GišaBogunović


        Putovođ kroz turbanizam sa slikama (I - VI)

        II Turista u Beogradu

Godine 1936. Beograd je i zvanično proglašen za turističko mesto. S razlogom, jer slika u očima Drugog bila je tad laskava: njegovim su noćima stranci pevali čitave pesme, dok mu je evropejstvo počinjalo od Železničke stanice, a završavalo se u najzabačenijem kvartu njegovom, barem po sudu T. Atanasiadisa. Tom grčkom publicisti Beograd se činio jedini grad na Balkanu koji je “sto na sto Evropa”: čist, osvetljen, iznutra organizovan. Međutim, u potonjem turističkom mapiranju kako Srbije, tako i prve i druge Jugoslavije, bio je tek jedno u nizu zanimljivih odredišta.
U 19. veku, kad je ovdašnji turizam i rođen u doba kneza Miloša, iz Beograda se polazilo na odmor u lekovite banje, učestalo putovalo “šetnim” vozovima, brodovima i automobilima, od 1928. i avionima na omiljene turističke tačke širom zemlje. Narativ o njegovoj turbulentnoj istoriji postajao je uverljiv tek na Beogradskoj tvrđavi i u skromnim zaostacima turskog nasleđa Skadarlije i Kosančićevog venca, te se turistički Beograd više uzdao u svoju sadašnjost i modernost, u bogat kulturni i trgovački život, u to vreme naprednu i elegantnu arhitekturu, brojne restorane i udobne hotele. Bolje nije bilo ni u socijalističkom društvu, kad je zaživelo zajamčeno pravo radnika na plaćeni odmor, raskriljen po brojnim odmaralištima druge Jugoslavije. Ostao je važna i posećena, no prolazna stanica na rutama koje su strancima ubedljivo preporučivale jugoslovenske turističke kancelarije otvorene u Frankfurtu na Majni, Beču, Cirihu, Parizu, Rimu, Londonu, Stokholmu i Njujorku. Mnogoljudni centar s težištem u izgradnji po preporukama Atinske povelje, sa stanovanjem kao primarnom funkcijom u novom gradu bez trgova i sa starim gradom bez onih pravih, nevidljive istorije, privlačio je nakratko svojim sajmovima, konferencijama, sportskim dogadjajima i muzejima. Nije dosezao zadivljujuću slojevitost vidljive kulturne baštine regija čiji je prestoni grad bio. 

                                                                                    
                                                                                      Slobodan Milićević, Hotel Croatia, Cavtat (1971-73)                                        
                                                                                                   Photo: medadria.com

            Stoga je turista brzo kretao tragom prirodnih lepota druge Jugoslavije, posebno ka letovalištima na moru, gde su ga, srasla s pejzažom i u ritmu kaskada, dočekivala autorska dela novoizgrađene turističke arhitekture. Usput se, kao retko gde, mogao odazvati pozivu praistorijskih nalazišta, antičke i helenske spomeničke baštine, pa i one vizantijske, romaničke i gotičke, i na putu ukrstiti utiske o narodnoj arhitekturi, srpskim manastirima, turskim džamijama i mošejama, tako i baroknim dvorcima, palatama venecijanske gotike, crkvama i fontanama duž nove Jadranske magistrale. 

Posle ratova u Jugoslaviji izoštrio je Beograd samosvojnost svog turističkog imidža, ali igrom slučaja i mimo plana, napustivši etatizam uređene turističke politike. Štaviše, iz godine u godinu raslo je u svetu čuvenje o jednom balkanskom gradu na živopisnim rekama, teške prošlosti, ali lakog i jevtinog provoda, gde, nasuprot neuzbudljivoj gradskoj obdanici nesputano divlja “volja za noć”. Za razliku od predstava Beograda, one međuratne, o dominantno evropskom ambijentu, i one poratne o željenom centru administracije, kulture i privrede, tu novu sliku prestonice internacionalni turizam promotivno je svrstao u egzotični zov Orijenta. Posle građanskih ratova i NATO intervencije u Jugoslaviji lako je bilo vaskrsnuti mit o središtu izobličene stvarnosti ovde, na Balkanu, daleko od racionalne kulture Zapada. Mirišljava, koloritna i egzotična, zaigrala je turistička ponuda na obalama reka mimo osnovnih estetskih predilekcija, no i preduslova bezbednosti. Zaljuljali su se splavovi na praznim buradima, ta ratna posvojčad gostioničarskog preduzimaštva, i osvežili mentalnu kartu u kojoj Beograd samo geografski pripada Zapadu. Bolji se dokaz “orijentalne drugosti” i nije mogao naći od haotičnog klepeža raznorodnih, zgomilanih kućica u previsokom nizu, koje su tek pojedinačnim izuzetkom ulepšali savsku i dunavsku obalu, a u celini je nagrdili, sve s nakupljenim rečnim otpadom i pogledom na stari Beograd. 


