanja, već snažni
iskustveni argumenti koji se gdegod približavaju pokliču i invektivi.
Ukoliko bi trebalo izdvojiti opšti stav kojim su protkani i povezani, moglo bi
se reći da za Ljiljanu Bakić arhitektura nije drugo do razumevanje sveta, ali
ne na način Bogdanovićeve hermeneutičke i otkrivalačke igre, već dubinskog i,
moglo bi se reći, čak tragičnog poniranja u stvarnost iz koje raste i koju
sobom želi da preobrazi. Bavljenje arhitekturom je, drugim rečima,
egzistencijalno-društvena misija ogromne odgovornosti, najdubljeg smisla i
najšireg spektra. . Pozicija
dvostrukog autora – arhitekture i pisca o vlastitoj arhitekturi – bogati knjigu
dvojnošću koja se retko sreće. Širina saznajnog zahvatanja u arhitekturu, uz
svu kritičku britkost, uronjenost u društveno-političke okolnosti, utančanost
stila ali i povremeni humor, jedak i ironičan, čine je zanimljivom i čitljivom.
Dijaloški aspekt omogućava i polemisanje sa nedorečenostima tuđih sudova o
delima Bakića, čime se razotkriva sva, gotovo poslovična, akademska smernost
tih opservacija. Nema primera među piscima o arhitekturi da svoje kolege tako
hrabro postroji u red sa njihovim zaključcima o “Pioniru” i drugim delima, a da
se onda, diskretno, stave pod lupu vlastitog suverenijeg i dubljeg uvida. Jer
šta to uopšte može spaziti tumač arhitekture a da to prethodno u svome dvogledu
nije uočio sam njen autor? Stoga Ljiljana Bakić s pravom dodaje i ono što nismo
videli, čak ni decenijama kasnije, možda ni smelosti da učinimo: da “Pionirom”
nije samo iz osnova prevrnuto uporište modernizma u Srbiji, već da je
postmodernizam njime doslovno začet, i to ne samo u našoj sredini, ali da nije
bilo koga da to uoči, nekmoli kaže. No,
jasno je, i ova knjiga, kao i one malobrojne koje orlovski nadleću jad naših
kulturnih dometa i pismenosti, ono vržljavo bolonjsko stablo naše arhitekture,
uz to krhko i tašto, to drvo će dobro zaljuljati i protresti, pa će zato knjiga
biti dobro oćutana. Sasvim moguće, jer mnoga vredna reč osuđena je da se stromi
pred ovdašnjom stvarnošću. Kako je i sam govor istrošen i podmićen, može se
reći šta god, i kako god, uz to pisati i u najtvrđe korice povezivati,
apelovati i predavanja držati – ništa, zero, biće to tek varljivi bljesak nekog
obrta i događanja. Na kraju, svešće se na dim iznad omalenog kafićkog stola,
tek da od svakodnevne muke istomišljenicima bude lakše, i na tome će se
završiti – nadajmo se ne i sav napor pisca Ljiljane Bakić. Knjigopisačka
struja u koju je bila uključena nije joj dozvolila da prođe tekst van dubljeg
značenja, da ga preda korekturi i tehnici pravopisa, što će joj neko i
zameriti. Ali ja neću. Da je sve potaman, knjiga ne bi bila to što jeste –
autentičan iskaz pisca zacelo bez slabe tačke, testamentarna do kosti i njene
srži.