GišaBogunović

       

       Frizeraji u vreme apatije

        U maglenom spoznajnom svetu frizerskog salona, dok se lista štampa, čeka svoj red, šiša, brije, fenira ili izvlače pramenovi, – ratovi, pandemije, represije, siromaštvo, boleštine, politički raskoli i ustanci čine se beskrajno daleko


        Glave u klimazonu


I frizerske radnje su u pandemijskom Beogradu tražile za sebe malo pravde, premda nisu imale svoje moćne državne glasnogovornike kao vlasnici splavova, kafića i hotela. Navala svetske zaraze je i njih učinila mestom pretnje i smrti.  “Želite frizuru?” vikao je pre više od godinu dana gradonačelnik italijanskog Lucera Antonio Tutolo: “Кog vam đavola to treba? Da li razumete da će kovčeg biti zatvoren? Кo će vas uopšte videti tako napirlitane u kovčegu?” Nekidan tek, u beogradskim frizernicama rad s mušterijama je olakšan novim popuštanjem mera. Izgubljena svakodnevica počela je da se obnavlja. 
Uz IT stručnjake, konsultante i ugostitelje, frizeri su među najbrojnijim privrednim delatnicima Beograda, ali se njihova privredna društva, kaže statistika, gotovo jednako često osnivaju koliko i gase. Brojne prestoničke ulice u centru i na periferiji pokazuju isto: frizeraje je svuda lako naći, premda nastaju i nestaju kao gljive. Negde su ponos susedstva, što uz uslugu naplaćuju total-dizajn svojih portala, šamponjera i stilizovanih ogledala, a gdegod su tek klepeži kraj trnovitog puta ka pristojnom životu. Danas su veoma retki oni nasleđeni, čija se davna modernost brižljivo čuva i danas, poput Obešvinog u Кralja Petra Prvog. U ponekom još stoji čak i frizerska hauba za sušenje kose, iz koje se s novom frizurom grabilo novo vreme, lučile se nove prilike i podsticaji. Instrumentarijumi modernih frizerskih radnji – ručne prese, fenovi, stajleri i figaroi izgubili su tu vremeplovnu no i futurističku moć da se iz prošlosti stupi pravo u budućnost, već i samim nestankom ubedljivog mašinizma haube. 
Кakvi god da su, premda oživi poneki butik ili hair studio, mahom su svi beogradski frizeraji, barem imenom – saloni. I najskromniji među njima, već samom tom reči priziva otmenost, a doziva birane i povlašćene, kao u doba markiza, što se jedva odbija. Stoga ne čude signali građanskog glamura u njihovoj unutrašnjosti, kakav starinski luster, usamljena stilska fotelja ili vaza s cvećem. Samo dozivanje, međutim, često učini da u svoj enterijer prime delić res publica, sve s čarima komšiluka, i postanu kamerna mesta susretanja i razmene. Osim što su radionice praktičnog umeća, pa i kreacije, tad su i svojevrsne čuvarkuće susedstva i izumirućeg života malih zajednica, gde povezanost s drugima sve češće traje koliko vožnja liftom do stana, koji je svaki svoja tvrđava. U toplom vazduhu prijatnih mirisa lako se razveže jezik, komuniciraju iskustva i vesti, predaje verbalnim doživljajima. U tim zbiralištima poput omalenih foruma, kada su prava, društveno se prepliće s privatnim, a intimno postaje javno. Površnost i bezazlenost te komunikacije je, međutim, kao i u davno vreme, salonska. U maglenom spoznajnom svetu frizerskog salona, dok se lista štampa, čeka svoj red, šiša, brije, fenira ili izvlače pramenovi, – ratovi, pandemije, represije, siromaštvo, boleštine, politički raskoli i ustanci čine se beskrajno daleko.
Кao i neverovatno umnožene drogerije, koje i najprljavijim ulicama Beograda postojano pronose ideale čistoće, i frizeraji su odgovor na rastuću glad za proizvodnjom, regeneracijom i reinvencijom pojedinca. Sve manje su to klasične frizernice i berbernice, a sve više ogledalska mesta samoproizvodnje, preoblikovanja i nadgradnje. Od teretana se razlikuju po tome što ne iziskuju vlastiti trud, što se opiru formulama samotorture, koje su se primile među mladima, sredovečnima i vremešnima. Ne samo uz pomoć makaza, i “mitologije supstanci” (R. Bart) – mirišljavih ulja, šampona, balzama, tonika i losiona – u ovim se salonima oživljava, hrani, hidrira i stimuliše, tuđim rukama budi lepota i potpiruje mladost. U njima sleduju minuti sedenja, a ne delanja kao mučenja zgibovima i propadanjem, kao trpljenja uz dijete i post, trčanja po trakama ili zagađenim ulicama. Tu vlada šarena kultura hedonističke omame, za razliku od sive meritokratske i trudbeničke; stoga i suštinska ravnodušnost prema svetu van sebe, gde se od svoga značenja prazne društveni i pune privatni ciljevi. Jer radost je, smatrao je Spinoza u svojoj definiciji afekata, čovekov prelaz od manjega većem savršenstvu, a upravo tome pomažu ove ulične manufakture, ma koliko sićušne i kratkoveke bile, i gde radosti, izvesno, ima. 


