ČITANJE GRADA
Groteskno raznolike, menjačnice u kojima se danas otkupljuje zlato uboge su parafernalije koje naružuju grad, u kojima
teško opstaje iluzija da prodato nije i obescenjeno. Stoje kao jedna od slika distorziranog društva u kome neznajše i laici u hipu
postaju profesionalci, u kome se, srećom, i dalje nekako opstaje na rezervi doba kada se poštovalo esnafsko pismo i red, moglo
više od neophodnog, porodice se širile, školovanje ishodilo zaposlenjem
ZLATO NA AKCIJI
Pred ulazom u supermarket pun hrane sa svih strana sveta – čak i basnoslovnih trešanja i sitnih lubenica kad im vreme nije, u maloj kabini, s bočnim zidovima od gipsanih ploča, jedna sasvim domaća menjačnica. Firma joj je EXCHANGE OFFICE, ispisana krupnom helvetikom na staklu. Ispod natpisa potkočeno je nekom šoljom uputstvo na kartonu da se novac prebroji jer se reklamacije ne primaju, a na papir zalepljen selotejpom naškrabane su dnevne vrednosti otkupa i prodaje evra. Menjačnica je prostorni provizorijum, još uvek uveseljena srebrnim novogodišnjim zvezdicama, sklepana bez velike nade u stalnost i dugo ostajanje, postavljena u red pokretnih tezgi sa supama i džemovima, duž ogromnog hola, u znaku akcije “kupiš dva – dobiješ tri”. Udupljenom blagajniku je unutra tesno, tek da ukorači i sedne, ali je zato lepeza usluga raskošna: osim konvertovanja valuta, tu se dopunjuje Bus plus, uplaćuje lutrija i kredit za mobilne telefone. Na njoj takođe sitnijim slovima piše i OTKUP ZLATA, pa je na usluzi i zamena dragocenih kovina u novac. Umesto pravilnog ali neposlovnog "otkupljujemo", stoji: "Vršimo otkup na licu mesta, procenjujemo i merimo – gotovinsko plaćanje." Klijentima tako biva omogućeno da od prodatog prstenja i lančića, napoleona i francjozefa, popunjenih džepova nastave prema kolicima, uđu u supermarket i tamo kupe šta duša već poželeti – mora.
Zlatna groznica
Kud god se krene Beogradom nailazi se na slične menjačnice, časovničarske radnje, čak i prodavnice mobilnih telefona, koje su obnoć uznapredovale u zlatare. Ova zlatna žica se provukla kroz podzemlje i nadzemlje centra, sporedne ulice, periferiju, pijace, tržne centre i budžake. U tim laičkim zlatarama bez zlatara, Cambio valuta juvelirnicama, dućanima elektronskih dopuna, uličnim "ofisima" gde se čak plaćaju struja i komunalije, višekaratno zlato se procenjuje nevično i ko zna kako, ali uvek na način izuzimanja svih drugih vrednosti osim proste težine. Sve što bi spadalo u rukotvornost, možda i samu umetnost, sva plemenitost graverskog, filigranskog, cizelerskog rada i dostignuća, redukuje se tu na topioničarske grame plemenitog metala.
Nekada, a pre no što su zlatne i srebrne kovine odmenile banknote i cifre na papiru, plastika i neopipljivi algoritmi bitkoina, zlato je bilo terazije vrednota. Bio je to osnov vrednosti valuta, sidro državnih ekonomija i njihova rezerva, ali danas, moderni novac više nema predmetnu podlogu, dok u mnogim zemaljama sveta, čak ni tone i tone zlatnih poluga više ne mogu pokriti njihovu prezaduženost. A njima bi se, barem hipotetički, branilo dostojanstvo i nepotkupljivost država.
U zlatu se kroz vekove susretao privatni i javni, materijalni i duhovni svet, a tako je bilo i u arhitekturi. Samim dizajniranjem i opremanjem zlatara iskazivani su ili samo oponašani raskoš i bogatstvo, u samim bankama bilo je to psihološko jemstvo na koje čvrsto prijanja ideja o bezbednosti uloga i dobiti, ono što ujedno i uznosi važnost čina u tobož bezbednom poretku bankarskih transakcija. I mnogobožačke i jednobožačke religije bez razlike kitile su zlatom težnju prema bogovima i Bogu, kao po slici Fidijine Atene Partenos ili Solomonovog hrama iz Prve knjige o carevima, gde su "svetinja nad svetinjama", vrata, heruvimi i oltar obloženi čistim zlatom. Ispunjavani su mozaici zlatnim teserama, islikavao se svetokrug svetaca, spravljane oltarske ploče, kao Pala d'oro u Chieza d'Oro, izlivale se krune svetovnih i verskih poglavara. Iz pozlaćenih odaja dvorova, pozorišnih vestibila i sala crpeli su deo svoje moći vladari i umetnici – u zlatu ozarenoj Goldener Saal u Beču započeo je i ove godine evrovizijski prvi januar. Zlatnim listićima su prekriveni brojni enterijeri javnih građevina u svetu poput tavanice i luka proscenijuma Metropoliten opere u Njujorku, a ne samo zbog njihove otpornosti na rđu i izolatorskih svojstava – kupola Kraljevske kapele invalida nad Napoleonovim grobom u Parizu ili Vagnerove crkve Štajnhof u Beču. U refleksno staklo zid-zavese oblakodera Royal bank of Canada u Torontu ugrađeno je 78 kilograma tog metala.
