PREČICA
U beskrajnim reformističkim lutanjima našeg školstva izgubila se ozbiljnost koncepcije i sadržine obrazovanja. Već kroz mnoga godišta, vrednom đaku stao je uz rame skorojević, ukazujući na prećutno, čak i u školama usvojeno aksiološko merilo. U međuprostoru starih i novorađajućih klasa, umesto mladog čoveka sa uzdanjem u uspeh po zasluzi, za punoletstvo se nesrećno odgojio nekakav plutokrata i snob
Prošlo je sto četrnaest godina od kako je Кatarina Đorđević Milovuk sazvala sastanak poznatih Beograđanki posvećen suzbijanju luksuza i opiranju škodljivim stranim običajima. “Кako nam je mila Srbija u tako teškom stanju i opasnosti,” pisala je ova rodonačelnica borbe za žensko pravo glasa kod nas, “koje joj preti da je u stranom svetu totalno ponizi, da je sasvim uništi, - to u ovim trenucima i Srpkinje treba da izvrše svoju patriotsku dužnost, da i one od svoje skromne snage polože na oltar mile nam domovine po onoliko koliko koja može.” Učiniće to ako odbace “nerazmišljenost u trošenju domaćih prihoda i u primanju stranačke lakomislenosti, koja u krilu svome nosi luksuz.” Zato, suzbijmo izlišne potrebe i luksuz, pozvala je ona, “ograničimo se na normalne naše potrebe, spasimo dragu nam otadžbinu ekonomskih i finansiskih trzavica i daljih zaduživanja strancima.”
Bilo je to vreme kada su se žene oslovljavale muževljevim prezimenom (“Julka dr Miščevića”), pa i prezimenom i imenom (“gđa Кoste Simića”), kada su roditelji za decu bili Vi, a francuski - jezik gospodstva i etikecije. Apel gđe Milovuk izrazio je želju da se iz zatvorenog sveta gospodarice kućanske ekonomije i vaspitačice dece, iziđe u veliki muški svet, i načas oseti šta bi mogla biti rodna ravnopravnost. Otadžbina, kao zbirna slika mnogih domova, može se spasavati iz svoga domazluka, a društvo odbraniti ustalaštvom majki i supruga, svih žena spremnih da pomognu i političarima i narodu.
Skorojević ala franka
Ipak pretežak zadatak, jer Beograđanin toga doba nije hteo da bude talac seljačke ili orijentalno-balkanske tradicije, a pogotovo su od toga zazirale beogradske dame utegnute u midere, sa šeširima ispod perja i šlajerima preko lica, kako je pisao Deroko. Položivši završni ispit, i mladi maturant je radije štedeo na hrani i smeštaju, nego na odeći ala franka: pustio bi brkove, dobavio štap, šešir Girardi i obukao dugačke pantalone s “bugom”, opeglanom oštrom ivicom, prekonoć ispresovanom pod dušekom. Nije stoga čudo što je svima poznatoj Živki, kada se nakratko popela iznad malovaroške “linije života”, Nušić dodelio ispeglanog, izbrijanog i napudrovanog snoba s cvetom u reveru, belim kamašnama i rukavicama da joj se nađe na ljubavničkoj i svakoj drugoj usluzi - dr Ninkovića iz Ministarstva spoljnih poslova. Nobles obliž.
Gimnazijalke na putu u Dom učenica srednjih škola u Krunskoj broj 8, 1912.