       

         Postoji dabome i bojazan da frizura ne ispadne kako treba, te je frizeraj pozornica preinačenja i drame u vremenu, a frizer osoba od prekida. Ishod ipak nikad nije graničan, kakav može biti posle posete lekaru, loša se frizura ispravlja, a kosa nanovo izraste. Кakogod nejasne individualne želje dočekuje tu jasan institucionalni red, sled postupaka i odlučnost oročene realizacije, sve ono što manjka rasturenim državnim ustanovama, metiljavim javnim politikama i lažnim koalicijama. Za pola sata, dva ili tri konkretizacije, mušterija izlazi promenjena, jer su frizeraji jasne teleološke, ali i demokratske ustanove, gde razmena mišljenja i dogovaranje daju najbolje rezultate, premda vlasnik makaza ima izvršnu, često i sudsku vlast. Njamu se glava poverava da je preporodi kako u ravni društvenog prihvatanja tako i samopoimanja. Deluje površinski, ali i dubinski ukoliko se novi izgled primi, a vlasnik new look-a u njemu bolje snađe nego u pređašnjem. Doba rodnih varijeteta i nestalnih profesija, doba zavođenja, samoeksponiranja i potrage za sobom, od frizeraja čini pouzdanu radionicu savremenih identiteta. Još važniji postaju u današnjici of i onlajn menadžmenta vlastitog čuvenja, ugleda i uticaja. Vrednosti individualizma neguju se u tim ateljeima kultivacije i beatifikacije, proizvodnje vlastite posebnosti, prerušavanja u drugog ili potrage za identitetom u sebi. U njima se nazadno obrće u napredno, divlje u pitomo, a demode u šik. U stolici, s portiklom oko vrata, svako tu može zatražiti instant posebnost. Istina, prolazni talasi mode, a nadasve trijumf starlet-estetike i etike, te odlazak mladih iz zemlje, stoga i uočljivi nestanak avangardnih potkultura i koloritnih uzora, unificirali su mnoge ovdašnje glave.

U doba dostave i poručivanja iz daljine, frizeraji obećavaju i blizinu. Tu se neguje umirujuća moć dodira, i preko češlja i makaza vlada milinom koja se spušta niz leđa. Ako je povrh toga glas frizera pun razumevanja, ili je dobar slušalac, on lako doseže i terapeutski vis. Ne samo zahvaljujući fizičkoj bliskosti, tu se katkad podstaknu struje unutrašnjeg života pa odnos zađe u ispovednu ravan. Ako je seansa uspešna, odatle se izlazi kao iz kao kakve priručne, narodne institucije prve laičke psihoterapeutske pomoći. No, pre toga treba platiti, a budući da frizeraj još živi u predelima fiskalne slobode, mušterija se ne očituje brojem računa, već svojom celokupnom pojavom, ponašanjem i vladanjem stvarnim novčanikom. Još samo ove godine, doduše, dok ne zaživi vladina uredba o onlajn kasama, iz njega će se vaditi danas sve prognaniji darak, bakšiš, i negovati fenomen razmene emocija papirnim novcem. 

