Čitanje grada
ČUBURA BEZ RODOSLOVA
S čuburskim „molerima, zidarima, skupljačima krpa, decom koja ne idu u školu, sviračima, amreldžijama, šankošima, pekarima i berberima” logično je otputovao i karakter mesta, s kojim naivno još možda računa neki kupac novog stana na Čuburi. Čubura je iz tih razloga verovatno i najžalosniji primer „izgubljenog mesta” u posleratnoj istoriji prestonice
Piše: Slobodan Giša Bogunović
Himna
svetitelju oglašava se zvonima sa Hrama svetog Save i putuje do male čuburske
raskrsnice. Tamo je, od buke gradilišta i automobila, malo ko i može čuti. U
oblaku dima strašne purnjave kamionskog auspuha, radnici nasred kolovoza
lopatama pretovaruju šljunak. Proći se ne može ni kolovozom, ni trotoarom gde
nahereno stoji sanitarna, zeleno-bela kabina, a naspram nje i dva kontejnera iz
kojih se već u podne prelivaju đubre i šut. Ne može se ni unazad, ni okolo, još
manje preko i odozdo, pa su u tesnim ulicama oko raskrsnice sve duže kolone
sučeljenih vozača koji se nadgornjavaju sirenama i gestikulacijom. U apsurdnom
trku zadimljenom Čuburom, zaustavljena je i džogerka sa znojnicom oko glave.
Svako sa svojom nelagodom, idejom kuda i kako, sa svojim zašto i zato, svako u
sukobu sa onim pored, ispred i iza sebe.
Pre dosta godina, opisujući Slaviju svoga detinjstva, jedan ugledni kompozitor,
muzikolog i istoričar umetnosti, delio je ljude na Svetozare i Tugomire. Kada
se iz gradske truleži pomoli svetao i čvrst arhitektonski oblik, prvi ga
dočekuju osmehnutih lica, dok drugi, „u ime humanizma” i zelenila, nikako da
prežale srušene straćare, upokojene, najčešće kafanske znamenitosti. Tugomirima
je poručio da se presele u Aranđelovac, jer se beogradski asfalt ne može
pošumljavati, a sa Svetozarima jasno podelio stranu. Stideći se Čubure i njenih
„turskih metastaza” što dopiru čak do Cvetnog trga, zavapio je: Rušite to!
Čini se da je ovaj performativ obavio svoje i da se danas – u preinačenom
Beogradu dvadeset prvog veka – više i ne mora ponavljati. Majušne i
nehigijenske gradnje, u sirotinjskoj dvojnosti sobe i kuhinje, bašte i česme,
nestale su ili su se same urušile, a pojedine su, kao u ulici Stojana Protića i Dubljanskoj,
skliznule u alavatnu, četvoroetažnu jamu susednog gradilišta. Duž uzanih ulica
i ivicom blokova izgrađena je gradska stambena četvrt i prepuštena novim
žiteljima. Slika udobnosti stanovanja u spratnim, višeporodičnim zgradama novog
naselja, u međuvremenu je ozarena i vidljivom pozlatom blizine Svetosavskog
hrama. Zašuštao je ko zna čiji i kakav veliki novac. Vrednost pogleda na Hram,
makar i na krajičak njegovog krsta, iluzija starogradskog življenja u dosegu zvuka crkvenih zvona, odmerena je investitorskim okom i dodata
računu priželjkivane ekskluzivnosti. Čuburske bunare, sobe i kujne, rezeda kredence i budilnike koji sto puta idu na popravke, a koje je opevao Libero Markoni, odmenili su neomodernistički enterijeri, ali i oni s polijelejima, pudrezama i markizama, dok su u podzemlja višespratnica uterani vozni
parkovi i hiljade konjskih snaga. Nekadašnje Čuburce, koji su duboko disali "s čankom skromne leće", izgnala je vojska dobrostojećih s rezervom u dvokrilnim hladnjacima dupke punim hrane.
