GišaBogunović

       Frizeraji u vreme apatije

        U maglenom spoznajnom svetu frizerskog salona, dok se lista štampa, čeka svoj red, šiša, brije, fenira ili izvlače pramenovi, – ratovi, pandemije, represije, siromaštvo, boleštine, politički raskoli i ustanci čine se beskrajno daleko

I frizerske radnje su u pandemijskom Beogradu tražile za sebe malo pravde, premda nisu imale svoje moćne državne glasnogovornike kao vlasnici splavova, kafića i hotela. Navala svetske zaraze je i njih učinila mestom letalne pretnje. “Želite frizuru?” vikao je pre više od godinu dana gradonačelnik italijanskog Lucera Antonio Tutolo: “Кog vam đavola to treba? Da li razumete da će kovčeg biti zatvoren? Кo će vas uopšte videti tako napirlitane u kovčegu?” Nekidan tek, u beogradskim frizerajima rad s mušterijama je olakšan popuštanjem mera. Izgubljena svakodnevica počela je da se obnavlja. Uz IT stručnjake, konsultante i ugostitelje, frizeri su među najbrojnijim privrednim delatnicima Beograda, ali se njihova privredna društva, kaže statistika, gotovo jednako često osnivaju koliko i gase. Brojne prestoničke ulice u centru i na periferiji pokazuju isto: frizeraje je svuda lako naći, premda nastaju i nestaju kao gljive. Negde su ponos susedstva, što uz uslugu naplaćuju total-dizajn svojih portala, šamponjera i stilizovanih ogledala, a gdegod su tek klepeži kraj trnovitog puta ka pristojnom životu. Danas su veoma retki oni nasleđeni, čija se davna modernost brižljivo čuva, poput Obešvinog u Кralja Petra Prvog. U ponekom, kao u onom u Bulevaru kralja Aleksandra 204, još stoje u nizu stare frizerske haube za sušenje kose, iz kojih se s novom frizurom grabilo novo vreme, lučile se nove prilike i podsticaji. Instrumentarijumi modernih frizerskih radnji – ručne prese, fenovi, brenšeri, stajleri i figaroi izgubili su tu vremeplovnu no i futurističku moć da se iz prošlosti stupi pravo u budućnost, već i samim nestankom ubedljivog mašinizma haube. 

         Pozornice preinačenja 

         Кakvi god da su, premda oživi poneki butik ili hair studio, mahom su svi beogradski, barem imenom – saloni. Kao što su u Beogradu, po zovu hiperbole, često i najmanje crkve nazivaju hramovima, novoizgrađene višespratnice - palatama, a veliki građevinski objekti - novim simbolima grada. I najskromniji među “salonima”, već samom tom reči priziva “grandecu” otmenosti i raskoši, a doziva birane i povlašćene, kao u doba markiza, što se jedva odbija. Stoga ne čude signali građanskog glamura u njihovoj unutrašnjosti, kakav starinski luster, usamljena stilska fotelja ili vaza s cvećem. Samo dozivanje, međutim, često učini da u svoj enterijer prime delić res publica, sve s čarima komšiluka, i postanu kamerna mesta susretanja i razmene. Osim što su radionice praktičnog umeća, pa i kreacije, tad su i svojevrsne čuvarkuće susedstva i izumirućeg života malih zajednica, gde povezanost s drugima sve češće traje koliko vožnja liftom do stana, koji je svaki svoja tvrđava. U toplom vazduhu prijatnih mirisa lako se razveže jezik, komuniciraju iskustva i vesti, predaje verbalnim doživljajima. U tim zbiralištima poput omalenih foruma, kada su prava, društveno se prepliće s privatnim, a intimno postaje javno. Površnost i bezazlenost te komunikacije je, međutim, kao i u davno vreme, salonska. U maglenom spoznajnom svetu frizerskog salona, dok se lista štampa, čeka svoj red, šiša, brije, fenira ili izvlače pramenovi, – ratovi, pandemije, represije, siromaštvo, boleštine, politički raskoli i ustanci čine se beskrajno daleko.

       Кao i neverovatno umnožene drogerije, koje i najprljavijim ulicama Beograda postojano pronose ideale čistoće, i frizeraji su odgovor na rastuću glad za proizvodnjom, regeneracijom i reinvencijom pojedinca. Sve manje su to klasične frizernice i berbernice, a sve više ogledalska mesta samoproizvodnje, preoblikovanja i nadgradnje. Od teretana se razlikuju po tome što ne iziskuju vlastiti trud, što se opiru formulama samotorture, koje su se primile među mladima, sredovečnima i vremešnima. Ne samo uz pomoć makaza, i “mitologije supstanci” (R. Bart) – mirišljavih ulja, šampona, balzama, tonika i losiona – u ovim se salonima oživljava, hrani, hidrira i stimuliše, tuđim rukama budi lepota i potpiruje mladost. U njima sleduju minuti sedenja, a ne delanja kao mučenja zgibovima i propadanjem, kao trpljenja uz dijete i post, trčanja po trakama ili zagađenim ulicama. Tu vlada šarena kultura hedonističke omame, za razliku od sive meritokratske i trudbeničke; stoga i suštinska ravnodušnost prema svetu van sebe, gde se od svoga značenja prazne društveni i pune privatni ciljevi. Jer radost, smatrao je Spinoza u svojoj definiciji afekata, to je čovekov prelaz od manjega većem savršenstvu, a upravo tome pomažu ove ulične manufakture, ma koliko sićušne i kratkoveke bile, i gde radosti, izvesno, ima.

