GišaBogunović

           Hale Beogradskog sajma

       Stid

          Na Olimpu srpske arhitekture stoji vreme. Budući da leži iznad oblaka, prostor ne podseća na onaj iz Sabirnog centra, eteričan je i sav u blistavom plavetnilu. Besmrtnici srpske arhitekture okupljaju se unutar jedne modernističke stilizacije Gračanice oko čijeg izgleda nije bilo većeg sporenja. Taj skromni srpski panteon ne primećuje se od gizdavog ruskog, robusnog nemačkog, gigantskog američkog kojim predsedava Frenk Lojd Rajt. Srpski velikani stoje u manjim i većim grupama, čije rastojanje još uvek određuje naklonost koju su doneli sa Zemlje. To je jedna, sad već povelika grupa “frenemisa” koja se spontano zbija oko trona bez dogovora ko će u njega sesti. Najveće su osvade između Dragiše Brašovana i Nikole Dobrovića i između Jovana Ilkića i Konstantina Jovanovića oko toga ko je od njih dvojice pravi autor Narodne skupštine. U panteon-Gračanicu su već ušli knez Milošev neimar Hadži Nikola Živković, Emilijan Josimović, rodonačelnik srpskog urbanizma, dvorski i pozorišni arhitekt Aleksandar Bugarski, Nikola Nestorović i Andra Stevanović, autori Beogradske zadruge i Narodnog muzeja, braća Krstić, Zloković i drugi. Tu su i oni zbliženi članstvom u SANU - svestrani Branislav Kojić i Aleksandar Deroko, Ivan Antić, autor Muzeja savremene umetnosti i Milorad Pantović, autor Beogradskog sajma, - a podalje su i Milutin Borisavljević, Bogdan Bogdanović i Ranko Radović koje vezuje prisilni odlazak iz rođene zemlje. Raspravljaju teška pitanja egzistencije i esencije. Na ulazu u hram stoje Jelisaveta Načić i Ivanka Raspopović, no više kao otmene gledateljke, ipak brižne da se svima nađu ambrozija i nektar, koje skupljaju s livada oko reke Okeanos, koju je Momir Korunović prekrstio u Moravu. Svima im je urođeno ono držanje uvaženih protomajstora i velikih umetnika-heroja, kakvih je odavno na Zemlji sve manje, jer su im kolege u međuvremenu postali mali preduzetnici, mučenici u tuđim biroima i sitni veštaci kojima se nalaže kako treba da rade.

U porti stoji i jedna grupica novodošlih, među njima Mihajlo Mitrović, dva Branislava - Jovin i Milenković, Ljiljana i Dragoljub Bakić, Stojan Maksimović. Još su pod utiskom šta su dole doživeli, i onim starijima, koji su to samo zato što su na srpskom Olimpu odranije, opisuju nepovratno uništenje Savskog amfiteatra, 25-godišnje ruševine Dobrovićevog Generalštaba, grozomorni distrikt nadomak Beogradske tvrđave, pogrešnu trasu metroa, pohlepu i požare u kojima nestaje arhitektonska baština, i svima strasno pričaju o propasti srpskih sela i sunovratu gradova. Sve nadjačava operski bas Branka Bojovića koji ponavlja ono što je rekao dole, ali ne i svima ovde: “Grad nije prostitutka da pristaje…” Stoga u srpskom Panteonu vlada nevesela atmosfera, pa i utučenost. Ovo uglavnom zato što niko osim pojedinih ljubitelja oblakodera nije doživeo da mu na Olimp stignu radosne vesti za Zemlje o nekoj bitnoj razradi njihovih ideja, trajnom očuvanju i unapređenju njihovih dela. Naprotiv, novost je da je rušenje postalo preduslov svakog građenja. Stoga nije redak stid što za zemaljskog veka svoja znanja nisu bolje rasejali potomstvu. A stid je preduslov svake društvenosti i izvorna politička vrlina, no pre svega sam osnov gradova, uočio je to još Platon u dijalogu “Protagora”, pa je jasno zašto to osećanje ne da mira besmrtnim graditeljima.

        A dole, u crvenkasto-sivom smogu, eno tačkice severno od polutara, eno Beograda u 21. veku, meseca marta, 2024. godine. Teče vreme, lete ptice, zaudaraju vazduh i asfalt, a po širini, dubini i visini grada, kao uvek od nastanka do danas, posluju neki živi ljudi. Među njima je najviše Beograđana, ima ih 1.681.405. od kojih je 660.575 živo preko pola veka, što znači da je preko trećine bliže svome kraju nego početku. Svi živi Beograđani rođeni su posle 1915, kad je rođena najstarija među njima, a glasala je na izborima 17.12.2023, za razliku od mnogo mlađih koji su taj dan imali preča posla. U Beogradu ima još i starijih živih, ali to su topčiderski platani, hrast na Cvetnom trgu i jedna vinova loza u Gospodskoj broj 4 u Zemunu.
No svima im je glavni grad Srbije “centar životnih interesa”, to jest, u njemu imaju prebivalište, kako to mesto gde se stalno živi opisuje zemaljski zakon. Ova se utančanost posebno pominje odnedavno, jer se život u Beogradu ne ravna po zemaljskom zakonu države Srbije pa i oni koji tu samo dođu pa odu, bez trunke stida presuđuju trajno nastanjenima. A stanovanje je, napisao je to jedan drugi filozof, osnovna crta bića i ono što razlikuje smrtnike od besmrtnika, ali i poštene građane od fantoma-bestidnika, može se dodati. Stida međutim ima ili nema, nemerljiv je brojkama. To je, inače, ona unutrašnja autonomna moralna instanca, prepoznatljiva po rumeni obraza i lica, slična savesti, časti i poštenju; veoma važna jer se ljudi u nju jedino uzdaju kada ne važe spoljašnji zakoni i na njima temeljen rad ljudskih ustanova. Jer, bez stida je nemoguće razviti zajednički život, prepoznati potrebe drugih i prevazići međusobne sukobe i razlike, pa stoga ni organizovati vlastite ustanove, gradove i državu kao što priliči političkim bićima. 

