ЧИТАЊЕ ГРАДА
Француски идеал лепог се није једноставно уградио у тврде зидова посланства, с њим у Београд долазе и лучоноше париског шика, језик и понашање господе у смокинзима и вечерњим црним огртачима, дама у дугачким таласастим хаљинама, крзненим столама и муфовима, цигаретама на дугим муштиклама и торбицама са штрасом. Сумње нема, те 1935. Београд је одавно заборавио "а ла турка", сасвим стремио "а ла франка" и спреман чекао да види шта је à la mode.
ФРАНЦУСКА АМБАСАДА - BELLE VUE НАД БЕОГРАДОМ
У
зиму 1935. свечано је отворена нова зграда Француског посланства у Београду.
Бела и белведерска, својим крововима и терасама надвисила се над једном од
најлепших панорама Европе, како је потом објавио “Илустрасион”. Чак осамсто
званица дочекано је домаћинском добродошлицом грофа и грофице де Дампјер, а
широко отворена капија здања из Грачаничке улице открила је сву префињеност и
раскош њених елегантних салона и одаја. У престоници Краљевине Југославије
појавила се као dernier cri истанчаног
уметничког укуса и архитектонске високе моде. Ипак, стил ар деко је на Савску
падину стигао у своме зрелом облику, десет година по своме устоличењу на
Светској изложби у Паризу 1925. Био је то већ заводљив израз који се у
наплавама ширио ван Француске, опредељивао изглед наруквица и оловки, чајника и
радио апарата, аутомобила, чак и прекоокеанских бродова попут Нормандије. А
како мода једног стила углавном долази у време његовог снажног развоја и
распростирања, са зградом новог посланства, и стил, и мода, и монденост, бивају
распаковани у хиљаде драгоцености, у чврстом споју архитектуре и скулптуре,
дизајна ентеријера и његове опреме.
Када
је плац Француског посланства купован, а палата пројектована и грађена, што је
трајало дугих 13 година, у Београду је француски утицај био увелико жив. Још
пре Великог рата, на Универзитету је био запослен Гастон Гравије, лектор и
писац књига о историји Срба, пословала је финансијски утицајна Француско-српска
банка. У Кнез Михаиловој 36 радило је од 1923. осигуравајуће друштво “Ла
Насионал”, а на Неимару школа “Сан Жозеф” у којој су сви предавачи били
Французи. Карађорђевом је, као и данас, лепотом доминирала Београдска задруга,
настала из опчињености француским декоративизмом. И сећање на Шамбонов обухватни
нацрт обнове града било је свеже, премда је сасвим прећутан после рата;
регулација Теразија, као и партер Кнез Милошеве улице, биле су дело Лежеа,
директора Техничке управе Београдске општине. Архитекти су оживљавали француски
академизам, обликовали господске виле по типу hôtel particulier, по њима отварали француске прозоре, портале с
надсветларницима и лепезастим
маркизама, покривали их мансардама. Довршене су биле капеле Француског
војничког гробља, ограда Универзитетског парка Милутина Борисављевића, који је
учио начелима научне естетике из своје дисертације одбрањене на Сорбони,
надахнуто се залагао за наставу на “есенцијално класичном” приступу Жилијена
Годеа. Стварали су и свршени ђаци Екол де Бозара: А. Ђорђевић, Ј. Најман, Б.
Несторовић, В. Ђокић, М. Тричковић – добитник признања школе за најбољи
дипломски рад. Ламартину је на стогодишњицу боравка у Београду била подигнута
биста у Карађорђевом парку, а на Калемегдану је у бронзи већ била петрификована
захвалност Француској, спомеником чији је постамент такође носио обележја ар
декоа, као уосталом и бројни рељефи на фасадама зграда међуратне модерне,
посебно Злоковића и браће Крстић. Па чак је и сам краљевски двор био планиран у
стилу француске неоренесансе, у окружју француског правилног врта. Више београдских
улица је понело нове називе у славу пријатељске земље. У
Србији је, заправо, некадашње српско-француско побратимство по оружју у миру
тежило израстању у духовно братство, а француска култура досезала до мерила
доброг укуса у уметности и моди. “Политика” је стога одавно пратила уметничка
дешавања, али и она модна у трговинама улице Де ла Пе и Јелисејских поља,
нештедимице писала о одевању Парижана, уочи те Бадње вечери и Нове године посебно, о вечерњим хаљинама с
металним нитима, ципелама од свиле. Другим речима, француски идеал лепог се
није једноставно уградио у тврде зидова посланства, с њим у Београд долазе и
лучоноше париског шика, језик и понашање господе у смокинзима и вечерњим црним
огртачима, дама у дугачким таласастим хаљинама, крзненим столама и
муфовима, цигаретама на дугим муштиклама и торбицама са штрасом. Сумње нема, те
1935. Београд је одавно заборавио "а ла турка", сасвим стремио
"а ла франка" и спреман чекао да види шта је à la mode. Изградњом
и опремањем резиденције Француска се представила репрезентативно, о чему на исти такав начин пишу Емануел
Бреон и Станислав Сретеновић у ових дана објављеној двојезичној монографији о
Француској амбасади. Деловање архитекте Роже-Анри Експера и његовог
пријатеља и сарадника, вајара Карла Сарабезола јасно је демаркирало француска
од уметничких стремљења других народа, али није било етноцентрично и искључиво.
