GišaBogunović

          

            ČITANJE GRADA
          
          Klepež uglavnom nastaje u braku naručiteljske i majstorske logike. Otac mu je naručiteljska bahatost, a majka majstorska sklonost da se radi navrljice. Sklepanost je, međutim, i zakonitost dekonstruisanog doba kojim ne vladaju celine i originali, već fragmenti, citati i plagijati - takođe i veštačka nadogradnja koječega, ponajviše mišića, kose, nokata, grudi, a ponajmanje znanja i učenosti
          
          NADOGRADNjA MOZGA 
          
          Ponajviše u vreme ručka, iz ogromnog dimnjaka mesare na Kalenićevoj pijaci kulja dim iz roštilja. Mast se sliva niz limeni krov, a mrsna omaglica pada na prodavce i kupce, puni koridor Njegoševe, pa se diže i bije u prozore Direkcije za izgradnju Beograda i proteže čak do opštine Vračar. Kada je već godinama isto, reklo bi se da ovo već izrasta u tradicionalnu prepoznatljivost mesta, kao što je i ćevabdžijski dim iz nedaleke kafane postao vizuelno i mirisno obeležje susednog parka. Opštinarima su možda dragi i ovi majstorski klepeži po krovovima na rubu pijace, u koje su ubudženi motori, podmetnute vangle i kofice, a verovatno, reda radi, ugrađeni i nekakvi filteri. No sve zajedno, i pored svih nanizanih godina tobožnjeg kulturnog napretka, više nalikuje vremeplovnom panađuru na gumnu obućara i dobrotvora Kalenića, nego centru savremenog Beograda. 
           Za majstorluk kakav je na krovu mesare engleski jezik ima duhovitu reč contraption u koju se sliva protivrečje glagola contrive (pametno izvesti, planirati) i imenice trap (zamka). Jedna od značenjskih izvedenica ovog pojma je konstrukt koji vezom odgovarajućih mehanizama obavlja sasvim jednostavne poslove na najsloženiji način. I upravo je to ovde slučaj: ono što bi trebalo da je neupitno i jednostavno, kao što je pošteda od dima i samo zdravlje, bude strašno zakučeno i naročito složeno. Najdohvatniji cilj nas očas splete u apsurd, a najprostija sprava jednostavne svrhe, koja bi nam pomogla da ga ostvarimo, naraste u karikaturu besmislenog stroja, bezizlaznu zamku za koju nema pomoći, ni takvog vrlog majstora da joj živ sme prići.
           Brojni su razlozi za nastanak skalamerije, ali jedno je osnovno: što je veća kultura, to je sklepanost manja, a skalamerije ređe. Poznato je da složenost, ma koliko može zvučati učeno, često znak zbrke i neznanja; da sklepanost nastaje iz odsustva sagledavanja celine, a jednostavnost iz znanja i jasnoće misli, koja sebi uvek traži najpreči i najbrži put. Ona je kao kakav čuvar celina, razboritost koja slavi svrhovitost a ishodi lepotom. 
           Beogradski klepeži uglavnom nastaju u braku naručiteljske i majstorske logike. Otac im je naručiteljska bahatost, a majka majstorska sklonost da se radi navrljice. A obojica su, i ideator i realizator, ponavljači na ispitu iz osnovne kulture, što padaju pa se pridižu, i pritom mnoge greške u mišljenju i delanju znaju da skalabure u naopaki ishod.  


          

