GišaBogunović

MUCA I JOGI

Milica i Uglješa (za prijatelje "Muca" i “Jogi”) upoznali su se u tek dovršenoj višespratnici koju je Uglješa projektovao na Gundulićevom vencu.  Pod ravnu ploču mansarde, a zapravo u tek neznatno preuređenu vešernicu, uselio je svoj arhitektonski biro. Za njega, bilo je to doba rada na projektu Avalskog tornja, za Milicu, vreme traganja za ateljeom po povratku iz Dubrovnika. Upravo u prizemlju te zgrade dat joj je bio na korišćenje teskoban, za skulpturu većih dimenzija nepodesan i mračan prostor. Zadovoljna i s tim, marljivo je radila, sve dok nije dočula da se jedan arhitekta uskoro iseljava iz mansarde, i dok arhitekta nije saznao da je vajarki u prizemlju neophodan atelje. 
I netom, arhitekta je velikodušno ponudio vajarki prostranu sobu s prozorima duž čitavog zida, koja se, povrh toga, kupala u bočnom svetlu “oberlihta”. Vajari znaju da se tako nešto ne odbija, a arhitekta je uvideo da se iseliti možda i ne mora. 
Različitosti su se odmah prepoznale i jedna drugoj privukle. 
Jogi*, sa svojom tada već burnom ličnom istorijom levičara, hapšenika u fašističkom zatvoru u Sarajevu, ratnog ilegalca u Beogradu, borca na Sremskom frontu, pitomca vazduhoplovnog učilišta “Imeni Lenina” u Estoniji, odakle je s drugom pobegao od vojničkog jarma prevalivši, što peške, što skrivajući se u teretnim vagonima, put od tadašnjeg Sovjetskog Saveza, preko Poljske, Austrije, Mađarske, do Beograda, gde je po kazni izručen Franji Tuđmanu, tadašnjem žrecu svih personalnih pitanja u Ministarstvu narodne odbrane. Begunac, nesuđeni vazduhoplovac se kasnije naglas sećao da je budući tvorac hrvatske državnosti pokazao izvesnu osetljivost na umetničku dušu koja je tada već uveliko pisala pesme i izvijala tanke crteže perom, te da ga je, umesto pravo u zatvor, poslao u kažnjenički puk u Skoplje, gde je ilustrovao zidne novine i po zadatku pisao narodnooslobodilačku prozu. 
Muca, sa svojom osetljivošću deteta prepuštenog guvernantama i francuskim učiteljicama, prekim vozačima, maćehi, tetkama u vreme okupacije, posle očevog odlaska u partizane 1943, a potom i njegove iznenadne smrti 1955, morala se brzo osamostaliti. Otisnula se u život van kuće koju više nije doživljavala kao dom, isprva u izmenjeno društvo radnih akcija, iz kojih su je, onako krhku, spasavali prijatelji kakav je bio Gile Đurić, a potom u Pariz i Dubrovnik. 
U vajarstvu, tom teškom poslu za muške ruke, nalazila je svoj put kroz liriku, blagost kao stvaralački gest, senzualnost, skulpturu-telo kao čulnu, svedenu celinu, kao jedno u davanju, kao što je i uvek, u ljubavi telo jedno, bez “kontraforme”, bez ičega što se zna oteti i otima spoju. No trebalo je od takve umetnosti i samostalno živeti.
U Jogiju je našla figuru očinske sigurnosti, možda i njegovu snagu predačkih branitelja Vojne granice, ali zasigurno i onu romantičnu prirodu koja je još 1957. znala da napiše o Skadarliji, godinama pre nje same: 

“Jedan radnik nosi pola daske i zviždi. 
Jedan investitor merka pola Skadarlije za novu višespratnicu. 
Jedan miran pijanac kiti svoj rever cvetom. 
Ja razmišljam kako bi bilo lepo ovaj venac produžiti u večnost. Vratiti mu avlije i pekare, doksate i čardake. Sačuvati dva-tri “šešira” i “upitnik”, i na mestu onih baraka tamo i one drvare izgraditi jednu modernu čaršiju i jedan šaren, veseo život. Veselim se od pomisli kako bi lepo bilo zapaliti ponovo fenjere među lipama, u sumrak čekati paljenje, radovati se dugačkim, nestvarnim senkama ljudi i cveća, i uz beo čaršav čekati svojih ‘deset komada’.“