Послу приступају стилски беспрекорно, безмало на начин данашњег "тотал
дизајна", а такође и интеркултуралности, јер у процесу стварања подстичу
сусретање култура и очекују допринос домаћих уметника, надзорника и сарадника –
архитекте Јосифа Најмана, вајара Ђузепе Пина Грасија и Петра Палавичинија, као
и бројних овдашњих занатлија и зидара. Архитектуру не подређују безинтересној
контемплацији, већ се служе естетиком дејства. Испод скулптура Слободе,
Једнакости и Братства, фасадном декорацијом на прочељу зграде, том спољашњем
омоту друштвености, одашиљу поруке, размештају симболе Француске, њене
историје. У унутрашњости, кроз медаљоне-персонификације француских река,
чипкасту пластику зидова и таванице,
уникатна решења мобилијара и расветних тела, комода, прозорских ручки и квака,
семантички свет усмеравају емоционалном одзиву, прираслијем срцу и патриотским
осећањима станара. Као по оном тачном Бењаминовом опажању да је ентеријер
својеврсни étui – урешена кутијица
препуна драгоцености за самог станара, јер пребивати значи остављати
трагове. Архитектуром
је на сваки начин била исказана елитна различитост, док је сам положај парцеле,
раније у власништву Београдске општине и Православне цркве, истицао посебност
здања у градском пејзажу. Две земље су, заправо, на овом послу размениле
драгоцености. Наследивши место старе Богословије, наслоњена на плац Саборне
цркве, нашла се надомак Патријаршије и поблизу Конака кнегиње Љубице, у
суседству владарске и духовне моћи старог Београда. Такође и у неопипљивом
обручу националне историје, јер је овде својевремено столовао кнез Милош
Обреновић у Господарском конаку, потом и црквени поглавари у Митрополитовом
двору, пословао Возаревић у своме дућану – првом јавном “књигохранилишту” Срба,
подучавали сликању Тодоровић и Кутлик у првим таквим школама Београда, од 1924.
радила Народна библиотека на Косанчићевом венцу. Само се усред југословенске
престонице, наиме, премда утучене недавним убиством краља Александра I
Карађорђевића, и то управо у француском Марсељу, посланство могло тако неосетно
и природно сместити у средиште вековног тешког прибирања српске државности и
културе. Само је Француска, најзад, могла заслужити привилегију таквог положаја
и таквог видика, условно речено и екстериторијалности, у блоку повесног бића
Београда. А
cигурно зато што је тада било
очигледније него данас (странe амбасадe су овде и гореле) да
се властити идентитет стиче кроз усвајање разлике и различитог. Надаље и зато
што је место на коме је данашња амбасада подигнута вајкада и било на
старовремском правцу између савског Лимана, и онога високог, стремљењу блиског,
на београдској греди. Пешице Великим степеницама, као и Кнез Михаиловим венцем,
волујским колима и коњским запрегама, кроз читав XIX век пењали су се багажи
светских новина и робе издалека – стране штампе и књига, чајева и чоколаде,
путера и морске соли, порцуланских сервиса и шлифованих огледала, одела и
хаљина по западној мустри, и ситним помацима градио европски Београд.
Незастрашен да туђа посебност било како угрожава његову властиту, већ да тиме
надраста и боље надграђује себе.
”Политика”, КУН, 7.12.2013.