Dostojanstvo na kursnoj listi
Ništa među predmetima tako neupitno i bezuslovno kao zlato ne sužava životni horizont u htenju, mišljenju ili osećanju, ništa nije tako blisko obožavanju i oboženju, bilo to i puko tele od zlata, kao u onoj starozavetnoj priči. Ne samo zarad bogatstva i uživanja u njemu, već mnogo kad zato što se zlatom bolje od ičega pridobija spoljašnja čast, koja se sva temelji na sudu drugoga, na obznanjenom uvažavanju. Ali i zato što se njime stiče određeni ekonomski spokoj u freneziji globalnog bankarskog avanturizma i trgovačke gurnjave, inflatornih udara, političkih trvenja. U posedu zlata čoveku uopšte biva izvesnije načelo ad valorem, znajući da u opštoj nesigurnosti njime ipak obezbeđuje neku jednakovrednost, ekvivalent, mnogo šta što ima određenu cenu.
No, u ljudskom svetu postoji i ono što se otrže mehanizmu menjačkih poslova i ekvivalenciji, što nema mesta na kursnoj listi i ne može se prodati, trampiti, konvertovati i na tržištu obrnuti: ono što je, kako Kant kaže, uzvišeno preko svake cene. A to je, ma koliko tuđe zvučalo merkantilno ogoljenoj svakodnevici, snaga samoodređenja po osećanju i vrednostima koje se samom sebi zadaju, ona unutarnja čast, ne spoljašnja – dostojanstvo koje čoveku pridolazi iz same njegove ljudskosti, kako je definiše filosof. Kao vredna ostavština prosvetiteljstva, dostojanstvo se smatra neprikosnovenim ljudskim pravom te je i temeljno ustavno načelo mnogih zemalja, pa i Srbije.
Ono, dakako, neće uskoro doći na red u svakolike naše menjačnice, koje još uvek nose ožiljke konverzije nekoliko nemačkih maraka u bezvredne milijarde dinara. Kako je na ceni uglavnom preživljavanje, ko bi tu još gajio obzir prema dostojanstvu, i prema, recimo, udobnom i lepom – predavao se trudu usklađivanja i estetizovanja prostora? Kao što su supermarketi sve češće nalik magacinima u kojima se roba ne ulepšava, već isporučuje u svoj prostoti običnog tovara – na viljuškaru, u paketu i najlonskoj kesi, tako su i današnje menjačnice banalne pregrade otete od ovih magacina, hodnika potrošačkih akcija, gde se zlato menja između uplate Binga i Lota. I tako promenjeno odlazi da nikada ne postane deo opšteg dobra, recimo, ugradi se u kupolu neke javne građevine ili crkveni oltar.
Umesto što su prepuštene popustljivosti da se zlatarskim poslom može baviti bilo ko, kao i sudu ukusa njihovih sopstvenika, nužno bi bilo da menjačnice postanu predmet državne brige. Poštovanje uslova stručnosti, minimalnog standarda udobnosti, estetskog i lokacijskog kriterijuma, mogli bi biti početak. Groteskno raznolike, sa samo ponekim izuzetkom, sada su to uboge parafernalije koje naružuju grad, u kojima teško opstaje iluzija da promenjeno nije i obescenjeno. Stoje kao jedna od slika distorziranog društva u kome neznajše i laici u hipu postaju profesionalci, u kome se, srećom, i dalje nekako opstaje na rezervi doba kada se poštovalo esnafsko pismo i red, moglo više od neophodnog, porodice se širile, školovanje ishodilo zaposlenjem. A zlato, u kome se čuvalo šta pretekne, stajalo spram dostojanstva kao bezmerno jača garancija od današnjeg tragikomičnog 23. člana Ustava.
Onako majušne, današnje menjačnice imaju i svoje velike dramatis personae. A to je svako onaj sa zlatom u ruci, pred niskim otvorom menjačke kabine, kome je prvo na udaru "ono uzvišeno preko svake cene". I sav ugled roda i rodoslova, gordost, ponos, spoljašnja čast, uz negdašnji miraz i neki predmet ostavine, i dukat stečen pri rođenju i krštenju, uz venčani prsten ili burmu, porodični adiđar i ušteđevinu, očev sat – stropoštava se na menjački pult. Postoje li u svetu, zapravo, a to je pitanje za bolje znalce, takva dva-tri kvadratna metra gde se svo to predmetno i nepredmetno blago premerava pred megamarketom po računici sirotinjske nužde kada je, kao u ratu, proja vrednija od zlata? A srce ostavlja drugde kada se ovakvom prostoru uopšte mora pristupiti?
Politika, KUN, 25.1.2014.
