GišaBogunović

            
            Zakon o “Politici”


             “Politika” je danas pred istorijskom, sudbinskom prekretnicom. Sustiže je i najgori čas: njen najveći vlasnik, država, napustiće je - “izlazeći iz medija”. Po smernicama neupitne Medijske strategije i slova Zakona o medijima, koji, nažalost, pronosi spornu mantru da samo privatno vlasništvo obezbeđuje slobodu medija. Ostavlja je u dužničkom ropstvu kojem je sama kumovala, sa obavezama koje je na sebe preuzela pa porekla. Što je poznati čas kada nastupa svetinja nečijeg kapitala kao spasonosca, te ne mari ako se “Politika” preda antipodu sa imenom bogatog dečka s kačketom koji novine ne pravi već raznosi, radije pronosi glasine i laži no što prenosi vesti; ili pripadne nekakvom subjektu mutnog ofšor lica, talasastog tela s hiljadu pipaka i dugačkim prstima na sve četiri strane sveta. 
             Za ”Politiku” to i nije novost, jer oko nje se uvek nešto dramatično zbivalo, uz uzavreli karakazan. Ona, sva otvorena prema spolja i javnosti, kao i prečesto u prošlosti, ponovo zavisi od neprozirnog komplota moćnika, od divljaštva podekonomije fiktivnih ugovora koji oko njene sudbine posluju u mračnom skrivalištu, van znanja javnosti i iza scene. Valjda zato što je političko sudbina “Politike”, kako joj ime i govori.
             Bussines as usual, rekao bi ironično Habermas. U svome apelu protiv privatizacije Zidojče cajtunga, koji se pre nekoliko godina našao pred padom u ruke finansijskih investitora i berzanski orijentisanih koncerna, ovaj filozof je obavezu da država štiti javno dobro kakva je kvalitetna štampa, izjednačio sa onom da osigura snabdevanje stanovništva energijom. “Štampa je druga vrsta energije,” dodao je, “bez čijeg dotoka nastupaju smetnje, koje oštećuju i samu demokratsku državu”. A Politika je za svojih vek i jedanaest godina, i pored padova koji su bili ogledalo političkog udvorištva, ipak dokazala da je javno dobro i “motor javnog diskursa”, vezivo građanskog dominiona u državi koja je institucije s mukom izgrađivala, ali i mnogo šta drugo. Ozbiljnost, istrajnost i konsekventnost, o kojoj je pisao njen osnivač Vladislav F. Ribnikar u Uvodniku prve Politike, uljudnost, gospodstvenost i kulturni nivo, koje je isticao Jovan Dučić, činilo ju je državnički odgovornijom od brojnih jalovih državnika i po neuspesima poređanih i izmenjivih vlasti, nebrojenih loših i manje loših zakona. 
            

                                                      Terasa Doma "Politike" u Makedonskoj 31, krajem dvadesetih godina prošlog veka 


        Kada bi se njena konstanta, recimo, ugradila barem u neke naše državne poduhvate, u kulturne napore, u pojedino naše stvaralaštvo i poneku državničku misao, kao osovina istrajnosti i višegeneracijskog pregnuća, možda bismo se svi zajedno osetili članovima trajnije i postojanije zajednice. Nije jednom rečeno da je “Politika” izrasla u palimpsest našeg kolektivnog sećanja, u kulturnu baštinu za Unesko, u istorijski arhiv, pa joj se ne može poreći ni državotvornost, a ni to da je okosnica nacionalnog suvereniteta i identiteta. 
        A da li joj sve to daje za pravo da bude pod kapom “državnog razloga”?
        Besumnje je tako. Sve dok oko Politike vršljaju biznesmeni sa tek skinutim nanogicama, osuđivani kriminalci, neophodan je trajni moratorijum na privatizaciju Politike, jer njeno očuvanje spada u onu grupu viših razloga, i jeste razlog viši i državni po sebi, ona vrednost i opštost koja preteže u odnosu na svaki i poseban interes pojedinaca, ali takođe i u odnosu na jedan sasvim loš zakon. Zbog svega toga ”Politika” spram drugih medija ne treba da ima jednaku ”startnu poziciju”, kako tvrdi ministar kulture, jer je, ma koliko se konkurencija srdila, ipak neko važan a neko drugi manje važan. 
       ”Politika” bi zato mogla da bude primer da u Srbiji nije sve na prodaju. Takođe i primer da su prave vrednosti merljive imenom, modernim “brend nejmom”, a prevedeno, važnošću za građansko društvo, kulturu, obrazovanje, demokratske tekovine, za državu u celini, a da bilansi padaju s pravom u senku, jer su u odnosu na to sekundarni, a takvi za sada neka i ostanu. I da ”Politici” ne sme da bude suđena lakoća jednog ”Pleja” koji je zamenio B92, već još veća temeljitost, pismenost i ozbiljnost, a njenim novinarima refleksija i odmerenost, uljudnost i distanca, sve ono, uostalom, čime se ”Politika” u svom najboljem ruhu može ponositi. Interes države bi morao biti da tu distancu, takvu poziciju novinara i novinarstvo u vremenu ekrana, u Teslinoj galaksiji, sačuva. Da se u šumi informacija jednog doba u kojem svako može biti pronosilac vesti, pa i novinar s redakcijom u smartfonu, probije informacija sa zaleđem, referencom, potpisanim imenom i prezimenom, uz objašnjenje i analitički komentar. 
        Stoga, neka ”Politika” bude zaštićena zakonom, Zakonom o ”Politici”, kao što jednako i s pravom postoji Zakon o srpskoj enciklopediji ili Zakon o Matici srpskoj. Kao što, po Članu 1 Zakona o Matici, ona obavlja poslove i ostvaruje ciljeve od trajnog značaja za književnost, nauku i kulturu srpskog naroda, neka i ”Politika” po Članu 1 njenog Zakona obavlja poslove objektivnog i nepristrasnog informisanja i ostvaruje ciljeve od trajnog značaja za društvo i kulturu tog naroda. I neka Član 2 samo ponovi naum iz Ribnikarevog Uvodnika u prvu ”Politiku” iz 1904: da obavlja zadatak slobodne i nezavisne štampe, slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gneva i bez pristrasnosti, pravednom kritikom vladinoga rada potpomaže opoziciju; lojalnošću svojom i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije.

       I neka takav zakon bude zaštitnik slobode, a ne apsandžija njen, kako je u jednom drugom povodu napisao novinar Mita Rakić.  


       "Politika", 11.11.2015.

Make a free website with Yola