Pohlepa zatire tragove starog Beograda
Kad se u Ulici Svetozara Markovića sravni sa zemljom nekoliko zgrada koje su mogle biti upotrebljene i sačuvane u nekom obliku, onda je reč o vrsti kultur-vandalizma, što građanima s pravom izgleda kao osuda na amneziju, ukazuje Slobodan Giša Bogunović, teoretičar arhitekture i filozof
Gorana Bunjevčevića, nekadašnjeg fudbalera Crvene zvezde upoznao sam u avionu na putu za London. Sledećeg jutra potpisao je ugovor sa Totenhemom. Koju godinu kasnije u pripremi za TV serijal (“Srpski brend u kolevci fudbala”) razgovarali smo i o komplikovanim procedurama dobijanja saglasnosti za dogradnju jednog dela tribina na Vajt Hart Lejnu. Zahtevala se, između ostalog, saglasnost komšija da im dogradnja tribine ne ugrožava postojeći kvalitet stanovanja uz precizne preduslove, poput rizika od smanjenja osunčanosti stanova. „Mislim da bih pre uspeo da dam tri gola Mančester junajtedu nego da dočekam tu dozvolu“, rekao mi je tada Bunjevčević, koji je iznenada preminuo 2018. godine.
Investitor je bio Džo Luis. Milijarder. Jedan od najbogatijih Britanaca. Kupio je Totenhem za 28 miliona dolara iste 2001. godine kada je u Bunjevčević poneo njihov dres. Danas “pevci” vrede 2,8 milijardi dolara. Stari stadion srušen je 2016. da bi bio podignut nov vredan 1,2 milijardi funti. Luis je pre dva meseca priveden u SAD zbog navodne trgovine povlašćenim informacijama u berzanskom poslovanju.
Đonom na lokaciju
Dejan Stanković, nekadašnji fudbaler Crvene zvezde, nije bio “pevac” ali je na Slaviji dobio “zlatnu koku“: nekoliko najvrednijih prestoničkih građevinskih parcela. Tako je Stanković pokazao da je neuporedivo efikasniji kao dunđer nego kao državni reprezentativac koji je u 103 utakmice dao samo 15 golova. Postao je neimarski alhemičar. Od jednog kvadrata u toku gradnje napravi gotovo dva. Ne ume to svako. Da li će tako biti i na Slaviji videćemo, ali nesporno je da je bivši fudbaler na lokaciju uklizao đonom, srušivši između ostalog i Građansku štedionicu. Pod kašikom bagera nestala je zgrada podignuta 1929. po projektu Stevana Tobolara, češkog inženjera, kao i skulptura boga Merkura, po veličini treća u Beogradu. U trenutku dok se ruše, zatrpavaju, zatiru tragovi istorijskog i arhitektonskog nasleđa Beograda prvom komšiluku, zgradi NBS održana je promocija knjige istoričara umetnosti Marka Stojanovića “Bankarska arhitektura – Zgrade novčanih zavoda u Beogradu 1918-1941.”
Nema zgrade – nema ubistva
Na promociji knjige bila je i guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković. Stojanović navodi i zgradu Građanske štedionice, koja je preživela sva okupatorska i saveznička bombardovanja ali je poklekla primenom široko rasprostranjenog BG modela: “Nema leša (zgrade, kuće..) – Nema ubistva”. Istorija je ono što jedna epoha smatra vrednim da zabeleži o drugoj – zapazio je Jakob Burkhart, švajcarski istoričar umetnosti. Ne samo beogradska vlast smatra da neimarska baština ne zavređujuju ništa drugo osim bagera – posebno ako je tipuje halapljivi investitor. U Beogradu je tokom mandata Gorana Vesića porušeno najviše istorijski i arhitektonski vrednih zgrada što rečito govori o njegovom odnosu prema nasleđu i tradiciji jednog grada.
Otuda je i zavičajna pijačna tezga u Kruševcu Vesiću vrednija od bilo kog izvedenog projekta tamo nekog Jovana Ilkića. Teško je očekivati da će ne samo njegov nedostatak ukorenjenosti u prošlosti nadomestiti položaj, funkcija… Mnogim Beograđanima zavičaj su oglodali aktuelni “prijatelji stranke” prodajući san trebinjskog kamiondžije i gradonačelnika da će i Beograd, poput Dubrovnika, bio stariji i lepši – samo ako se prethodno sruši. U javnosti čak i stručnoj ostaje uverenje da Zavodi za zaštitu ostaju nemi, nezainteresovani, pravdajući se da je kod mnogih zgrada istekla zaštita?
“Kada istekne famozna “preliminarna zaštita” nisu samo važne građevine i ambijenti ostali bez odbrane, već su ugroženi plemeniti principi koji određuju usklađenost novog i starog poput poštovanja konteksta ili onog neopipljivog kvaliteta ugrađenog u lokaciju (“duh mesta”)… Zato u velikoj većini slučajeva nova zgrada neće biti “od” brda, kako je učio Frenk Lojd Rajt, već “na” brdu, i važnija od brda. A to je ono što se dešava sad širom Beograda i Srbije“ – smatra Slobodan Giša Bogunović, teoretičar arhitekture, filozof i leksikograf.