                                                                                               
 Beogradska Tvrđava sa Ušća (2021)

                                                                                      
Muzej savremene umetnosti s desne obale Save (2021)

              Upravo takva je, leta 2019, prestonica Srbije silazila na reke, svetleći “balkanskim” sjajem, ali od Zapada nagrađena atributom rezilijentnog grada koji se od svojih bolesti i istorijskih potresa, a najpre nasleđa večne “kuće ratova” lagano oporavlja, između ostalog zahvaljujući opojnom noćnom životu. Pred svetsku zarazu, premda bez glavne železničke stanice, sa očajnim javnim prevozom, sva iskićena, prenaseljena, zakrčena i zagađena, čak je gorela besanicom city break turizma. Tokom dana, delić svoje turističke zavodljivosti crpela je iz takozvane ruin porn naslade svedočanstvima Nato bombardovanja u centru grada, te iz banalizacije fenomena kolektivnog stanovanja u arhitekturi novobeogradskih blokova, koju su turistički vodiči rado prikazivali gledajući kroz distopijske naočare komunističkog totalitarizma i estetiku devastiranog. Zbog velike potražnje pojedini žitelji osetili su se i kao privatjei, doduše osiromašeni nastavljači tradicije krupnog rentijerstva međuratnog Beograda. Uostalom, kad se javni prostori saobražavaju turisti, kada je već nemoguće drugačije zaraditi za život - zašto ne unovčiti privatnost? Kao i 1937, kada je ponestalo smeštaja za brojne posetioce novootvorenog Sajma te se noćivalo u privatnim stanovima, tako je i sad, kako je ko mogao, kuće i stanove ispraznio, pa i od starijih ukućana, pretvorio u “smeštajne jedinice”, okrečio, uredio i fotografisao, i predstavio na sajtovima zaokružujući stavke o liftovima, interfonima i kablovskim vezama. S čilim turistima, sklonim piću, brzoj hrani i kratkim vezama Beograd je poživeo rentijersku bajku o stanu na dan. Samozavaravalo se i pametovalo da se gostima dobro naplaćuje obostrano prihvaćen simulakrum prijateljske usluge ili pak osećaj autentičnog življenja u gradu, ali se najpre prodavala vlastita duša, još živa u ustupljenim bračnim krevetima i zveckanju porodičnog posuđa.



                                                                                                                Splav u Bgdu
                                                                                                           Photo: gdeizaci.com

        Kovid 19, međutim, zaustavio je i producente i konzumente turizma, a život na trgovima i ulicama zamenio je lokdaun. Kao i urbana naselja širom sveta, Beograd je 2020. stao, obnažio se, pokazao svoj jad i ponos. Bez ljudi, njegova arhitektura je prepuštena gradskoj fauni i flori, zvezdanom nebu, a nadasve čudesnom miru, koji je bio i blagodet i jeza.
No samo kratko vladao je opšti žal za iščezlim turistima dubokog džepa i još dubljeg karbonskog otiska. Za razliku od opreznih zemalja na zapadu Evrope, slobodan ulazak u Srbiju je brzo dopušten bez testiranja na bolest. Krajem novembra iste godine američki magazin Forbs je preporučio da se ne propusti poseta širom otvorenom Beogradu, “koji ne samo da je pun arheoloških iskopina, već ima i ‘živahnu scenu’ za ljubitelje hrane i pića“.“Privreda mora da radi”, objasnio je u jeku zaraze praćene strahotama domaćeg zdravstva član Kriznog štaba za borbu protiv epidemije svodeći privredu na žilavo i živahno hotelijerstvo. “U Beogradu imamo skoro 50 odsto popunjenost hotela, a u centru grada 80 odsto”, kazao je ponosno on. Iskreno se nadao da će se brzo, još jačim i luđim zamahom, svet ponovo vratiti u kolotečinu industrijske kolonizacije turizmom, s novim hordama u postepidemijskom, još nezaboravnijem provodu.
Ali premotajmo još nekoliko slika unazad, kad su se, bez imalo svesti o posledicama, smišljali načini da se gostoprimljivi Beograd prinese “kakosu” kao žrtveni dar.


Make a free website with Yola