Један
љубитељ природе, с лицем из три подваљка и очима у две црте, поребарке лежи на
пропланку и једе. У градску шуму се довезао с групом пријатеља, без напора, на
точковима лимузине, чију је унутрашњост напунио пивом и роштиљским месом.
Испуњеног дана и задовољног стомака, отићи ће а да није коракнуо, и за собом
оставити свој доживљај природе: црне угарке, пластичне боце, угажене пикавце и
развитлане неразградиве кесе. Његов овонедељни поклон шуми није усамљен, свуд
уоколо суграђани одвајкада чине исто, уз музику из аутомобила и дим са роштиља,
истински по слову мужевних и прпошних рекламних слогана: било кад и било
где, имамо право на добра времена, јер мушкарци знају зашто.
Град
насупрот природе
Премда
је град вишегенерацијскоисходиште многоликих активности
људске заједнице , његова лепота умногоме не
зависи од потеза склада и вештине човекове руке. Посебно
је видљива у ономе што, често срећном околношћу, та рука никад не дотакне,
стога у ономе што у граду постоји пре града и потом га зачне заувек, попут
гребена над морем, острва или реке. Суштинску разлику међу градовима чини то
неартифицијелно, стога надархитектонско и надурбанистичко, мера наслеђене
природе у њима, често и намерно одступање од сваколике вештачке уређености. Од
сразмере изграђеног и неизграђеног, природе и грађених облика, зависе заправо особеност и идентитет града.
У мегалополиско доба све драгоценије постаје питање уме ли град допустити и
саживети се са природно датим а да га при том не угрози или пак поништи
свеуређивањем и свеопремањем, ортогоналом и лонгитудиналом по броју подеока на
лењиру. Исцртавајући сваку црту његовог пејзажа, администрирајући и
бирократизујући колико и каквих предвртова или башта сме бити, смеју ли се,
примера ради, високим стаблима у граду додиривати крошње.
Врховне
урбанистичке замисли, да тако назовемо оне напоре усклађивања најразличитијих градских енергија, неумитно су одређена начелом даљег унапређивањаграђене средине,
углавном сводећи природу на украс, дводимензионално зеленило и површ. У поретку
такве изврнуте, честои спекулантске перцепције, чак и дрворед платана
израстао до своје осамдесете године, који би се другде чувао као споменик култури града, у нашој средини биоје недавно представљен као претња замало
равна бауку државног банкротства у свету економије.
Звездарска
шумаО
сличном се, иначе, много шта може дознати из света. У вештачкој расвети
избељеног телевизијског студија, млади интелектуалац, алумнус школа одрживости
и биодиверзитета, објашњава пројектантски обрт који шуме, уместо
стаклено-бетонске блокове, уводи у градове, с њима и понеки поток или чак
водопад. У Јапану већ препушта природи читаве квартове и дојучерашње
партаје. И лептир је, каже занесено, још лепши нађе ли се усред града, камоли
корњача, јеж или славуј. Свака стопа земље у граду, која ће у јесен бити свуда
презрено блато, мора се пазити и чувати као граду највредније и најрођеније.
А
Београд? Њему чак није ни потребан такав пројектантски твист, он то већ има,
али тешко сагледава. Канда и види, али не зна и не уме право да вреднује и
баштини. Рецимо шуму на Звездари, која одолева навалама
старијих и новијих времена, једном као вис пресечен Лаудановим шанцем, други
пут као Екмеклук, летње излетиште турских великаша, најзад као озелењени, али
законом небрањени појас градског брда. И данас понегде опасна, гдегде и једва
проходна и тајновита, нуди језу изгубљености, па је тамо и покоји багрем или
јавор обележен планинарским црвеним кругом око белог. Тим шумским путевима,
стопама утабаним, може се до врха, а тегобни канцеларијски дан нетом одува
ветар који и по врућини зазвучи, понекад пахне као на Космају.
Колика
је то вредност и замашна привилегија, како се то благо држи и негује, шта се од
њега очекује и чему служи, једва дотиче већину Београђана, тек издалека и
помало, понајвише у роштиљском и ураначком заносу. Како данас изгледа, ова шума
је граду дата да по њој разастре своје наличје. И не само то. Да је сваким
даном на ситно уграби за себе, усели мртво, а разагна живо, растера птице, а
утера најлон, конзерве, асфалтни пут и шут. Да је умањи и препусти ономе што од
земље чини грађевинско земљиште, а од дрвета семафор, и присвоји да је
најокретнији међу окретнима зазида у врт око какве архитектонске накараде са
штрцаљком што роси неколико квадрата купљене тепих траве. И једну тују. Те да је онда, а то је већ правило за ову “локацију”
међу агенцијама за промет некретнина, понуди тржишту уз
следећи, стварни опис: Звездарска шума, одлична понуда. Стан, ВП+сутерен, 73
+55, 5 м2, са припадајућом гаражом 33, 65 м2 и
припадајућим двориштем 180 м2. Грејање – гас, клима, кабловска, телефон, интернет АДСЛ, паркет "Кемпас",
унутрашња врата масивна, ПВЦ, алуминијумске ролетне, блиндирана метална врата.
Гаража – роло-врата на даљински, везана са станом (доњи ниво), а у двориште са
горњег нивоа кроз терасу из дневне и спаваће. УКЊИЖЕНО, 175000 Е.
Све
док усред Звездарске шуме буде укњиженихстанова и кућа, a некадашњи простор шуме
буде “припадајући” нечијем дворишту, и поред снажне грађанске
иницијативе, али и отегнутих припрема за законску, па и тада само папирнату
заштиту најнижег, трећег степена, она ће имати неупоредиво више заторника, агената, дрвосеча и тровача него бранитеља.
Биће од свих зелених градских ареала највише на дохват граду да је забрложи,
преполови и поништи. Доживеће неславну садашњост београдских “зелених површина”
попут Теразијског и Ташмајданског парка, који уз лакоумно одобравање грађана
полако задобијају форму градских тргова. Није чудо, јер у многој глави природно
добро уопште није градотворно, оно је граду противстављено и туђе, неукротиво и
дивље, те га озбиљно побија и угрожава. И не само природа, градска шума идрво, већ и свако и све што стоји
насупрот погушћавању грађене средине и њених облика – што скупљих на тржишту,
што уноснијих у заради.
А
све убедљивије, поразније и болније, упркос томе што нас природа сваким даном
гласно опомиње да грешимо, сасвим је обрнуто: у свом незаустављивом ширењу на
њену штету, неукротив и диваљ је само град.