Sve to u kraju koji je ostao talac jednog postava ulične mreže iz vremena
starijeg od motorizovanog gradskog prometa, iz vremena Novog Selišta i Savinca. Njegove,
brojem i veličinom tada određene, uzane ulice i raskrsnice, postale su
neprijatelj saobraćaja, kakve su uostalom i sve druge, kako je pisao
pragmatični Korbizje. Nabujalo i otežalo tkivo Čubure danas se drži na telu
neizmenjene i nejake skeletne građe. U njemu, usred stiske i meteža, a ko zna
kakvih u budućnosti, životno bilo Mutapove, Mačvanske i Ulice patrijarha
Varnave kuca tahikardijski čujno, neuporedivo brže nego kada su ih zvali Dva
zlatna ključa, Misirskom i Patroldžijskom ulicom.
Sa svakim novim i gordim "arhitektonskim telom” uz to, Čubura je postajala sve
više nalik arealima na obodima nove Zvezdare ili Banjice. Ovo stoga što izgled i karakter
njenih građevina nije bio određen mestom već urbanističkim programom i
prolaznom arhitektonskom modom. Njene ulice su pretvarane u automobilske
parkinge, u senovite i uklančene koridore bez drvoreda, a nekadašnje bašte i
poneki vrt u vlagom natopljena, stešnjena unutrašnja dvorišta i svetlarnike. Njeno neprovetreno i neosunčano jezgro optočili su joj soliteri i sa uzdanjem u progres u svoj odlučnosti
nagovestili izgled budućeg Vračara.
Kao i u mnogim delovima Beograda, na Čuburi je građenje izvorno novoga –aedificare, grubo odgurnulo colere – građenje kao negovanje. Činjeno je to bez
naročitih predomišljanja i raspri, ali i bez imalo želje da se ovome kraju
prizna da je po mnogo čemu bolji i različit od drugih. Sa svetozarskim nehajem bespovratno
je odrinut čitav svet raznolikih boja, sazvučja i mirisa, atmosfere i posebnosti,
precrtano mu je stablo i namerno zagubljen rodoslov. S čuburskim „molerima,
zidarima, skupljačima krpa, decom koja ne idu u školu, sviračima, amreldžijama,
šankošima, pekarima i berberima”, ali ne samo njima, logično je otputovao i
karakter mesta, danas nepovratno izgubljen u Sokolskoj, Dubljanskoj,
Graničarskoj, Stojana Protića, s kojim naivno još možda računa neki kupac novog
stana na Čuburi. Ali, kako duh mesta preživljava samo uz negovanje, uz građenje
kao razborito nastavljanje i usavršavanje, uz obazrivu i promišljenu kulturu građenja, a ne kroz puko aedificare, umesto njega ostale su samo fizičke i matematičke
datosti – izražene jedinicama: etaža, kvadrata, strane valute. Čubura je iz tih
razloga verovatno i najžalosniji primer „izgubljenog mesta” u posleratnoj
istoriji prestonice.
Da je kojom srećom prepoznat, a velikim čudom i nastavljen promišljeni
graditeljski obrazac iz vremena međuratne urbanizacije Čubure, tako nije moralo
biti. Jedan obazrivi standard, ustanovljen u srazmeri prema širini ulica,
gustini naseljenosti, insolaciji i provetrenosti, a iskazan, primerice, kućom
Obradovića arhitekte Branislava Kojića na uglu Mačvanske i Tamnavske,
oblikovanjem Mutapove ulice, kao i zelenim predahom s platanima na susretu Graničarske i Dubljanske, kao i nizom
građevina s predbaštama u Mačvanskoj ulici, posle rata je sasvim odbačen. S
njime i jedna prihvatljiva, u smernom hodu osmišljavana varijacija čuburskog identiteta.