Zanimljvo je da je, ne samo, aktuelna guvernerka bežala od zgrade NBS na Slaviji “kao đavo od krsta”. Iako je ona velika, nova, moderna. Umesto da jezde u niklovanu budućnost, popločanu mermerom i staklom guverneri prednost daju “prevaziđenoj arhitekturi”, “anahronoj”, “staroj”, “memljivoj”, zgradi mračnih hodnika, gde škripe vrata i ne dihtuju prozori i bez ostatka se gnjezde u zgradi NBS u Ulici kralja Petra.
“Pogledajmo, recimo, kakav je bezdušni mastodont nikao na mestu Depoa – Tramvajskih štala koje su dvaput gorele da se u pepeo pretvore svi razlozi očuvanja tog poetičnog mesta istorije “varoške železnice” na Carigradskom drumu“, podseća Bogunović, kao i da su učestala rušenja zgrada istorističke i ranomoderne epohe po Beogradu stvorila kod građana habitualni otpor prema novogradnjama. U njima se ne prepoznaje novi kvalitet, unapređenje životne i građene sredine, već samo ogoljena pohlepa. Uporedo se izgubila i značajna društvena uloga arhitekte kome se, kao prosvećenom, moralnom intelektualcu i stvaraocu veruje, a koji je danas u borbi s tržištem gurnut naniže, među radnu snagu.
U centralnim beogradskim opštinama nemilice se gradi, gustina naseljenosti progresivno raste, zauzetost parcela nikad bliža trocifrenom broju, zatvorski pogled za 3.000 evra u kalkanski zid susedne zgrade, rastače kvalitet života i stanovanja u Beogradu?
Bogunović ukazuje da se građani, koji ne moraju biti stručnjaci u stvarima intervencija u prostoru, tada hvataju najbližih argumenata, i ne treba im zameriti, jer sve ovo je veoma bolno i gotovo neizdrživo. Oplakuje se izgubljeni “duh” ili “identitet” Beograda, srušene kafane i poslastičarnice, pijace, vlastita sećanja, i ne vidi se šta bi moglo biti bolje. I ne razmišlja mnogo, recimo, da na Bajlonijevoj pijaci nažalost ne postoji opipljivost istorije (kao na Zelenom vencu, pa i Kaleniću), već samo razmera, niski metar, proporcije, i da je to ono što se jedino može sačuvati.
Osuđeni na amneziju
“Ali kad se u Ulici Svetozara Markovića sravni sa zemljom nekoliko zgrada koje su mogle biti upotrebljene i očuvane u nekom obliku, onda je reč o vrsti kultur-vandalizma, što građanima s pravom izgleda kao osuda na amneziju, kao otimanje stvarnih psiholoških i socijalnih potreba, i kao poziv na odbranu zavičaja – uveren je Bogunović.
Da li je moguće očekivati da se pobeda i poraz preobraze u društveni kompromis i kulturnu sintezu, kako pomiriti arhaizam i funkcionalni futurizam, koliko smo zaboravlili na tradicionalnu gramatiku arhitektonskog izraza, ko je još sklon etici gradnje i tradicionalne estetetike ulepšavanja…- samo neka su od pitanja koja sam “iskipovao” pred Bogunovića.
“U svemu ovome, danas zaboravljena pa i omražena dijalektika bi tu bila od velike koristi, i kao način mišljenja i kao način ponašanja. Nije bilo davno, sećamo se, teza-antiteza-sinteza. Dakle, nije dilema ili-ili, hoćemo li staro ili hoćemo li novo, već i-i, i staro, i novo, i šta ta sinteza jeste. A svakako bi trebalo da donese novi uzvišeni kvalitet, kulturu građenja (Baukultur) u najplemenitijem spoju onog što se mora sačuvati i novoizgrađenog”.
„Koliko je samo evropskih povelja, deklaracija, saopštenja na tu temu ispisano, čak i kod nas odnedavno imamo Nacionalnu arhitektonsku strategiju (od 2023-35), Vladin dokument. Visokoparno bla-truć u potpunom raskoraku sa onim što se u prostoru desilo i dešava. Da bi se dijalektički pristup građenju odnegovao, pa kod građana primio i prihvatio, potrebno je da već toliko puta napisano i rečeno ne bude brutalnom praksom osporeno, da istorijsko jezgro ne izgleda kao rušilište i da novogradnje stvarno unapređuju svakodnevicu. I da se izgradnja novog “identiteta Beograda”, na primer, pomeri s lokacija gde se izgrađeni kvadrat najskuplje prodaje“, smatra Slobodan Giša Bogunović.
16-17. sep 2023.