GišaBogunović

            MIRISI STAROG BEOGRADA


            I najmanje pismo odaje poseban miris, a uzbuđenje pred povezanim stranicama nove knjige nosi nešto od radosti erosa, koji je i sam sav satkan od mirisa. No, postoje i mirisi čitavih gradova, nekakav preovlađujući odeur, scent, profumo ili Duft, Rusi bi rekli zapah, po kome se raspoznaju i pamte gradski kvartovi, ulice ili predgrađa, jednak s proleća kao i u zimu. Francuski Gras miriše na parfeme, alzaška varoš Kolmar na kolače, a miris vlage, ali i otpadnih voda, podseća na Veneciju, dok je po mirisnoj slici dubrovačkih žardina spravljen i parfem.

            Miris nije jednostavna datost, tek čulni podatak uhvaćen ćelijama sluzokože nosa. U sebi sadrži značenja i njegove nijanse, dopunjava viđeno, upućuje na skriveno te je rečitost mirisnog katkad veća od rečitosti vidljivog. Svi napori onog uglađenog gospodina, na primer, da se društvu nametne svojom prefinjenošću i lepim ponašanjem propadaju uglavnom zato što se oseća na znoj. Po mirisu je moguće raspoznati siromaštvo i bogatstvo, bolest i zdravlje, naprednost ili zaostalost društva, starost i mladost. Po mirisu se razlikuju prostori marljivosti i lenjosti – miriše glad, a miriše i prejelost i obest.


            Bujnost đulistana

           

            Složeno opažanje, zasnovano na višečulnim osetima, pa stoga i onima koje se tiču mirisa, vrlina je naročite retkosti, koju tek ponekad nalazimo kod svedoka prošlih vremena. Čak je i za veliku većinu pisaca jedino oko – čulo distance – vrhovna kamera koja opažajni svet svodi na vidljivi svet događaja i prizora, a šarolikost toga sveta na šarolikost oblika i boja. Takvo svedočenje se onda zasniva na pobrojavanju fotografski upamćenih utisaka.

            Čulnost putopisaca koji su ostavili zapise o Beogradu 19. veka takođe je bila čulnost oka, tek ponegde uha i nosa: kao da se malo dodirivalo, neznatno mirisalo i osluškivalo, te je retko kad pero uopšte beležilo utiske opipa, mirisa i sluha. Jednako je moguće da su takvi oseti lako čileli iz sećanja. Čak i čuveni “Fićir-bair” ili “breg za razmišljanje”, kako su Turci imenovali kalemegdansko uzvišenje, svoj naziv je dugovao apoteozi vidljivog i uzvišenosti – “velikolepnosti” pogleda na obližnja prekorečna prostranstva. Na snažne mirise štala, samih obala i reka, ribarskih mreža i mulja, a u neko doba i obližnjeg smetlišta, koji su se osećali na samom bregu i podsećali na svakodnevicu, nisu se trošile reči, niti po tome imenovale gradske četvrti, polja i naselja. Potpunija stvarnost onoga vremena se otuda uopšte otkriva teško i posredno, pa i olfaktivno carstvo varoši toga doba – kroz uzgredne napomene i usputna opažanja.

                                              

            Nije samo poznata bujnost đulistana činila mirisni svet Beograda 19. veka. Premda su svedočanstva o ukrasnim baštama i ružičnjacima ponekad samo poetizovani stereotip o bajnosti rastinja samog Carigrada koji se potom prenosio i na druge gradove Orijenta, sa Beogradom to nije bio slučaj. Tamno zelenilo ovdašnjih čempresa i žubor šedrvana zadržavali su se dugo u sećanjima putopisaca, kao i slika zelenog mora i čitavih talasa stasalog drveća jorgovana, kestena i lešnika iz kojeg su probijali minareti i tek ponegde krovovi belih kuća. Beogradski đulistani, kako je zapisao Ami Bue, bili su zasađeni najčešće ružama i karanfilom, bosiljkom, nanom, nevenom, dragoljubom, suncokretom, ljiljanom i tulipanom. Iza visokih baštenskih zidova, sa osmanluk-čardaklija visilo je grožđe, posvuda je bilo i drugog voća, te su preplitaji četinarskih, voćnih i cvetnih mirisa, posebno s proleća i leti, putovali sokacima i širokim atarima turskog grada.