        Evo jednog primera kako bestidnost uništava beli grad pod sivim poklopcem smoga. Tačno po diktatu one pompezne makete koja je obelodanjena pre svakog urbanističkog plana pre deset godina, od Galerije pa uz Savu kašike bagera čiste sve pred sobom. Napreduju ka prvoj prepreci na tom putu - staroj zgradi TV Beograd autora Milorada Pantovića i Bratislava Stojanovića, gde je 1958. počela era domaće televizije. To “Beograd na vodi” stiže nadomak drveća širokih krošnji, do visokih borova i jela, gotovo vajarski oblikovanih vodoravnih tuja, do jedne promišljene i uređene oaze, odnegovane, stasale do pune zrelosti. Možda televizijsku zgradu i koje drvo tog zelenog dobra i zaobiđu, ali teško je pojmiti da su bageri novih vlasnika Beogradskog sajma ustremljeni da sruše čitav kompleks od dvanaest hala, uz milosnu poštedu glavne Hale 1. 

Kakvo se opravdanje može naći, pitaju se živi Beograđani čiji je uticaj na vlastite živote sve manji, da se sruši Sajam zbog “Beograda na vodi”? Zašto, pitaju se nepitani građevinski inženjeri, u šut pretvoriti hale 2 i 3, ta originalna i tehnološki inovativna dela po konceptu dvostruko zakrivljenih formi, koje su takođe najveća ostvarenja građevinskog konstrukterstva na ovim prostorima i čak idu u red inženjerskih rešenja međunarodnog značaja? Za nas su hale Beogradskog sajma isto pa i više nego što su Nervijeva dela za Italijane i Fulerova za Amerikance, tvrde potcenjeni istoričari umetnosti. Zašto nema plana detaljne regulacije? pitaju se nepitani urbanisti, s jednom nevinošću verovanja u zakonske procedure. Zašto poštedeti jednu a ne sve hale kada je reč o pejzažnoj, arhitektonskoj i urbanističkoj celini visokog sklada i funkcionalne prilagodljivosti? pitaju se čak i mnogi arhitekti koji su oćutali izgradnju “Beograda na vodi”. Zašto? sigurno se pitate i vi, poštovani čitaoci.

        Dabome da je uzaludno čekati odgovore na ove vapaje za smislom, kao što je uzaludno tražiti zakonitost u varvarizmu puke ćudi i moralnost u slepilu ličnog interesa i bestidnoj samovolji. Bestidnost i služi da se pod noge bace sva razumna, stručna i moralna objašnjenja. Jer dok stid može biti osnov pozitivnog stvaralaštva, dotle je njegovo odsustvo oruđe bez kog nema lakog i efikasnog uništavanja. Bestidnost je dugme bezbrižne destrukcije, takoreći, kao ono na džojstiku. Njime se oslobađa divlje polje amoralne akcije, bez drugih na vidiku, bez onih koji pitaju, vide ili kude, te je najbolje učiniti da ih nema, da i živi na neki način budu mrtvi. Kao Milorad Pantović, arhitekt, Milan Krstić i Branko Žeželj, građevinski konstrukteri, svi jednom akademici, svi autori Beogradskog sajma, još živi tamo na Olimpu, po drugi put mrtvi u raljama “Beograda na vodi”. Kao Beograđani koji se uzdaju u demokratske izbore, protestuju ispred Skupštine i dvorova, pišu primedbe na planove, potpisuju peticije ili marširaju u nadi da će spasiti Beogradski sajam. Kao svi stručnjaci koje podrugljivo nazivaju “stručnjacima”. Ili kao, na primer, autori pitomog i niskog naselja Bežanijska kosa, nad koje će se nadviti ogromni kompleks Tempo tower s kulom od 125 metara, i koje niko ne pita šta o tome misle, niti žive uopšte vidi.
Kad stida nema, nema drugih, nema politike, a nema ni gradova. Ili ima ovakvog nečeg u šta se pretvara Beograd. Gde i same reči zvuče žalibože udaljeno i prazno jer im se značenje pogubilo, pa se ne zna ni šta su “demokratija”, “izbori”, “vladavina prava”… niz je dugačak, ni šta su smrtnici koji prebivaju odnosno stanuju, šta su besmrtnici, a kamoli šta je Bog. No možda bestidnici to znaju. Kada bi samo mogli, samo kada bi znali gde se skriva (a skriva se u ljudima i zato ga ne mogu uhvatiti), uhvatili bi ga, zatvorili u nešto i pokazali ovde na Zemlji: “Evo ljudi, žene i deco, to je Bog! Mi smo ga uhvatili!” Time bi se obezbedili da se nikada i ni pred kim više ne stide.