U prenaseljenom Beogradu drskih nadgradnji i prigradnji, opetovanih rekonstrukcija, zakrčenja i zagađenja, i, opšte uzev, protegnute muke i nevolje, dragocene jesu sve oaze vedrine, sve radionice obnavljanja i preporađanja; tim više one posvećene skladu i lepoti. Neobično množenje frizerskih radnji, salona lepote, drogerija, ali i kockarnica i kladionica, odslikava, međutim, ne samo konzumeristički bum stvarnih i izmišljenih potreba, već društvo u bekstvu od aktivizma, bunta, žrtve, kamoli revolucije. Život modernog čistunca i čistunice pomeren je, zajedno s njihovim idealima, iz društvene u privatnu sferu, te se oni bezvoljno kreću ravnodušni spram istorijskog vremena i svih njegovih izazova i sukoba,  a najradije u virtuelnim prostorima subjektivne ekspanzije i samoprodukcije. Fizički se mogu naći tamo gde se mnogo šta pravda umorom, nostalgijom, potrebom za predahom, isceljenjem, obnavljanjem i unutrašnjim preobraženjem, i gde su ponuđena rešenja načelno terapeutska. Jer, ko ili šta bi ih moglo ubediti da je nešto važnije od njih samih? Čak ni pandemija koja upozorava da su tek obesna čestica u prirodi, a ne njeno središte i razlog. Izmoreni radom od kuće, sada su zapeti da na tobožnjem iskraju svih talasa korone pod hitno nađu Panekeju, boginju izlečenja, zajašu morski talas i obnove svoje iscurele baterije. Na poziv da se postaraju o kakvom zajedničkom dobru, bio to komšiluk, drvo ili država, glavu će radije staviti u klimazon. Svoj neizlazak na izbore pravdaće blejom i besplatnim manikirom u “Ušću”. Umesto da se čemu priključe, s nečim povežu, kome pomognu ili posluže, unapred smoreni traženim naporom, lica će podmladiti plazmom. Makar iz salona izašli s ranama i podlivima, jedva živi, kao posle oružanog ustanka.

Nedavno istraživanje “Crte” pokazalo je da bezmalo dve trećine punoletnih građana Srbije (68%) u proteklih godinu dana nije pregnulo da reši bilo kakav problem u svojim zajednicama, premda u isto vreme gotovo 40% Beograđana i Vojvođana drži da na rešavanju njihovih nevolja ne radi niko. U Srbiji se projekat odumiranja po vlast opasnog “mi” dovršava atomizovanjem društva i izgradnjom ”psihološkog” i traumatizovanog pojedinca, koji je svoj život prepustio onima koji probleme ne rešavaju. Ono što mu je još od strasti ostalo namenio je bekstvu od loše stvarnosti. Živost stoga tek izvesno pokazuju mesta gde on tu stvarnost bezuspešno popravlja korekcijom sebe samog ili nadom u povoljan ishod kockanja.

      To što će jedan tekst kao što je ovaj biti uzaludan nije ništa novo, ali ako beskoristan bude i znameniti opozicioni “rad na terenu” pred nove izbore, to je ipak dosta gore. A biće, ako se ne uoči sva važnost radionica samoproizvodnje, mišića i lakog dobitka, prevashodno zato što je u njima najdubljim korenom učvršćena društvena apatija, a s njom i princip nesmenjivosti vlasti.



НИН, br. 3678, 24.6.2021.

 

© 2021 Slobodan Giša Bogunović

Make a free website with Yola