            No, u ono vreme, među mirisnim dražima neprijatne su bile snažnije i durašnije od prijatnih. Iako im je vera nalagala čistoću u svakom pogledu, i premda su amami i šedrvani uz veće džamije, koji su ponegde puštani i kao vodoskoci, bili opredmećenja kulta vode u muslimana, poznata prilagodljivost čula mirisa, bar po pojedinim opisima putopisaca, ljudima je bila darovana od samog Alaha.


            Vonj oholih

 

            U svom opisu Beograda s polovine 19. veka, mađarski glumac Gabor Egreši izveštava o promenama vlasničkih odnosa u Srbiji posle hatišerifa 1834. godine. Kako više nisu mogli posedovati zemlju kao pojedinci, Turci su odjedared uprosjačeni, te su obale reka vrvele od novih nadničara i nosača, kao kakve ritave i malomirisne gospode. U sasvim izmenjenim prilikama, u iznenadnoj sirotinji i bedi, njihovo držanje se međutim nije promenilo. Prema inovercima i pravoslavcima, zapravo, položaj beogradskog muslimana bio je čvrsto određen nacionalnim obrascem pobednika, pa je čak i izgladneli Turčin pun gada, iz čijih dronjaka teško vonja, kako je primetio svedok vremena Bartolomeo Kunibert, smatrao sebe daleko uzvišenijim od najbogatijeg predstavnika hrišćanske raje, makar ovaj bio i sam knez Moldavije ili Vlaške. Ako bi pak od Srbina hteo nešto da poiska, to bi učinio kao gospodar sužnju ili kao dužitelj koji uteruje naplatu golemog duga. I sam knez Miloš, kome je neretko i najneugledniji Turčin znao da prepreči put, i sa prkosno upaljenim čibukom zatraži milostinju, primetio je da Turci ovdašnji i ne znaju drugačije da ištu nego s pretnjom na jeziku i s prezrenjem na usnama. Knez bi u tom slučaju, kako je posvedočio francuski diplomat Boa le Kont, udelio milostinju, ali pre toga naredio da se prkosnome ipak udari trideset batina.           

           

            Istančanost njuha

 

            Prešavši iz Zemuna u Beograd 1834. jedan high-brow engleski aristokrat, naviknut na mirisne kupke, lakeje i dobre parfeme, susreo se prvi put sa ljudima azijatske krvi. Nečiji vonj i bazda, kako je saznao, jesu pokazatelji pada na društvenoj lestvici, ali ne i potčinjenosti koju je očekivao. S visoka primetio je da ova divlja i prkosna bića sa prljavo-belim turbanima na glavi i “verovatno nekakvom sposobnošću mišljenja”, izgledaju kao da bi im bilo bogougodnije da mu preseku vrat, nego da mu ponesu prtljag. Ne usuđujući se da u svoju istočnu pustolovinu pođe bez mirišljavog toaletnog kovčega sa kreditnim hartijama, u sokacima dorćolskog Beograda spazio je brojna bunjišta između turskih kuća. Na ovom “otpadu vekova”, povrh brda truleži i odbačenih stvari, ležeći na suncu, dočekali su ga veliki psi vučjeg izgleda – čuvari svojih smradnih poseda. Svakako nimalo nalik pasmini bigla koja se u njegovoj zemlji odgajala za hajke na lisice. Vazduh je, nastavlja ser Kinglejk, ipak bio pun mirisa limuna i kora od nara sparušenih na suncu, a sve bliže čaršiji i bazaru, “suvog” parfema i neobičnih, istočnjačkih začina. Da je kojim slučajem prošetao bazarom s namerom da nešto kupi, tek tamo, u vrevi uske čaršije zbijenih ćepenaka, gde se slobodno izložena roba dodirivala i mirisala, a navalni prodavci ubeđivali u njenu valjanost, ser Kinglejk bi shvatio koliko je važna istančanost njuha.

            Na stolovima uz ćepenke turske Donje varoši, svakovrsno, kuvano i pečeno, meso bilo je izloženo na ulici, protivno najosnovnim predstavama o higijeni. Kuvari su svojim muhoterima nehotice naterivali čitave rojeve insekata na jela i prolaznike. Para od užegle masti zapahnjivala je bazar, a dim pušećih jela, “udaranje na sirće i smrad od staroga plesnjivoga ulja na salati”, ubijali su apetit i najgladnijeg stranca.