Nasred uveličane i propete, tranzicijske Čubure, tog novog naselja raskida i diskontinuiteta, stoji i danas, kao burleskni
otisak njene nekadašnje majušnosti i onovremskih ekonomskih potreba, već
otpisana stara čaršija u Makenzijevoj. Iz ugla usijane graditeljske industrije,
koja će gotovo svaki kraj ostaviti bez loze i porekla, izgleda komedijaški i prepoznati, kamoli oglasiti potrebu da se, u nekakvom obliku, podrži
njeno barem delimično očuvanje. Razmere otpora bile bi i veće od onih kojima je
u godini smrti Ranka Radovića otpočeo brahijalni napad na autorov, zacelo,
testamentarni centar „Pejton” s namerom da se tamo podigne oksimoron od
obdaništa na garaži. U larmi graditelja i preprodavaca skupih čuburskih stanova
i višespratnica, zaglušen je takođe zavet Libera Markonija da se makar u nekoj od straćara osnuje
umetnička radionica i njegov legat.
Nije čudo, kad nema ni računa ni predračuna niti bilo kakve vizije
isplativosti. Ko danas uopšte koristi usluge zanatlija? Ko bi se danas uopšte
zauzeo za neku straćaru? Ko danas uopšte čita poeziju?
No, ustukne li se sasvim pred nasrtajima trgovačkog uma, pred nezasitim
interesima krupne trgovine, koji su na delu ne samo na Čuburi, ko će nego pesnici i zanatlije primetiti da je dosta i da je previše, da već i sami stvari
biramo po robnom znaku, a ne po vlastitom ukusu, da nam je mera kao svačija?
Odatle do stanja da smo i sami broj i da se cela naša posebnost svela na to
biramo li između „Ušća” ili ”Delte”, samo je mali korak; i mali je korak do
uništenja grada kao pozornice šarolikosti i različitosti.
Spasavajte
to!*
"Politika", KUN, 30.10.2010.
____________________________________________________
* ČUBURA
(deo Poeme)
Mi, ljudi, Čuburci,
rodoljubi, đaci, i suludi igrači
DOMINA, MUNTE I RATA
ispravljamo svoje vratove kad grune proleće.
Gde odoše ti klovnovi Čubure,
koji su samo mislili na karanfile, na muziku i na Otadžbinu!
Malena moja Čuburo, zelena zemljo,
raspevana krajino, na bregu! Diši!
Ostani bar još malo, dok živim.
Još koji dan sivi. Još koji dan blagi.
Ostani da te vidim pod nebom majskim
kad sviću devojke nove i za mene i za tebe!
O, Čuburci, ako vas još malo ima,
čuvajte svoja topla nedra! Dišite!
Dišite duboko, Čuburci!
Vi ste nada zemlje ove! Vi, skromni mladići,
koji lutate bregovima preostalim!
Pokažite kako se diše i umire
za malu baštu, za sobu i kujnu, i rezeda kredenac,
sa budilnikom koji sto puta ide na popravke,
i mnogo puta ne zvoni i ne budi u pravi čas,
a vi ste budni pre njega!
Dišite moji Čuburci! Mala, ali smela vojsko!
Nedisciplinovana vojsko! Ratnička vojsko!
Dišite i živi i mrtvi Čuburci! Dišite!
Neka svi vide kako se diše sa čankom skromne leće!
Dišite Čuburci! Pomrli su bunari naši,
a možda će i žute fasade kuća
bačenih u lipare, među niske ograde!
Dišite Čuburci! Vi ste vreme ovoga grada!
Najbolji sinovi Beograda!
Vama pristaju i pamučne košulje i gumene čizme
i stari revolveri.
Vi ste smeli vozači oronulih kamioneta!
Vi ste ludi drugari! Dišite!
Pokažite ljudima, došljacima,
gde je izvor vazduha i gde su baklje jutra!
Dišite Čuburci bezazleni. Na svakom mestu!
Budite orni i hrabri!
Dišite braćo moja, drugovi moji! Dišite, dišite duboko!
Slobodan Marković (Libero Markoni)