Теслина кула на Славији
На разгледницама Славије с почетка 20. века увек сличан призор. Усред раскрснице лепо одевена господа са шеширима широког обода, понека дама са амрелом, дете у кратким панталонама, украј призора коњи упрегнути у фијакере. Трг је покривен калдрмом, а највећи збор је око љупког киоска Друштва за улепшавање Врачара, с полигоналним кровом и малом лантерном у врху. Фасадни застор је за то време прикладан, чак стилски уобличен: истиче се стари хотел Славија, до њега, изведена у архитектонској мимези, зграда трговца Поповића. У позадини фијакерске станице не види се, али је ту и породична кућа Неквасила – пројектанта хотела Славија, затим “Сала мира” Франсиса Харфорда Макензија, оснивача Енглезовца, мало даље, на углу с Београдском – спратна апотека “Црвени крст”. На оба угла Краља Милана неугледне а посећене кафане, а на утоку Делиградске у трг, за то време породичне палате: Вучова кућа и наспрам ње трговца Алексића – дела Димитрија Т. Лека и Николе Несторовића. Читав трг је жив, послован, у њему има садржаја и ваљаног повода задржавању. Око “Сале мира”, захваљујући њеним различитим образовним програмима, сабрана је и духовна енергија врачарског грађанства. Једнако је и касније, у годинама пред Други светски рат, по сведочењу Растка Петровића још и бурније: чак се срце Београда у то време сасвим померило с Теразија на Славију.
Век касније, у години наше заједничке садашњости, по ободу Славијиног круга простори захваћени празнином, привремене а заправо деценијске распуклине. Уместо складне академске троспратнице архитекте Маслаћа на углу Проте Матеје и Макензијеве – тачно 86 обележених поља Паркинг сервиса; уместо зграда на супротном углу Проте Матеје, уместо Сале мира, књижаре и апотеке, које су срушенe још 1991. – тзв. Фаст парк “Славија 2” – 130 места. На углу с Београдском, најчувенија и најдуговечнија београдска рупа – Митићева, данас затравњени 2Д парковски провизоријум с неколико младих дрвета. Даље по кружници наново празнина, али целог потеза између Краља Милана и Немањине – тролејбуско-аутобуска постаја у одударно-надреалној позадини Голијанинове Народне банке. Затим наговештај смисла у Миљковићевом и Радојичићевом пословном центру “Славија”, преживелим зградама Вучове (“Мекдоналдс”) и наспрамне Алексићеве куће, као и Хрњичекове, те најзад, на крају круга, истоимени хотели – стара и нова “Славија” из шездесетих и деведесетих година прошлог века Игњатовића и Ђаковића, прекривени огромним чађавим чаршавима и налепницама реклама за маскаре, осигурање и жвакаће гуме.
Ролеркостер
Шта све треба да се стекне да оквир можда и најзначајнијег простора престонице буде физички разграђенији и расточенији, урбано и архитектонски заосталији него пре један век? Да се за више од сто двадесет година, колико приближно траје његово опремање намештајем, завесом и светлом града, континуитетом и напретком, органском повезаношћу грађевина, функцијом која би одговарала потребама града, најзад и естетиком која би ваљало да задовољи критеријум европске престонице, не успе добацити ни дотле да Славија уопште заслужи појам трга? Какве историјске недаће могу бити изговор, какви крупни и ситни интереси, недоумице, претворни перфекционизми, колико залудних урбанистичких утакмица и протраћених решења, апатије, корупције, непредузимљивости? Ко сноси одговорност што је Славија, уместо трга – срамотни хаотични суток седам улица, што је у њој једино ваљано и чврсто оно над њом, природна капа коју је Добровић истицао говорећи о складу отворених простора – небо, њихова четврта димензија?