            Po povratku u izmenjeni i uznapredovali Beograd krajem 19. veka, Feliks Kanic se sećao svih ovih prizora turskog grada: neprijatne mirise iz krčmi i ašdžinica sokaka i ćorsokaka Dorćola, sve muke tamošnje užasne kaldrme, zaboravljao je tek zahvaljujući prijatnim dražima uha i oka – tihom žuborenju šedrvana i neobičnim prizorima žena vatrenih očiju iz jevrejskih i ciganskih mahala. Spominjao se ipak prodavnica nepodnošljivih za oko i nos, krvavih komada jagnjetine, ovčetine i govedine koji su stajali danima izloženi suncu i muvama. Zato su se, izvesno, u to vreme oko kasapnica i tamo gde je mirisalo na gozbu zbirali čitavi čopori gladnih pasa. Kao prirodni čistači ulica, držani su za opšte dobro, jer su, kako je objašnjavao francuski putopisac Pule, bili posredni zaštitnici od zaraza. Milostivost prema prosjacima i psima nalagao je i islam, a nahraniti psa bilo je delo – ugodno Bogu. Kada bi se psi, međutim, unutar Tvrđave nakotili preko svake mere, nizami bi ih puštali van utvrđenja, u grad, ispod Jevrejske mahale i na Jaliju. U strahu od pobesnelih čopora, Upraviteljstvo varoši Beograda je 1865. bilo prinuđeno da angažuje “vešto i sposobno lice... da odnosi nečistoću i zgodnim spravama pse hvata.” Opštinski strvoder Andraš Erdeljan pokazao se ipak kao sasvim nepristalo lice za tako odgovoran zadatak, jer je sa otrovnim kolačićima “mloga zloupotreblija činio” – slobodno nagađajmo kakva.

           

            Čibukom za kruhom

 

            U varoši mošeja, kako je pisao Egreši 1849, minareta, amama, dućana, kafana pocrnelih od dima, vijugavih slepih sokačića, pasa i “zafeherenih” žena, pušilo se na svakom koraku i u svako doba. Kako su kuće Turaka posle hatišerifa sve više postajale odraz bede, zelenilo i prirodna raskoš unutrašnjih bašta skrivala je sirotinju: prostori reprezentacije postali su baštenski kiosci zastrti ćilimima gde je gost posluživan i duvanom. U Pašinom dvoru takođe, posebno obučene dvorske sluge, čibukhije i kafehije, posluživale su visoke zvaničnike nargilama i šarenim, bogato ukrašenim čibucima od jasminovih stabljika. Prijatne arome su bile sastavni deo audijencije, uz kafu su služene istočnjačke poslastice i mirisna voda, a same zvanice su joj prisustvovale namirisane i u svečanoj odori.

            

           I svuda u varoši, na ulici, kafanama i ispred dućana sedelo se u dimu i uz miris pržene kafe. Pojedinima su i najbolje godine prolazile uz cigarluke i čibuke – u nikotinskoj obamrlosti, odbijanju kolutova dima i ispijanju kafa. Nemački putopisac Vilhelm Runge, u svom opisu Beograda iz 1875, ostavlja svedočanstvo o ovom posvudašnjem kafenisanju, ali primećuje i običaj svakodobnog uživanja u rakiji, pivu i vinu, kao i pušenju cigara koje je odlično spravljao njegov sunarodnik Apel. Po čitavoj varoši poslovni ljudi, kojima radni dan počinje od devet, sa čuđenjem uočava Runge, “mogu se već od šest ujutro videti po kafanama”.

            Na orijentalnu opuštenost opominjala su i čitava stočna stada koja su “pustopašice idući” nanosila veliku štetu starim Beograđanima. Seoski način života je bio naročito vidljiv na njivama i livadama sela Palilule, gde je stoka, mahom turska, u skitnji uništavala useve. Smederevski drum kod Batal-džamije, kraj potonjeg Doma narodne Skupštine, bio je posebno pominjan zbog balege i brabonjaka, pa su u letnje dane čitavim krajem oko Marvene pijace vladali štalski zapah i atmosfera prave seoske kasabe.