A onda je počeo zajednički život. Jogi sa svojom silesijom prijatelja i kolega (arhitektura malo poznaje usamljenike), skadarlijskih i drugih boema, rutinom posvednevnog druženja, pa i izbijanja do ponoći i daleko posle nje. Muca, sa svojom radnom disciplinom i zicflajšom vrednih Ribnikara, koji su sve začinjali i obavljali brzo, u pravi čas, celim bićem, čak i ratne poslove kad su gubili i glave. 
A došao sam i ja, da pomognem majci da oca približi kući. Drugačije nije moglo, međutim, nego da on sa sobom u kuću dovede i  svu halabuku mog detinjstva, sav šareni i veseo svet njegove željene Skadarlije.  
I kada sam malo stasao u takvom okruženju, ipak tražeći majku da me bar uspava u miru (a kako, kad su je gosti jednako hteli?), zavideo sam svom sabratu Srletu koji je uspevao da u dimu i larmi grlatih baritona i cikutavih soprana, čas ljubavi, čas najvećih svađa, i solilokvija podnapitih rapsoda, usred diskusija zanetih glumačkih prvaka, slikara i pisaca, zaspe, i to u trenutku, jednom prilikom, jer nije imao gde, i na kuhinjskom stolu. I sećam se, malo je reći, svoje bezgranične tuge, pre će biti beznađa, dok nemo sedim i gledam ga kako zadovoljno spava.  
I ne jednom, ujutro, kad sam kretao u školu, za istim tim stolom spavao je neko drugi, s rukama napred i glavom na stranu, obično “Filip na konju”, Vasa Popović, koji me je učio revoluciji. Revoluciji nešišanja (tek kasnije sam shvatio da je tu sledio svoju literaturu iz “Neću da se šišam”) i koji se kod nas noću skrivao od svoje ljute Vere, odlažući trenutak suočenja sa “svojom goropadi”, kako ju je zvao, ponajviše produženim kafanskim bančenjem. I ne jednom, usred noći ili pred zoru zvonilo bi zvonce, a ja, uvek budan i na najmanji šum, gvirnuo bih kroz špijunku, a tamo, iza vrata, Vasa, nakrivljene glave i zatvorenih očiju, u pozi svirača tamburice, pevao bi “Ljubičice bele” i tražio unutra. 

No onda je nastupao dan, volju za noć odmenjivala je volja za uspehom i radinost. Muca u svom ateljeu na Gundulićevom vencu, Jogi u birou u Svetozara Markovića 56, pa u Filmskom gradu u Košutnjaku, a najčešće i najradije u svom skadarlijskom ateljeu iza prigradnji današnjeg restorana “Šešir moj”, u nekih par kvadrata sobice pod strehom gde su mogla stati tek dva crtaća stola. Susretali su se oko kasnog ručka, Milica bi sa svojih bista odmotavala mokre krpe, Uglješa bi joj donosio crtež perom, kakav stilizovan kroki, svijen u tubu. To njihovo susretanje oko skulpture ili crteža, oko kakve ideje, izložbe ili konkursa, nije bilo nikakvo mudrovanje, niti teška ekspertiza koja bi se završavala raspravom ili tvrdim zaključcima, to su bile jednostavne i trenutne estetske reakcije, vedro razvijanje impresija i estetskih vizija, uvek uz obostrano bodrenje, razumevanje, međusobno poštovanje. Silueta tornja na Fruškoj gori rodila se iz Miličinog crteža ugljenom, kao što je trokraki oslonac Avalskog tornja nastao u “Šumatovcu” dok su Jogi i Lale Janjić upirali u sto, s tri prsta dočaravajući svoju arhitektonsku zamisao, pred zabrinutim Đorđem Lazarevićem i, kako ga ja pamtim, uvek nasmejanim i duhovitim Milanom Krstićem.

