GišaBogunović

            ПОВРАТАК САВЉАНА

            Пробијало је ових пролећних дана светло кроз увек замрачене прозоре Београдске задруге и по њима дугачке сенке људи из соба на спрату. Палата у Карађорђевој 48, проглашена културним добром од великог значаја још 1979. године, нашироко је отворила своју мемлу, потамнелу позлату и раскуцани штуко мермер, лустере заостале од afterparty крађа, и попунила своје просторе радовима уметника. Бројне су теме начете у тих тридесетак оронулих, обатаљених и грињавих соба, у некадашњој шалтер сали, дугачким ходницима и степеништу испод вајане Афродите са аморима. Преплитали су се звукови с намером да промене простор, цртало по геолошким картама нађеним у кршу бивших несавесних станара зграде, питало се колико велике морају бити ствари да бисмо осетили празнину када нестану. Над свим питањима звонило је ипак оно основно и сасвим једноставно: хоће ли се ко, најпре онај за то плаћен и надлежан, побринути за палату с лицем од чађаве масти, с водом у подруму и голубарником у крову, окренутом да из мрака своје опале и похаране унутрашњости гледа београдске мостове па тако и свој блистави и баснословни нововековни пандан – задњи у том низу, а први у избору за архитектонски догађај 2011. године – нови Мост на Ади?

                На почетку XX века Београдска задруга је за Србију, у технолошком, естетском, привредном смислу, представљала нешто слично што и данас хваљени Мост. Темељена, као прва у престоници, армирано-бетонски, ликовно и обликовно танчана декоративизмом необарока и сецесије, била је и предузетнички напредна, јер се једaн успешни новчани завод и осигуравајуће друштво, с филијалом у Загребу, основан још 1882, уселио у своју нову централу. Без сваке сумње представљала је и круну развоја Савамале, у доба када је Београд сав притежавао Лиману и реци и од њих зависио. Ипак, њени творци нису предвидели да ће се само десетак и нешто више година после подизања палате, читава предузетна чаршија на Сави преселити на београдску греду, где ће зачас надрасти савамалску величину и богатство. Као да је некакав кобни речни караван изненада пристао уз Карађорђеву и ту истоварио сву силу брезових метли и шишарки, које у новом веку више никоме нису биле потребне, и завио назад празан, без свог еспапа за извоз, решетаних сувих шљива и штављених кожа, те у чуду оставио намах остареле Параносе, Вуче, Неранџиће, Гамбе, Крсмановиће, Хаџи Томе и Гођевце, с њима и све магазаџије, лађаре, угледне кирајџије, сарафе, дуванџије и обалске раднике. 

           Ко је могао слутити да ће тако брзо наступити irreparibile tempus и нестати сви поносни дани и годишта Сављана? Па и они сами, за својом децом и унуцима, који су пропаст схватили брже, морали су кренути узбрдо, у варош, где је почео да се одвија нови живот и чекале нове пословне прилике. Око Мале пијаце – Светоникољског трга, дуж и око Карађорђеве, оставили су неоренесансне, необарокне и сецесијске палате, у окружењу коме ће временом све мање припадати. Све оно што је тај крај дигло и омогућило, претвориће га тада у престонички antichambre, убрзо и у ружну магазу Београда – унижену путничким и теретним саобраћајем, пресечену стубовима моста, разграђену пругом, далеку реци и све старијем и малобројнијем савском бродовљу. У њу, прљаву, пребучну и хаотичну, уместо по пршуту, бели смок и хлађено вино из лагума, убудуће се понекад спуштало по алуминијумски профил, дихт-лајсну или кухињски оков. Осим када се на пут креће или с пута враћа, ноћу се тамо није залазило.

                Али оно што је отето токовима новца и обртништву, привредној тражњи и потрошњи, банкарима, берзанским стручњацима, градском престижу и самом оснивачу Задруге Луки Ћеловићу Требињцу, што је његовим рукама дигнуто у висину нашег задужбинарства и културе, па је потом у нашим струнуло, пало је некако у крило организатора и аутора савамалског Миксер фестивала. Отварање врата Београдске задруге, креативно бављење доумицама Савамале у призивању повратка Сављана, поставке у празнини љуске од куће крај Бранковог моста, иницијатива грађевинских инжењера, волонтерска и грађанска, да се за палату Задруге начине детаљни планови санације и обнове, све је то било за Београд врхунски препородни догађај. Уметници, професори, предавачи окупљени око фестивала показали су како се до уметности и њених прималаца стиже без тепиха и рефлектора, побочно и маргинално, овако или онако, на мало ситног шкриљца па поређаним даскама преко железничке пруге, макар штапом и канапом, како и слови једна инсталација у дрвету студената Архитектонског факултета (која би пред Задругом ваљало да остане, али неће). Надаље и да је све то бодрије од заплетених и срамотних, импотентних прича о обнављању наше културе и наших годинама забрављених музеја пореским новцем.

            Савамала нема Љубу Крсмановића који је у кући на месту данашњег обалног стуба Бранковог моста држао четрнаест гостинских соба, а своје велико имање поклонио држави и војсци, нити новог Ћеловића, који је почео као магазаџија а своју имовину завештао Београдском универзитету, али има нове Сављане који су на свој начин нашли снагу и интерес да јој врате живот културом. Можда то и не хотећи, сви они учинили су много више него што су начас оживели Савамалу: тешко ће се, наиме, у некој будућности она прекројити по линији стамбено-колективног скрдања по најнижем инвеститорском кову, јер ће се њихов глас и људски аргумент, којег до недавно није било, боље и даље чути.

                   Дугујемо им захвалност што су из мрака на видело изнели хтонски, хистрионски, средишњи простор Београда, који се већ и скелетом својих лепих зграда повија и тектонски растреса свакоминутним транзитом тешких камиона, силама духовне и материјалне ерозије. Што су фестивал учинили унапред, већ половином 2012, културним, а што не и архитектонским догађајем године. И надасве доказали шта је духу Београда и нашем времену присталије, шта му је по физичкој и економској величини сразмерно, у чему је то наш град искрен према себи, којим правцем и с којим светом може pro futuro. Штап и канап је оно с чим му је удобније, уз та два је искренији и дражи, а парадоксално, чак и ближи свету и Европи, а све зато што се над реком не пропиње дрчним хиперпилоном већ се к њој спушта ситним кораком као пецарош са штапом и драгоценим мамцем у руци.

”Политика”, Културни додатак, 16.6.2012.

Photo by urossavcevic

Make a free website with Yola