KULTURA NA GRANICI
Nikola Samardžić, Radovan Samardžić, Mirjana Roter-Blagojević, Kulturna istorija Beograda - XVIII vek, Hesperia edu, Beograd 2014.
Ova knjiga bordo korica, preglednih stupaca, širokih margina i upečatljivih, rastumačenih ilustracija, lepa je već pred okom i u rukama. Bakrorez Mateusa Merijana der Alterea, gravera iz XVII veka, otvara njene prve stranice. Ispred vedute tadašnjeg Grčkog Beograda u Ugarskoj, mladić pobednički ubija vepra, dok mu se oko lista uvija zmija koju je zgazio. Kako su mladić, vepar, zmija, kao i grad u pozadini, iste sudbine, uvrh svoga bakroreza Altere utiskuje višeznačni natpis čiji će simbolički smisao potrajati i do našeg doba: Mors citius opinione causam requirit.
I zaista, smrt je u Beogradu i oko njega često nalazila žrtve brzo i pre vremena.
Nimalo slučajno, autor i urednik Nikola Samardžić, ovom alegorezom počinje prvu knjigu budućeg četvoroknjižja o istoriji kulture Beograda, a oko nje ispisuje pasuse pune skrivenih pitanja. Već kada se izrekne prvi sud o toj kulturi, znalcu je jasno da bi se on mogao pobiti drugim, i da će mnogo šta u toj naraciji biti prepreka jednom uobličenom saopštavanju na koje su nas, s teškom nategnutošću, navikavala istoriomanska tumačenja ovdašnje prošlosti. Naime, kada Tanatos tako često spušta ledena krila na jedan grad, mogućnost da duhovni zasadi donesu plod je kratkoveka, pa kako onda svedočiti o nanosima kulture zbrisanim u smenjivosti gradilišta i ratišta, pijaca i grobalja, u sukobu civilizacija, seobama naroda, večnom otpočinjanju iznova? I to na mestu gde ni sam etnički stožer kulture - srpski narod – nije sedelački – i gde je jedina stalnost geografska, a sve promenljivo na način da se nikada ne stopi u čvrst kulturni i prepoznatljiv genotip? I najzad, kako se probiti do jedne kulturne istorije kad joj kao opreka koja seže i u sadašnjost stoji varvarsko postupanje s javnim dobrom, vajkadašnji prezir prema institucijama, čineći da prestonica nove Srbije, premda davno oslobođena “prokletstva granice”, i danas vapi za jasnim prostornim, kulturnim i političkim identititetom?
Poduhvat je tim teži, jer je postavljeni zadatak postići sintezu, a toga je bezmalo svakom rečenicom Uvoda svestan njegov pisac. Shvata da je za ovo potrebna hrabrost i neka vrsta spisateljskog aktivizma iznad knjiške skrupuloznosti i nepotrebno čvrstih akademskih stega, koji često čine da se zapostavi istina a zadovolji forma, i da sve to zahteva drugačije istraživače i sintetiste. Svestan je, recimo, da rodni grad, njegove ulice, ambijenti i stanovnici, poreklo i prijateljstva, nalažu daleko više nego tražena učenost, te da ovdašnji istoričar mora pisati iz provincijalnog potresa u kojem se nalazi i sam, iz dekadencije i otpora toj dekadenciji. Stoga se protivi uobličavanju u dovršene slike, odlučan da govoreći o prošlosti pred očima ima vlastiti doživljaj sadašnjosti. Jer istorija beogradske kulture je onako fragmentirana, lomna i nesavršena baš kao i ova čiji smo svedoci, a daleka nekoj razvojnosti koja uzleće smisleno i pravo, utoliko još dalja sintezi koja bi da se potvrdi dramaturški idealna, s razrešivim i srećnim krajem. Otuda on i ne traga za zaokruženom celinom, već onom isprekidanom i ispresecanom krivom, pabircima i kratkotrajnim njenim fraktalnim usponima.