Ja sam, da načas skrenem s glavnog puta, našeg čuvenog statičara i inženjera, akademika Krstića, zapamtio najpre kao uvek preplanulog adadžiju u kupaćim gaćama - kao vlasnika šiklje i vanbrodskog motora “Sigala” od 1,5 konjske snage. Kada je tom, inače nepogrešivom znalcu, jednom prilikom “Sigal” skliznuo s čamca i pao na dno Save, jer ga nije dobro pričvrstio, Krle se od njega nije oprostio. Narednih dana je na različite načine pretraživao savski mulj i na kraju ga našao. Izvukao ga je, rasklopio, očistio i pred svima upalio. Potom je tim istim motorom iz Beograda dolazio kod nas u Brestovik, jednom i sa Jogijem, iako mu je za to bilo potrebno između šest i osam sati. Njemu nasuprot, Lale, Uglješin najbliži saradnik, dolazio je ekspresno gliserom s Džonsonovim motorom, a sa sobom donosio po koji nevidjeni gadžet - mini radio-kasetofon na rasklapanje, ili najnoviji “Polaroid”. Krle je sa sobom u čamcu nosio tek neku boščicu i u njoj hleb, paštetu, malo luka.

Novo doba počelo je s Brestovikom, kućom u polju uz sam Dunav, koju je Jogi pravio kao i svoje krokije, i koja je do danas, premda izvedena, neka vrsta krokija i ostala. Zahvaljujući dabome i mojoj nepreduzimljivosti - bez tvrdog puta i prilaza, bez oluka i odvoda, bez struje i vode. U Ladnoj vodi broj 39, međutim, Uglješa je in vivo oprobao tezu o kući kao “urođenoj ideji”, odričućí se unapred smišljenog plana, crtajući je na licu mesta, na zemlji, po vazduhu i pred majstorima, oslanjajući se o verovanje da se ideja doma, njeni oblici i razmere nose u sebi po arhetipskom, i svakome od nas imanentnom, unutrašnjem zakonu**. Prvo pravilo rođeno iz tog zakona bilo je da se pet metara spoljne mere kuće deli uvek na tri, i svaki deo opet na tri, što je dovelo do broja kojem se šestica ponavlja u beskonačnost. Ovo nije proishodilo iz kakve pretpostavljene uslovljenosti, iz dimenzija nameštaja ili vrata, već samo iz osećaja da kuća ne bude ni velika ni malena. “Taj nedefinisani, beskonačni broj, koji u deljenju na trećine dodaje đavolske šestice u nedogled, dopao mi se da smo postali više nego poznanici, te smo se na mnogim projektima sretali i pomagali uz obostrano uvažavanje,”  objašnjavao je docnije. “Ispalo je da se posebno svideo i majstorima, koje sam oslobodio merenja metrom u horizontali.” 

I pre no što je na zemlju pao prvi pijuk, zbog te “urođene ideje” smo u šatoru proveli mnoge noći, jer "formalno znanje je gotovo ništa, a kuću je nemoguće dovršiti". "Prespavaj bar jednom na njenom budućem mestu", govorio je, tako da se šator rastavljao i sastavljao svuda po bašti. "Po nekom kriku usred noći, po svom strahu, žamoru pred svitanje i vetru, znaćeš kakav će i s koje će strane biti prozor, a 'domaći', koji se tu negde već viju, neka ti kažu gde će ti biti vrata. Sačekaj pljusak, vidi gde se najpre topi sneg, gde zavija i najjače udara košava.  U glavi je skroji, pa navuci kao kaput, zamisli zidove i putanje, nad sobom krov, njegove strmine i ravni, gledaj, osluškuj i miriši... Sve je važno, podne i ponoć, levo i desno, ono iznad i ono ispod, i ono što je tu bilo i ono što će tek biti. Jednom podignuta, kuća je brod koji plovi u budućnost." Dokaz da je kući u Ladnim vodama broj 39 pravo mesto bilo nepogrešivo odabrano, došlo je ipak pravo iz prošlosti. Čim se malo podigla zemlja za plitke temelje, pojavili su se ostaci drevne grnčarije, pljosnate cigle i šestougaone ciglice nekog davnog rimskog letnjikovca, verovatno one vlastele, koja je gore, u Brestoviku, živela u svojoj villa suburbana, i tamo sazidala grobnicu, koja i danas postoji kao spomenik kulture od velikog značaja.