Tada će se čak i škole graditi pod uticajem “stranačke lakomislenosti”, pa i sa zrnom luksuza, karakterističnom po tome da se onome nužnom pridoda i nešto sasvim izlišno. Na prelazu vekova, zahtevi namene i higijene odredili su moderne pojave Druge muške gimnazije, Palilulske i Dorćolske osnovne škole, posebno one u Кralja Petra I. Istorizam je pritom poslužio kao vrsta tradirane podloge utisku pouzdanosti obrazovnog sistema, pa i same vere u humanistički, ne samo utilitarni smisao školovanja. Tako je i arhitektonski jezik Treće beogradske gimnazije, ulepšan klasično-antičkim frazama, simbolikom napretka i znanja u liku udvojenih karijatida s vencima lovora i bakljama u rukama, proizlazio iz same prirode “klasične” gimnazije gde su se, pored ostalog, učili i starogrčki i latinski. Ova, možda i najdopadljivija prestonička škola našla se iza stilizovane ograde između tri ulice, uz dvorište puno svetlosti i vazduha, a predstavila punim arhitekturalnim obiljem svoga istaknutog srednjeg rizalita sa poprsjima srpskih prosvetitelja (vajar Đ. Jovanović) ispod visokih zalučenih prozora i prislonjenih stubova Skamocijevih jonskih kapitela, raskošnim reljefima u vencima, nazubljenim palmetama u atici, dostojanstvenim vestibilom, balustriranim stepeništem i svečanom salom na spratu. Uspešan projekat D. Đorđevića i D. Živanovića ponovljen je i u Valjevu, početkom XX veka.
Nobles obliž
Za razliku od nacionalno budnog romantizma Milivukovice, koji se ovde gubio u mirnodopskim, a oživljavao u nemirnim vremenima, snobizam je uspešno nadživeo i ratne pobede i poraze, i kraljevine, i sve naše republike. Razbokorio se, štaviše, na sve strane rada i dokolice, odomaćio u vaspitanju i obrazovanju, ugradio u poslovne, ljubavne i turističke aranžmane - u crkve gde se bogosluži, kuhinje gde caruje bela tehnika, ministarstva gde se vodi visoka politika. Socijalizam, koji je uz pomoć kolektivne svesti, crvenih marama i plavih kecelja tobož negovao tekovinu snob free polja, iznedrio je luksuz života nove klase u otetim vilama, elitizam diplomatskih magacina i restorana zatvorene vrste, besplatnih letovanja, pa i samu, nadmenu eleganciju samodršca i prvog samoupravljača Broza. Malo je pomoglo što je jednostrani posleratni funkcionalizam, tek s ponekim izuzetkom, listom spustio školske zgrade na ravan bezličnih administrativnih ustanova.
Bilo je otuda nemoguće očekivati da se i u školska dvorišta ne useli međuvršnjačka nejednakost i skorojevićko nadmetanje. A državne škole su, ipak, dugo nekako čuvale svoju meritokratsku osnovicu držeći se jasne trijaže po znanju, zaslugama, marljivosti, izdvajajući najbolje. I bezmalo su bile, i ponegde još jesu, kao kakva ostrvca pravednosti u društvu gde ovi kriterijumi malo vrede. Međutim, ona Rusoova moralina da dobar vaspitač ne može biti prosti najamnik, jer se prihvatio poziva, tako plemenitog, da ga je čak nedostojan ukoliko ga obavlja za novac, vremenom se skrhala o belodanu činjenicu da se uzvišeni prosvetni ciljevi ne mogu dostići samo etikom osiromašenih profesora.
Pa i sama Treća beogradska, koja se s pravom ponosi svojom fasadom (nagrađena i na Svetskoj izložbi u Parizu 1999), našla se u nimalo prosvetarskom okruženju rascvetalog kafićkog biznisa, luksuznih automobila i posvednevnog dokoličarenja u Njegoševoj. Njena zgrada, doduše, kao kulturno dobro od velikog značaja, zaštićena je zakonom, ali nikako drugačije. Sa prokislim krovom, opasno uleglim podovima, pod pritiskom godina upotrebe i navalom prekobrojnih odeljenja đaka bez dovoljno klupa, sa prozorima toaleta prelepljenim nalepnicama, umivaonicima bez sapuna, prenapučenim, zagušljivim, pa i podrumskim učionicama, iščezao je nekadašnji luksuz. Кao mnoga beogradska škola, udaljena od državne brige, zaglavinjala je u dilove sa agencijama, monopolistima, imućnim roditeljima. U magnovenju ekskurzija, tzv. rekreativnih nastava, maturskih večeri kao inscenacija glamuroznog kiča i “crvenih tepiha”, obnavljala je polet neuobičajen za nastavnu svakodnevicu: kesama iz šopinga u inostranstvu, onovčavanjem koje usledi pošto se sa agencijama ugovore sumnjivi hoteli i primamljivi procenti, s roditeljima novih đaka možda i utale dogovori. Uz pomoć učenika, ornih za zabavu, roditelja koji ćute, direktora - priučenih preduzetnika, koji ne čuju, ministara koji žmure.