Utoliko je složeniji ovaj poduhvat, nadalje, jer je XVIII vek tema prvog toma ove buduće tetralogije. A on je tek za istraživače bio uvek zahtevan, jer je u Beogradu mahom pojavno iščezao, sav škrt u izvorima, a nama opipljiv tek u poređenju sa sličnim, sačuvanim nasleđem gradova u Podunavlju. Osim tokom dve decenije XVIII veka, emancipatorski procesi su se odvijali van Beograda, zbog seoba, pustošenja, nesigurnosti i kratkih perioda mira, a grad je u to vreme kao kakva padu sklona postaja puna uplašenih prognanika, rasposlanih putnika i začmalih turskih orijaša. Stoga ga mimoilaze kulturna blaga, ili se u njemu pojavljuju oskudno. Pa i sam barok ovde ulazi na mala vrata arhitekture vojske i utvrđenih kapija, kroz uređenje i opremanje Mitropolitovog dvora, stoga nemerljiv s dostignućima čuvenih baumajstora poput Adama Majerhofera u Budimu, Antonija Hakera u Somboru, niti s dometima kakva je Saborna crkva u Sremskim Karlovcima ili kakav je tamošnji umetnički učinak Kračuna i Orfelina.
Kultura se međutim ne očituje samo kroz svoje predmetne ishode, već i kroz unutrašnje oplemenjivanje, kako ju je uostalom razumeo Kant. Otuda se u ovoj knjizi takođe proniče u suštinu kulturnih tokova, idejnih nastojanja i samog zrenja građanske svesti. XVIII vek upoznaje beogradsko stanovništvo sa efikasnom državnom upravom, urbanističkim planiranjem i ortogonalnošću novih naselja, katastarskim redom, uporištima kulture koje čine institucije. Ipak, barok je ovde pre bio društvena ideja poretka nego umetnički stil, nagoveštaj uređenog društva i davnašnje čežnje za njim, dok je skromna “barokizacija” Beograda bila samo eho onog mirnijeg toka uključivanja u zapadnoevropsku kulturu preko srpskog izbegličkog i starosedelačkog naroda u Panonskoj ravnici. I oko te teme ispisani su sjajni redovi neopterećeni fusnotama, objašnjenja koja se nikad ne mogu naći u istorijskim udžbenicima, zgusnuti pasusi u nizu istančanih i nesvakidašnjih uvida.
Pažnja se obraća i istoriopisu svakodnevice i privatnog života, kulture ishrane i zanata, potom urbanističkom i arhitektonskom nasleđu, u poglavljima koja su vrsni doprinosi Mirjane Roter Blagojević i Radovana Samardžića, čije se stranice o Beogradu pod Turcima čitaju kao da su pisane za ovu svrhu. Pri svemu pleni neuznošenje kulturnih dostignuća, već objektivnost i sveprateća težnja ka problematizaciji činjenica, uz uočljiv napor da se izraz autora ujednači, a uz pomoć prelaznih poglavlja i sasvim izbegne zbornički karakter knjige.
Njena vrednost međutim nije samo u nabrojanom, niti je u samom ispunjavanju praznine koja se sada meri četrdesetogodišnjim rastojanjem od Istorije Beograda, onim jezičkim od knjige Belgrade Cultural History Dejvida Norisa, tematskim i metodskim od Deretećeve Kulturne istorije Srba. Dovoljno je dodati da su brojne osobenosti ove “metropole na ruralno-nomadsko-palanačkom prostoru na rubu Balkana – nikada do kraja urbanizovane i nikada do kraja ruralizovane,“ stavljene u rakurs koji osvaja istraživačku slobodu za jednu sasvim novu i drugačiju istoriju beogradske kulture.
Kako je već i zbog pomenutog stalnog provincijskog stresanja, ta ista kultura iznedrila i uzgredni fenomen “palanačke duše”, po pravilu neoduševljene tuđim uzletima i kreativnošću, pretpostavljam da će se ova knjiga namerno gurati u stranu barem zato što je podržana kao kapitalno delo u oblasti kulture. Nije čudo, jer naše istorijsko obrtanje oko “velikih sistema u modernoj istoriji Ugarske, Austrije i Turske” danas je odmenjeno usporenim i otežalim kruženjem oko čekaonice Ujedinjene Evrope, pa je resantiman prerastao u pogled na svet. A da bismo nepomućene glave sišli s te vrteške (2020?), valjda bi pre toga valjalo da upoznamo svoju vlastitu kulturu, stoga i da se poradujemo ovom, i budućim tomovima Kulturne istorije Beograda.
"Danas", 15.11.2014.