Počelo je vikendaški, kao i svugde, uz roštilj i po koju leju zelene salate, kerove, svih doba i vrsta, kratko vreme i kikireza, a pamtim i jedno odmetnuto komšijsko prase, bistro i pametnije od svih lovačkih pasa. A onda je vremenom Brestovik postao neka vrsta Miličine i Uglješine druge prirode, mesto gde se sasvim preneo njihov društveni život. U najbližem susedstvu kuću je imao “Građanin sela Luga” i “Muzikant” Žika Lazić, uz njega etnomuzikolog Zaga Marković i porodica Milića od Mačve, zatim beogradski i pariski arhitekta Grada Medaković, malo dalje neizbežni Vasa, kome je Jogi osmislio kuću, a još dalje, prema Grockoj, Mira Trailović s mužem i beogradska arhitektonska elita - Lale, Mikica Mitrović, Uroš Martinović, Milan Mitrović, Olga Milićević… Brestovik su iz Beograda pohodili mnogi, a bilo ih je toliko da ja i danas, posle toliko godina, srećem mlađe ljude koji tvrde da su tamo bili. Dolazilo se kopnom, smederevskim pa zemljanim putem, katkad su to bili i čitavi karavani, i vodom, čamcima iz dubine bašte, s Dunava. Među brojnim gostima, Gročanima, lovcima, majstorima, vajnim naručiocima kojima je Jogi projektovao kuće na molbu i lepe oči, Beograđanima svih fela, omiljeni i redovni gosti su ipak bili najbliži prijatelji Lale Janjić*** sa svojom Miki i tri sina - Uglješom, Nebojšom i Sašom, Dule Rmac - Duško Rmandić - novinar “Ilustrovane”, pomenuti Grada, Dragica Marjanović - Jogijeva prva tehničarka, Zdravko Vuković - direktor tadašnje RTV Beograd s porodicom, Branom i mojim Srletom. U Brestovik je s poklonima u vidu knjiga dolazio i čudesni Maks, Miodrag Maksimović - “Politikin” polihistor, Brana Crnčević, prisutan kod nas od kad znam za sebe, Boda Ribnikar, akademik - Miličin brat, Žika i Vasa, Milić, Zaga i njeni prijatelji, Momo i Mario (Kapor i Maskareli), glumac Joca Milićević i mnogi drugi, a najviše je bilo brestovičkih i begaljičkih seljaka, od kojih je najverniji bio Jova Čaruga, u mladosti zloglasni seoski razbojnik koji nam je za svog života brižno čuvao kuću, ne ukravši ni travku, i gde nikad nije prespavao, već samo pod strehom i na klupi, s jednom kladom pod glavu. 

U neko doba, već osamdesetih, druženje je minulo, ali su Milica i Uglješa od Brestovika napravili svoj antigradski refugium. Milica se sva posvetila biljkama kao živoj skulpturi, koje su uz nju bujale, pravila je svoje alpinume, grmove, staze, prolaze, mikroambijente, a zapravo šarenolike spomenike u prostoru. O biljkama je, činilo mi se, znala sve, i latinska imena, i familije, i postojbine, i doba sejanja i cvetanja, i načine umnožavanja, i najbolje stanište i zemljište, tresetno, glinasto, peskovito, voli li senku ili sunce, zaliva li se često ili nikako. Čitala je i za sobom ostavila značajnu botaničku biblioteku, s knjigama na stranim jezicima, čak i na češkom. Iz njene tašne, sa šminkom, Kentom i ogledalcima, ispadao je uvek neki papirni smotuljak i u njemu reznica ili mladica “za zasad”. U “tajni život biljaka”, sa svim njihovim znanjima, predosećanjima i emocijama, bila je upućena mnogo pre no što su Tompkins i Bird objavili istoimeni bestseler. 

Potom ih je obuzela zajednička strast ribolova, ali ne onog pecaroškog, sedelačkog i mirnog, već onog pravog trudbeničkog i udarničkog, sa ozbiljnom stajaćom mrežom koja se iz reke vadila u cik zore, trebila od ribe, potom otpetljavala, razapinjala, sušila i krpila; pa i onog sa tzv. “zagažnjom”, verovatno nazvanom po onom nadljudskom naporu gaženja po mulju uprkos matici dok jednom rukom pod vodom i drugom nad vodom držite uspravno štap o koji je razapeta mreža, što mi je ne jednom palo u zadatak, iako nisam doživeo da je tamo ikada tim alatom i alovom uhvaćena i najmanja crvenperka.