           

            Proterati nečist

 

            Prešavši u Beograd 1834. godine, već pomenuti ser Kinglejk je za sobom ostavio wheel-going Europe – onaj deo Evrope koji do putnih odredišta stiže udobno, na točkovima. Ovde, usred “sjaja i haosa Istoka”, korača se i jaše, a pred put preko Dunava i Save mora se pripremiti sa obazrivošću kao da se odlazi na onaj svet. Mirisi Beograda ogledaju sudar civilizacija, a mirisni kovčeg koji drži uz sebe nije mu drugo do kakvo detinje “sigurnosno ćebe”, koje je poneo da ga seća na civilizaciju barona, grofova i erlova, koja se kupa u čistoći i prijatnim mirisima. U samom centru grada s čuđenjem uočava spaljene ruševine i đubrišta. Vilhelm Rihter takođe pominje mesta “gde gađenje silom tera da se ide dalje”, a Oto Dubislav Pirh primećuje smetlišta sve moguće nečistoće, koje se svakog dana na najgadniji način množe, čak i nadomak vezirovog konaka u Tvrđavi. Iz njihovih doživljaja probija jasan stav zapadnjaka: civilizacijska tekovina je proterati nečist daleko izvan kultivisanih i naseljenih prostora; đubrištima, truleži, oblastima kužnog i drugog otpada – mesto je na periferiji. Civilizacija deluje aseptički, izgoni i poništava neprijatne mirise a sebi pribavlja prijatne poput parfema i sredstava za higijenu.

            Haos i sjaj Istoka ogleda se u nepredvidivosti neprijatnih i prijatnih mirisa, dodirima strašnog i čarobnog, ružnoće i lepote, čak i tamo gde se najmanje očekuju. Grad nije podvojen između čistog i nečistog, sređenog i divljeg, mirisnog i smradnog, urbanog i ruralnog, nego je sve isprepleteno, praćeno kakofonijom zvukova, narečja i jezika. Pa i sama granica između vonja i mirišljavosti nije putanja koja deli klasu vladajućih od klase potlačenih.

          

            


            Od pomijara do toaleta

            Posle oslobađenja od Turaka, uporedo sa usvajanjem novih kulturnih obrazaca, građanskih manira, mode i ukusa, srpska elita preduzima i urbanističko preuređivanje varoši u šancu. Nova stepenica organizacije društva podrazumeva preobražavanje gradskih prostora, razmeštanje pijaca i trgova, zamenjivanje “lavirinatnog” nereda ulica orijentalnog šehera racionalnom mrežom modernih saobraćajnica, ali pre svega popravljanje javne higijene. U željenoj slici grada, centar je mesto prefinjenosti i elegancije, ujedno ideal i mlade građanske klase koja tamo kupuje i izlazi u večernju promenadu. Novi mirisi bi da potisnu stare, sve zajedno sa zaostavštinom prošlih vekova, ostacima seoskog načina života, đulistanima i baštama.

            Ali i taj grad u nastajanju, zadivljen Evropom, kome su sa svih strana priticali novi stanovnici, tim više je stvarao i gomilao otpad. O civilizovanim mirisima dugo nije moglo biti ni pomena. Posle rata 1886. jedna tehnička komisija je utvrdila tragično stanje zbog nagomilane nečistoće i ocenila da je Beograd nezdrav za život, čak do te mere da brojne pomijare ugrožavaju statičku stabilnost kuća. Početkom 20. veka, u vreme kada je inženjer Dušan Ninković sa saradnicima dovršio svoj projekat beogradske kanalizacije, jedna anketa je pokazala da se dve trećine varoških nužnika nalazilo u dvorištima, tek jedna trećina unutar kuća. Ovi dvorišni, po opisu pisca i teoretičara filma Boška Tokina, stajali su u osovini avlija, kao na pozornici između dugih niskih kuća levo i desno i predstavljali kao kakav monumentalni i simbolični prizor. Za nuždu su u 13,6% služile rupe koje bi stanari iskopavali u zemlji. Malomirisnim i kapavim kolicima organski otpad je onda iznošen van grada. "Zašto je Beograd danas tako prljav kao što nikad nije bio?" pitao se saradnik "Politike" početkom 1922. godine.

            Pred prestonicom je tek stajao dug put: napori čitavih generacija da izdignu svoj grad iz “blatnih dubina” u težnji, nepromenjenoj do danas, za prostorima sklada, blaženih mirisa, visine i vrhunaca.

Make a free website with Yola