ПОВРАТАК САВЉАНА
Пробијало је ових пролећних дана светло кроз увек замрачене прозоре Београдске задруге и по њима дугачке сенке људи из соба на спрату. Палата у Карађорђевој 48, проглашена културним добром од великог значаја још 1979. године, нашироко је отворила своју мемлу, потамнелу позлату и раскуцани штуко мермер, лустере заостале од afterparty крађа, и попунила своје просторе радовима уметника. Бројне су теме начете у тих тридесетак оронулих, обатаљених и грињавих соба, у некадашњој шалтер сали, дугачким ходницима и степеништу испод вајане Афродите са аморима. Преплитали су се звукови с намером да промене простор, цртало по геолошким картама нађеним у кршу бивших несавесних станара зграде, питало се колико велике морају бити ствари да бисмо осетили празнину када нестану. Над свим питањима звонило је ипак оно основно и сасвим једноставно: хоће ли се ко, најпре онај за то плаћен и надлежан, побринути за палату с лицем од чађаве масти, с водом у подруму и голубарником у крову, окренутом да из мрака своје опале и похаране унутрашњости гледа београдске мостове па тако и свој блистави и баснословни нововековни пандан – задњи у том низу, а први у избору за архитектонски догађај 2011. године – нови Мост на Ади?На почетку XX века Београдска задруга је за Србију, у технолошком, естетском, привредном смислу, представљала
нешто слично што и данас хваљени Мост. Темељена, као прва у престоници, армирано-бетонски, ликовно и обликовно
танчана декоративизмом необарока и сецесије, била је и предузетнички напредна, јер се једaн успешни новчани завод и
осигуравајуће друштво, с филијалом у Загребу, основан још 1882, уселио у своју нову централу. Без сваке сумње
представљала је и круну развоја Савамале, у доба када је Београд сав притежавао Лиману и реци и од њих зависио. Ипак,
њени творци нису предвидели да ће се само десетак и нешто више година после подизања палате, читава предузетна
чаршија на Сави преселити на београдску греду, где ће зачас надрасти савамалску величину и богатство. Као да је некакав
кобни речни караван изненада пристао уз Карађорђеву и ту истоварио сву силу брезових метли и шишарки, које у новом
веку више никоме нису биле потребне, и завио назад празан, без свог еспапа за извоз, решетаних сувих шљива и
штављених кожа, те у чуду оставио намах остареле Параносе, Вуче, Неранџиће, Гамбе, Крсмановиће, Хаџи Томе и Гођевце,
с њима и све магазаџије, лађаре, угледне кирајџије, сарафе, дуванџије и обалске раднике.
Ко је могао слутити да ће тако брзо наступити irreparibile
tempus и нестати сви
поносни дани и годишта Сављана? Па и они сами, за својом децом и унуцима, који
су пропаст схватили брже, морали су кренути узбрдо, у варош, где је почео да се
одвија нови живот и чекале нове пословне прилике. Око Мале пијаце –
Светоникољског трга, дуж и око Карађорђеве, оставили су неоренесансне,
необарокне и сецесијске палате, у окружењу коме ће временом све мање припадати.
Све оно што је тај крај дигло и омогућило, претвориће га тада у престонички antichambre, убрзо и у ружну магазу Београда –
унижену путничким и теретним саобраћајем, пресечену стубовима моста, разграђену
пругом, далеку реци и све старијем и малобројнијем савском бродовљу. У њу,
прљаву, пребучну и хаотичну, уместо по пршуту, бели смок и хлађено вино из
лагума, убудуће се понекад спуштало по алуминијумски профил, дихт-лајсну или
кухињски оков. Осим када се на пут креће или с пута враћа, ноћу се тамо није
залазило.
Али оно што је отето токовима новца и обртништву, привредној тражњи и потрошњи, банкарима, берзанским стручњацима, градском престижу и самом оснивачу Задруге Луки Ћеловићу Требињцу, што је његовим рукама дигнуто у висину нашег задужбинарства и културе, па је потом у нашим струнуло, пало је некако у крило организатора и аутора савамалског Миксер фестивала. Отварање врата Београдске задруге, креативно бављење доумицама Савамале у призивању повратка Сављана, поставке у празнини љуске од куће крај Бранковог моста, иницијатива грађевинских инжењера, волонтерска и грађанска, да се за палату Задруге начине детаљни планови санације и обнове, све је то било за Београд врхунски препородни догађај. Уметници, професори, предавачи окупљени око фестивала показали су како се до уметности
и њених прималаца стиже без тепиха и рефлектора, побочно и маргинално, овако или онако, на мало ситног шкриљца па
поређаним даскама преко железничке пруге, макар штапом и канапом, како и слови једна инсталација у дрвету студената Архитектонског факултета (која би пред Задругом ваљало да остане, али неће). Надаље и да је све то бодрије од заплетених и срамотних, импотентних прича о обнављању наше културе и наших годинама забрављених музеја пореским новцем.
Савамала
нема Љубу Крсмановића који је у кући на месту данашњег обалног стуба Бранковог
моста држао четрнаест гостинских соба, а своје велико имање поклонио држави и
војсци, нити новог Ћеловића, који је почео као магазаџија а своју имовину завештао Београдском универзитету, али има нове Сављане
који су на свој начин нашли снагу и интерес да јој врате живот културом. Можда то и не хотећи, сви
они учинили су много више него што су начас оживели Савамалу: тешко ће се,
наиме, у некој будућности она прекројити по линији стамбено-колективног скрдања
по најнижем инвеститорском
кову, јер ће се њихов глас и људски
аргумент, којег до недавно није било, боље и даље чути.
Дугујемо
им захвалност што су из мрака на видело изнели хтонски, хистрионски, средишњи
простор Београда, који се већ и скелетом својих лепих зграда повија и тектонски
растреса свакоминутним транзитом тешких камиона, силама духовне и материјалне
ерозије. Што су фестивал учинили унапред, већ половином 2012, културним, а што
не и архитектонским догађајем године. И надасве доказали шта је духу Београда и
нашем времену присталије, шта му је по физичкој и економској величини
сразмерно, у чему је то наш град искрен према себи, којим правцем и с којим
светом може pro futuro.
Штап и канап је оно с чим му је удобније, уз та два је искренији и дражи, а
парадоксално, чак и ближи свету и Европи, а све зато што се над реком не
пропиње дрчним хиперпилоном већ се к њој спушта ситним кораком као пецарош са
штапом и драгоценим мамцем у руци.
”Политика”, Културни додатак, 16.6.2012.
Photo by urossavcevic