Paradigma prečice
U beskrajnim reformističkim lutanjima našeg školstva izgubila se ozbiljnost koncepcije i sadržine obrazovanja. Već kroz mnoga godišta, uz obilje primera da se do uspeha ne stiže samo radom, pragmatična filozofija i socijalizacija mladih zavijaju naopako ka paradigmi da se društvenom lestvicom najbolje uspinje prečicom. Vrednom đaku stao je uz rame skorojević, ukazujući na prećutno, čak i u školama usvojeno aksiološko merilo. Nadmenost, sa svim dodatnim značenjima grčkog ”hibris”, potisnula je skromnost, neupotrebljivu i netraženu među vrlinama. U međuprostoru starih i novorađajućih klasa, umesto mladog čoveka sa uzdanjem u uspeh po zasluzi, za punoletstvo se tako nesrećno odgojio nekakav plutokrata i snob. Кao žrtva izlišnih potreba, taj, po pravilu, oponaša klasu kojoj ne pripada, jezik kojim dobro ne govori, veliča strano i prezire sopstveno, osion je prema drugačijima, inferiornijima i siromašnijima, a odrasta u pomodnom isticanju simbola statusa oko čega su se zavrteli čitavi naraštaji. Uz obilat trud iscrpljenih roditelja koji glume luksuz, makar im i sutrašnji hleb bio neizvestan, jer time, unajmanje, kupuju ulaznice za prihvatanje vlastite dece u vršnjačkom društvu. Snobovština, napisao je Tekeri pozivajući se na Horacija, “istom nogom udara na vrata siromaha kao i na vratnice carskih dvorova.” Кao smrt.
Zato se i mnogošta što je Član 2 Zakona o srednjem obrazovanju odredio kao cilj školovanja obratilo u suprotnost: “razvoj ključnih kompetencija za dalje obrazovanje i stručno zapošljavanje” obrnuo se u gledanje kroz prste, a sveo na nalaženje ključa da se zaposle oni koji kompetentni nisu, tj. korupciju; “osposobljavanje za timski rad” učvrstilo je individualizam; “uvažavanje različitosti, uzrasne ravnopravnosti” izrodilo se u preziranje bilo kakve, pa otuda i uzrasne, i rasne, i nacionalne, i verske, i rodne ravnopravnosti. Elita koja bi valjalo da bude stegonoša vrednosti, pa po tome i nadređena masi, postaje nosilac pseudovrednosti. A onda obično, ako je verovati staroj teoriji V. Pareta, uzavru superiorni elementi u nižim klasama, nasuprot inferiornim u višim, i umnože se uslovi za izbijanje revolucije.
Кatarina Milovuk je bila prva upravnica Više ženske škole po volji Ljube Nenadovića i kneza Mihaila, prva predsednica Beogradskog ženskog društva, osnivač Ženskog muzikalnog društva, Ženske radeničke škole, prevodilac i pisac udžbenika, poliglota. Uz maternji, govorila je i francuski, ruski, nemački i engleski jezik. Umrla je u Beogradu 14. septembra (po starom) 1913. posle kratke bolesti ili, kako doslovce piše u jednom požutelom zapisu iz Istorijskog arhiva Beograda, à la suite d’une courte maladie.
Politika, KUN, 19.9.2015.