             Majstor na reč


                    No i sam onaj majstor što je po krovu poslovao nije uzrok već posledica društvene predestinacije koja rađa skalamerije. Nekada, čak i u siromašnoj Srbiji, on je bio pojedinac u široj slici reda zajednice, koja je od njega zahtevala da svojom veštinom ovlada kao čirak i kalfa, i tek je posle mnogo truda potvrdi majstorskim pismom, pred starešinama i u domu svoga esnafa. Tokom zlatnog doba zanatstva, on je svojim umećem vladao stvarajući svoj proizvod od početka do kraja, te je bio i poznavalac i delatnik. Dunđer 19. veka tako nije bio samo zidar ili drvodelja, već onaj ko je kuću začinjao i sasvim otpravljao u samostalan život. Birao joj je najzgodnije mesto, dopravljao tlocrt u glavi i iscrtavao na licu mesta, poznavao tajne kako da joj napravi “izvođe” ili trem, da krov ne stvara ledenice, a temelj ne hvata vodu, malterisao, patosao, bojadisao. Pojedini je majstor, kao artizan i veštak, uz sve to dodirivao umetnost, kao duborezac i likorezac. 
          Oko dobrih majstora vodile su se i strateško-političke bitke, važne za opstanak turskog ili srpskog dela Beograda. “Zato preporučujemo vam,” pisao je knez Miloš Tomi Vučiću Perišiću čuvajući svoja 84 majstora Cincara, koje je jedva sastavio, “da pozdravite Ćehaja bega od naše strane i kažete mu da on ne dira u naše majstore.” Po često prepričavanom predanju koje je preneo S. L. Popović, kneževa revnost pri gradnji vladarskih konaka sezala je do naredbe da se o jednom direku, ukopanom u zemlju, kuju čengele, i veša majstor, ako zdanje rđavo ispadne. Izvesnije je, međutim, da je uvek obuzet graditeljskom strašću, Miloš znao da pripreti majstorima da dobro motre šta čine, jer, u suprotnom, “da ne samo nećedu ni pare dobiti za svoj posao, već ćedu morati o svom trošku zidati sasvim iznova”. 
          Današnji majstor nije kriv što se od njega daleko manje očekuje. Sa omasovljavanjem gradnje, on više nije ni mogao opstati kao stegonoša rukotvorstva u svetu prefabrikacije i unifikacije, te se on obezličava u industrijskog, “kvalifikovanog” radnika. Obuhvat njegovog manuelnog i teorijskog znanja se sužava, kaogod i njegovo polje rada, uporedo s tim i odgovornost koju ima. Najzad, pod prisilom “velikih serija”, majstor nestaje iz vidokruga arhitekata. 
          Od dubinskog poznavaoca svoga proizvoda, postaje njegov montažer. U tržišno izazvanoj gladi za novim tehničkim proizvodima, on opravlja ono što nije ni namenjeno da potraje. Nažalost, on se više i ne uzima ozbiljno, jer je znano da svoje “pismo” može steći i prostim oglasom u novinama, nečijom preporukom ili pukim verovanjem na reč – da je majstor. Neformalno ili samo formalno obrazovan, deluje u društveno neuređenom polju, te svoju preostalu slavu uglavnom duguje prošlim vremenima, zajedno s rečju koju je nasledio od magister i Meister.
 

          
          

         Dekolažirano društvo
            

             Između ostalog i zato sklepanost dođe kao neki modus efficiendi et operandi. Malo joj je opravdanje što je ona zakonitost jednog dezintegrisanog i dekonstruisanog doba kojim ne vladaju celine i originali, već fragmenti, citati i plagijati. Takođe i veštačka nadogradnja koječega, ponajviše mišića, kose, nokata, grudi, a ponajmanje znanja i učenosti, što je poruka jednog svežeg grafita naspram gimnazije, a pored frizeraja u Ulici Koče Kapetana. Skalamerija, međutim, jednako združuje i onaj način rasuđivanja i delanja koji razgrađuje jedva integrisane tvorevine. Gotovo da je neizbežna ona spontanost kojom se jednom sačinjeno ovde brže-bolje raščini, a nova zdanja po useljenju začas dekomponuju majstorskim Hiltijem, zidovi u stanovima poruše, a nekretnina natutka zastakljenim lođama, doda joj se mansardica i probije zgodan prozorčić. 
            U domenu logike skalamerije i iznuđene nadogradnje nalaze se prostorno-planerski, urbanistički, saobraćajni, zakonodavni, koalicioni i svakakvi drugi asamblaži. Most na Adi sa svojim toboganskim vijaduktima i učvorenim saobraćajnicama razvučenim sve do Topčidera - spomenika prirode i kulture, nelogično raširen preko najšireg toka Save, jedan je automobilsko-saobraćajni contraption, ucelo smislen i svrhovit samo uz dalje nadogradnje i basnoslovna ulaganja. A evo i najnovijeg primera iz reklamno veoma slavljenog Beograda, kao iz teatra apsurda: nedavno kupljenim kućama s baštama pribio se uz vrata i prozore put za most Zemun-Borča pa im se sada, bez odgovora na pitanje da li se u njima može živeti, prave prilazi i nadvozi da im nesrećni stanari uopšte priđu. Da li pominjati porazne primere samoniklog dekolaža, lavirintske fragmentacije čitavih prigradskih naselja od Kaluđerice do Busija? A potom i legalizacije takvih tvorevina čime se posredno afirmiše divlje, predurbano stanje? 
           Kada se stvari malo poznaju, a jednostavan i svima razumljiv plan izostaje, dobije se klepež kao pravo znamenje anomične zajednice, koja je uvek na ivici stihije – bankrota, svakojake napasti i krize. A nije li ovo i zato što je majstorstvo u najboljem smislu te reči sve ređe, a čitav sistem savremenog obrazovanja krpljen kroz čak dvadesetak reformi? Ako iza Strategije obrazovanja u Srbiji do 2020. stoji ozbiljna namera, onda je hvale vredan predlog da se vrati majstorsko obrazovanje i majstorsko pismo, koje bi se sticalo položenim ispitom pred poslodavcima, predstavnicima privrede i ministarstva. Preostaje, međutim, teži zadatak da se majstorstvo oživi u svim profesijama, ali pritom dobro ne žmuri pred obmanama tobož najobrazovanijih, među kojima je i na visokoj vlasti onih što su tuđu intelektualnu svojinu sklepali kao vlastite doktorske teze. A to bi bio tek prag skladne kuće uređenog društva. 


           Politika, KUN, 11.10.2014.

Make a free website with Yola