Uporedo s Brestovikom, međutim, odvijao se i njihov užurbani gradski život, poslovi, projekti i narudžbine (Uglješa je sigurno doživljavao radost gledajući da njegova ideja Skadarlije raste i živi), ali je vremenom postajao sve manje društven i sve više porodičan. Od onih brojnih Značajnih drugih, Jogi i Muca su se vremenom povlačili u svoj svet potpunog zajedništva, a nekako sve više okretali i meni, što im nimalo ne zameram. Naše “proizvoditelje”, što bi rekao Bernhard o roditeljima, uglavnom prati potpuno neznanje o novom čoveku koga su na svet doneli i o kome u one prve tri, a presudne godine života ne znaju baš ništa, a ništa i ne mogu da znaju. Tako je bilo i sa mnom i s mojim stvoriteljima koji su isprva živeli na mnogo strana, a s protokom vremena tek na jednoj, u kući i oko nje. Ona je otuda bila i naše najlepše mesto susretanja, gde je, nekako usput, ali znalo se ipak da je najvažnije, živelo polje umetnosti i misli o njoj. 

Sa Uglješom sam, naime, zahvaljujući Brestoviku, no i njegovim gradilištima, vazda razbacanim planovima po kući i skadarlijskom birou, godinama pohađao naročitu školu arhitekture in praxi; učio me je da o njoj razmišljam pomalo i “iznutra”, ali i naširoko - od kvake do urbsa; s Milicom sam amaterski ovladao zanatom livenja i patiniranja, pa sam joj često i služio kao ispomoć, “da okvasim krpe, izmesim glinu”, a kasnije i da pomognem njenoj novosadskoj velikoj retrospektivi, kada je trebalo teške gipsane kalupe podizati i prevrtati. Moj sud filozofa u stvarima umetnosti bio je u toj našoj maloj zajednici nekako naročito cenjen, ali ja mislim ne zbog toga što sam se pokazao kao posebno pametan, oštrouh i pronicljiv, već zbog same prirode mladosti koja u biti život potpunije doživljava i izvornije oseća. To sam tek nedavno shvatio gledajući sebe kroz ćerku. A da tome dodam usput i ovo: vlastito dete je, zapravo, najveličanstvenija, bez premca najznačajnija i najinspirativnija osoba koju ikada u životu možete upoznati.

I prijatelji su otišli, Dule na onaj svet, Grada u Pariz, Lale daleko u Južnu Ameriku, a skadarlijski biro se sveo na Smilju Antić i Jogija. Od sredine osamdesetih nastupila je bila i neumitna komercijalizacija Skadarlije, u nju su se ispotiha tokom dana useljavali automobili, a noću nepotreban luksuz i skupoća. Dionizijski duh nekadašnje Skadarske, pristupačne svima, sklanjao se pred unosnom laži tobož žive boemije, kafedžije su postajale bogatije i osionije, a moćni SIZ Skadarlija je shvatio da ideator njene obnove i preuređenja samo smeta podsećanjem na staro, te da je njegovih par kvadrata potrebnije probama tada popularnog tamburaškog orkestra. Dopisom je naložio iseljenje ateljea u roku od 24 časa. Ponižen, sve svoje planove i crteže, sav svoj dugogodišni rad, Uglješa je ostavio neiseljen, i svemu tome danas više nema nikakvog traga.    
To duboko razočaranje, ta bolna izdaja o kojoj ni pred nama ni u javnosti nikad nije rekao ni reči, pratili su Uglješu do smrti 1994. godine. Do tada, povučen u svoj mali radni prostor u stanu, neprekidno je crtao i za sobom ostavio na stotine crteža u olovci i tušu. U njima su ostali da žive drevni ribari i ribolovci, ponajviše velike ribe, mreže i arabeske njegovog detinjstva, crkve, zvonici i minareta, ovčice i nimfe, Hrist.
Milica je umrla osam godina kasnije, ostavivši iza sebe atelje u kome se sa Uglješom i upoznala, svoju skromnu galeriju skulptura i slika.