GišaBogunović

   Звуци старог Београда


   РАНЂЕЛОВЕ ПОКЛАДЕ 1830.

    
     Када се са Хомоља на Београд сјури кошава, јече сокаци и читави атари. Људи као да само отварају уста, ветар им однесе речи, у чаршији заћуте и српски и турски, и грчки и ладин. Одлети понеки фес. Ако би ко зажелео да пева, хуми за себе иза затворених врата. На улици ни птице да прелети с крова на кров, камоли муве да побегне пред месарским мухотером. 
   Између два налета кошаве из чаршије тек пробије оштар звук. Кратко одзвоне ударци чекића у негве и отпутују све до Зерека. Отуд се зачује ситно куцање кујунџија и клопарање магарећих потковица. Однекуд залупају лонци. Одскитало бравче лежи у грмљу и брзо устане кад ветар одједном стане.
   Тада све уши одглухну и пробуди се варошка свакодневица. По цигли са срушених аустријских кућа зашкрипе препуне таљиге на путу до Тридесетнице. Цингара и звецка посуђе између вунених бала. За колима трчи просјак и иска гладно и грлато дете.

   
У оделу од најфиније абе из дворишта у Палилули изађе Ранђел Настић. Преко гуња носи торбак и у њему комад хлеба, чен белог лука и колачић. Набада пастирским штапом о земљу, повремено њиме удари о зид или тарабу. Лавеж паса му је белег у простору као што је другима какав јаблан или раскрсница. У свом, београдском мраку, познаје стазе од клепетуша и чактара, звона и звонаца, мирисне трагове топота, далеког или уху блиског мекетања и рзања. Хода полако поред мајдана и узбрдо ка цркви. Кад изађе на равно, на Ташмајданском пољу прхне препелица. 
   Држи се украј широког друма и застане док га престижу кола и копита.  Сад већ гази шашу и смрзлу балегу. Што су већи жагор и кавга, то је већи и опорији смрад. Из обатаљене џамије риче стока, свуд уоколо рокћу свиње. 
   – Можеш ли, Ранђеле? – пита га драги глас из гомиле. То му је сестрић,  Митар, нашао би му се у свакој нужди и потрчици. 
   – Јашта, али бих и боље могао! – одговара Ранђел весело. 
   – Ајде, пењи се да те повезем. 
   Таљигају према Стамбол капији. 


   
  
 У дну опалог утврђења, у пуној војној опреми, хрче низам. Нечије овце стоје на највишем капијском темену и блеје у пролазнике. Мало даље, пред кућом Луја Морена, дугачак ред Ранђелове браће по слабовидости.   Од када је окулисти дозвољено да своју вештину у Београду слободно упражњава, Ранђел га је посетио неколико пута, али више неће. Од катаракте слеп, ишао је и код Деспе Иркиње, и код Иванке на Теразијама, и Милојеве бабе у Палилули, која је, осим од болести очију, лечила од црвеног ветра. Ни бајање, ни утрљавање трава није помогло, ни преплаћена операција код Морена. Тек касније сазнаће да тај, назови лекар, своју стручност није ни доказао потребним атестима, већ да је од родбине преварених пацијената побегао из Марсеља преко Италије и Црне Горе у Србију, као што ће и из Србије ко зна куд.
   Нигде женског гласа, само мушке распре и вике. Тек покоја сељанка с теретом тешких обрамица немо граби на путу до Велике пијаце. Других жена као да нема, живе да не буду виђене, сокацима се и не крећу, већ иза дебелих зидова, нечујно, кроз десетину халват-авлија и двадесетину комшијских капиџика. Од Ранђела би се понајмање имале скривати. 
   Точкови затутње над новом калдрмом, а волови стану као укопани. 
   – Довде могу, мој Ранђеле. Неће доле – каже Митар. 
   – И довде је добро, помоћи ће већ неко – одговара Ранђел.
Сиђе. 
   – Пази се... – добацује сестрић и брижно гледа за њим. 

  
 Сналази се Ранђел усред чаршијске гужве, ситно удара штапом, пут препознаје више дамарима него ухом. Мимоилазе га и пропуштају људи.   Спусти се тако низ базар до чесме и онда лагано уз зид порте све до улаза у цркву. Пред њом силан народ и велика бука. Сви говоре у исти глас и сви о истом. Још је минут до поднева, па да се сачека оно што је вековима чекано. У очекивању подигне главу увис – да га ко гледа помислио би да је спазио лет турске ђулади с Тврђаве. 
   Из дашчаног торња тада пропевају звона, као из хиљаде тимпана пробуђена музика. Тресу само тле и бију право у груди. Кроз народ прође хук, а онда одједном пљескање дланова као жубор велике воде, и повици одушевљења. Полете шубаре. Српска звона у српском Београду. 
   Из савамалског правца грува, народ избацио све пушке, у весељу пуца и прангија. Залупају клепала, запиште и зурле и фруле. 
   Чини се да звон путује водом све до Босфора. 
   Али, онда, у снажном слапу, опет заурла кошава и састави све гласове у огроман бук. 
   У њему нестану и звона, и весеље, и звуцима вођен, Ранђелов пут кући. 
   С њиме и плаха нада да би једном могао прогледати.



”Политикин Забавник”, бр. 3062

Make a free website with Yola