Читање града
Фонтана на Славији
Сагледана изблиза, колико је то пешаку уопште могуће, фонтана на Славији је тек декоративна вода нерегулисаног и хаотичног транзита, један преурањени украс рашчињеног обода Славије, предалек сваком идеалу будућег Ситија. Као кичаста етида за срце града, које данас куца убрзано и на прескок, сведочанство је овесељеног нехаја за ту опасну болест Београда и по много чему пример аналфабетског поимања градоуређивања по укусу политичара и неуких стручних саветника, што високим млазом точе шампањац, певајући јер зло не мисле, али га правећи. Оплетена густим колским саобраћајем и недохватна грађанима, сметајући и свирајући возачима да надјача моторну буку, она је повод сукобу колских и пешачких намисли и трајекторија, место тешког судара утилитарног и естетско-амбијенталног обликовања јавног простора. Најзад и нешто, чија ће се права величина, немаштовити базенски облик и завршни рачун указати сваки пут кад млазнице пресахну
Рузмарин на реверу подераног одела
Када је 1947, као главни урбанист града, Никола Добровић правдао уклањање Теразијске фонтане, омиљеног одморишта и састајалишта Београђана, разлоге је налазио у њеној искључиво декоративној сврси, бољем протоку моторног саобраћаја, па чак и у већој брзини марширања “редова живих формација” на предстојећој Првомајској паради. С погромашким жаром у то време брисана су монархијска значења и других јавних простора Београда – рушене ограде око комплекса дворова и Дома Народне скупштине. Две године касније, више није био урбанистички челник, али је завештање остало: у ронделу на Славији положени су Туцовићеви посмртни остаци, пренети из Лазаревца, а чин је правдан чувањем предратне традиције социјалистичког покрета у оближњој “Сали мира”. Није било места оправданом чуђењу што се око гроба радничког трибуна сулудо завртео колски карусел.
И не само зато што се из године у годину саобраћајна вртешка окретала све брже и луђе, а гробно место месецима било окићено чак и новогодишњом расветом, Славија је постала слика нашег умећа и учинка градоуређивања. Кроз бројне конкурсе, раскошне идеализације и неодлучне реализације, распре, чланке, иницијативе и високомислена образложења, она је била место учитавања смисла, а остала наш простор празнине. Временом је израсла у апорем београдског урбанизма, али такође и у свакодневни практикум цивилизацијске неопходности метроа у метрополском Београду. Међутим, према плановима које градска власт показује грађанима, остаће и даље вртлог саобраћајног нереда и возачког алфизма, безоблик који чека своје урбано значење и калуп.
Не одмакавши даље од поратне визије функционалног коловоза са стихијски насталим и недовршеним архитектонским оквиром, трг је је ових дана употпуњен музичком фонтаном, дочеканом високим очекивањима да ће намах постати симбол града. Премештањем Туцовићевих посмртних остатака где им је од почетка и било место, меморијално-фунерални карактер тог простора, који је давно ишчезао у саобраћајној ентропији, а који је мало ко опажао и за њега марио, одменио је овај из репертоара “улепшавања” градских простора.
Кичаста етида за срце града
Као на Трафалгару или сред њујоршког Централ парка, фонтана је често исходиште архитектонских па и урбанистичких композиција, гдегод и круниште пејзажа, као каква вођица пуном акорду целисходности и лепоте простора. У ренесанси, у бароку, то је спој скулптуре, чврсте и флуидне архитектуре, вођене законом просторног склада, и без светлосно-звучног програма и диригената на даљину, музика и светлост по себи, скулпторско, симболичко, концептуално дело, или све то заједно. За разлику од многих грађевина, па и читавих насеља, мио је догађај, често драгуљ међу јавним добрима, који огледа ведар и свакоме приступачан лик града, слободан од инвеститорске хлепње и налога нечијег капитала.
Но, каква је наша фонтана?
Сагледана изблиза, колико је то пешаку уопште могуће, фонтана на Славији је тек декоративна вода нерегулисаног и хаотичног транзита, један преурањени украс рашчињеног обода Славије, предалек сваком идеалу будућег Ситија. Као кичаста етида за срце града, које данас куца убрзано и на прескок, сведочанство је овесељеног нехаја за ту опасну болест Београда и по много чему пример аналфабетског поимања градоуређивања по укусу политичара и неуких стручних саветника, што високим млазом точе шампањац, певајући јер зло не мисле, али га правећи. Оплетена густим колским саобраћајем и недохватна грађанима, сметајући и свирајући возачима да надјача моторну буку, она је повод сукобу колских и пешачких намисли и трајекторија, место тешког судара утилитарног и естетско-амбијенталног обликовања јавног простора. Најзад и нешто, чија ће се права величина, немаштовити базенски облик и завршни рачун указати сваки пут кад млазнице пресахну.
У ширем смислу, пак, симптом је бунила у одређивању развојних токова града, таквог да се, с једне стране, улагује пешаку и штедро проширује пешачки центар, а с друге, увелико опредмећују идеје аутомобилског града, не марећи што ће живот по ободу променада, и оном остатку престонице, постати још мање сношљив.
Уместо да купи себи чизме или барем закрпи ђонове, Београд се кити рузмарином на реверу подераног одела.
Фонтана као бунар
Као и много пута досад, по некој наивно-задужбинарској и нарцисоидној, а не економској и општекорисној логици, побркани су приоритети, прибављено мало пролазне славе, топлине рефлектора, и измамљен страначки аплауз. Истурен је рог изобиља у граду где би се искрена љубав према етосу воде, али и самим грађанима, најпре исказала преиспитивањем и обустављањем градње облакодерског насеља-завесе према реци у Савском амфитеатру, или, рецимо, увођењем водовода и канализације за све становнике Београда, или намером да се успрегне архитектонска какофонија сплавова, или, наравно, најобичнијим свакодневним одржавањем бројних, већ постојећих фонтана и чесама Београда.
Овде се, изгледа, још није родио трудољубац да једном преброји све оне с помпом отваране фонтане и градска врела, која су затим ишчезла у немару, постала прљаве жардињере и суве чесме, закоровљени, гдегод и сјајним скулптурама украшени базени. Данас је боље него пре, али сећа ли се ко Јовинове “Беле фонтане” пред Урбанистичким заводом или Пантовићеве на Сајму, кристалне фонтане пред хотелом “Југославија”, Грковићеве изванредне “Барске флоре” на Звездари, па срушене фонтане у атријуму тадашњег Сурчинског аеродрома атељеа “Лик” или Јанковићеве код “Последње шансе”, растурене реплике Теразијске фонтане у Чумићевом сокачету, фонтане-базена на Малом Ташмајдану или оне у парку код Народне скупштине… а низ нека наставе и у живот нека врате, што им је и посао, идејама препуни, градски оци.
Фонтана је и данас урбани симулакрум бунара жеља, где савремени град још чува место за паганско веровање да вода удомљује божанства и испуњава жеље. Самозаљубљеној фонтани на Славији, која је тек случајна слика и звук у простору, и један китњасти аксесоар неуређеног трга, не може се ни прићи, нити у њу бацити новчић. Можда тек издалека, па где падне. Са оне платформе у Немањиној коју ће тамо направити, ваљда за добре стрелце.
5.6.2017.
"Политика”, КУН, 10.6.2017.