Славија је данас огромни рашчињени двохектар, безоблик које чека значење и калуп, урбано тело без главе и смисла, провинцијална средишњица престонице, а како изгледа, ништа мање и средишњица престоне провинције. Данас, више него икад, Славија је и духовно опустошена. Она је пролазиште а не одредиште, ту се не остаје и не бива већ без заустављања пролази, тек у нужди среће; ту се још ређе ко налази и дочекује. На све то, Славијом је тешко проћи како колима тако и пешке, само уокруг и што брже, у једном сулудом каруселу аутомобила, камиона, трамваја, тролејбуса и пешака, уз опште превиђање и незнање о праву првенства, ко стаје а ко пролази. Како правила нема, а поврх свог нереда и неуређености, Славија је при том и полигон алфизма, арена дрчности у којој возачима треба гледати право у очи. А сва кавга, сав метеж, сав хаос лажне потентности, сви возачи, путници, скрајнути и устрашени пешаци утерани у овај београдски ролеркостер, врте се, већ годинама и деценијама, тачније од 1949, бизарно, несхватљиво и нимало марећи, око посмртних остатака револуционара Димитрија Туцовића.
Таква каква је данас, Славија је епитом наше вековне неспособности, неодлучности и непостојаности, просторни отисак бесциљности у стварању града и градских простора, сабрана немоћ уједно. Истрошених идеја и неостварених иницијатива, у стању озбиљне малодушности која нас већ одређује и као целину, сваку нову идеју о Славији дочекујемо са одлучном негацијом. У неким бољим временима када би се некоме родила вредна замисао, била би приграбљена, присвојена, њоме би се запалили и опили. Тада идеји не би био потребан власник, она би узлетела сама, а за њом сви.
Теслина кула
Најновија идеја о изградњи Теслине куле на Славији, архитектонске варијације Вандерклиф куле, одн. бежичног телекомуникaционог торња који је кратко постојао на Лонг Ајленду (1901-1917), стала је сада у дугачак ред оних у којој су чекале, не дочекавши, многе пре ње, а сигурно и после ње. Изречена пре само неколико месеци, већ је доживела да буде изнападана и напуштена. A она се ипак, уз све своје недостатке, истиче једном основном врлином. Јасно зарезује по празнини вековне безвољности и кеноманије, по празнини тог простора који се од Београда отима и одаљује, уместо да му је близак и његов. Ишчашена у својој смелости, растерећена у својој слободи, одудара од сагледавања Славије као унивалентног београдског Ситија будућности, надограђује је изненађењем и куриозитетом. Теслина кула не може решити расточје и хаос oвог простора, али је од свих досадашњих другачија и храбрија. Пре свега зато што је, без обзира на функцију – споменик,и то Идеји која мости векове, а не Мамону који би Славију гурнуо на покретну траку понуде и потражње. Уз то, споменик је Тесли и његовом светлу, готово свему што је из струје рођено, умрежености људској, по Тесли и васељенској, конотацијa је безброј, али понајвише Србији која би тамо где сада није. Била би надасве споменик енергији духа и памети, којој се може противити само онај ко не појми и не трпи пустош данашње, али и наумљене будуће Славије.
Код ове идеје предност и недостаци се међутим сустичу, њене мане и врлине су од једног извора, од истог порекла. Она овога пута стиже са највишег државног места. Сви који би је подржали не верују да није пена и из ње рођен шарени предизборни мехур који прснe као и многа поштена очекивања. Стиже, надаље, у време озбиљног посртања, из центра државе која на почетку века, за разлику од претходног, не познаје ни међе држећи се преопасног лимба између косовског и европског недохвата.
Да јасно знамо шта хоћемо и куда смо кренули, знали бисмо и шта са сваком травком на Славији, камоли саобраћајем, ронделом у њеном средишту или цезурама на њеном ободу. Хоћемо ли сами, за Русијом или Европом, хоћемо ли улево, удесно или по центру, који су нам прави симболи и знамења, где ћемо са Туцовићем, са Теслом, ко нас води у прошлост а ко у будућност? А ако је тако са државом, како ли тек може бити са Славијом? Београд је у својој историји искусио велике градитељске искораке у време озбиљних државних искушења, сетимо се времена описаног на почетку овог текста, а трг је, рекли би многи, лакше уобличити него државу. Али не ван озрачја идеје и правца.
”Политика”, КУН, 17. 9. 2011