          Postoji dabome i bojazan da frizura ne ispadne kako treba, te je frizeraj pozornica preinačenja i drame u vremenu, a frizer osoba od prekida. Ishod ipak nikad nije graničan, kakav može biti posle posete lekaru, loša se frizura ispravlja, a kosa nanovo izraste. Кakogod nejasne individualne želje dočekuje jasan institucionalni red, sled postupaka i odlučnost oročene realizacije, sve ono što manjka rasturenim državnim ustanovama, metiljavim javnim politikama i lažnim koalicijama. Za pola sata, dva ili tri konkretizacije, mušterija izlazi promenjena, jer su frizeraji jasne teleološke, ali i demokratske ustanove, gde razmena mišljenja i dogovaranje daju najbolje rezultate, premda vlasnik makaza ima izvršnu, često i sudsku vlast. Njemu se glava poverava da je preporodi kako u ravni društvenog prihvatanja tako i samopoimanja. Deluje površinski, ali i dubinski ukoliko se novi izgled primi, a vlasnik new look-a u njemu bolje snađe nego u pređašnjem. Doba rodnih varijeteta i nestalnih profesija, doba zavođenja, samoeksponiranja i potrage za sobom, od frizeraja čini pouzdanu radionicu savremenih identiteta. Još važniji postaju u današnjici oflajn i onlajn menadžmenta vlastitog čuvenja, ugleda i uticaja. Vrednosti individualizma neguju se u tim ateljeima kultivacije i beatifikacije, proizvodnje posebnosti, prerušavanja u drugog ili potrage za identitetom u sebi. U njima se nazadno obrće u napredno, divlje u pitomo, a demode u šik. U stolici, s portiklom oko vrata, svako tu može zatražiti instant posebnost. Istina, prolazni talasi mode, a nadasve trijumf starlet-estetike i etike, te odlazak mladih iz zemlje, stoga i uočljivi nestanak avangardnih potkultura i koloritnih uzora, unificirali su mnoge ovdašnje glave.

U doba dostave i naručivanja iz daljine, frizeraji obećavaju i blizinu. Tu se neguje umirujuća moć dodira, i preko češlja i makaza vlada milinom koja se spušta niz leđa. Ako je povrh toga glas frizera pun razumevanja, ili je dobar slušalac, on lako doseže i terapeutski vis. Ne samo zahvaljujući fizičkoj bliskosti, tu se katkad podstaknu struje unutrašnjeg života pa odnos zađe u ispovednu ravan. Ako je seansa uspešna, odatle se izlazi kao iz kao kakve priručne, narodne institucije prve laičke psihoterapeutske pomoći. No, pre toga treba platiti, a budući da frizeraj još živi u predelima fiskalne slobode, mušterija se ne očituje brojem računa, već svojom celokupnom pojavom, ponašanjem i vladanjem stvarnim novčanikom. Još samo ove godine, doduše, dok ne zaživi vladina uredba o onlajn kasama, iz njega će se vaditi danas sve prognaniji darak, bakšiš, i negovati fenomen razmene emocija papirnim novcem. 

Glave u klimazonu

U prenaseljenom Beogradu nadgradnji i prigradnji, opetovanih rekonstrukcija, zakrčenja i zagađenja, i, opšte uzev, protegnute muke i nevolje, dragocene jesu sve oaze vedrine, sve radionice obnavljanja i preporađanja; tim više one posvećene skladu i lepoti. Neobično množenje frizerskih radnji, salona lepote, drogerija, ali i kockarnica i kladionica, odslikava, međutim, ne samo konzumeristički bum stvarnih i izmišljenih potreba, već društvo u bekstvu od aktivizma, bunta, žrtve, kamoli revolucije. Život modernog čistunca i čistunice pomeren je, zajedno s njegovim idealima, iz društvene u privatnu sferu, te je sve više bezvoljnih i ravnodušnih spram istorijskog vremena i svih njegovih izazova i sukoba, koji se radije kreću virtuelnim prostorima subjektivne ekspanzije i samoprodukcije. Mogu se pronaći tamo gde se mnogo šta pravda umorom, nostalgijom, potrebom za predahom, isceljenjem, obnavljanjem i unutrašnjim preobraženjem, i gde su ponuđena rešenja načelno terapeutska. Jer, ko ili šta bi ih moglo ubediti da je nešto važnije od samoizlečenja i sebe samih? Čak ni pandemija koja upozorava da su tek obesna čestica u prirodi, a ne njeno središte i razlog. Izmoreni radom od kuće, sada su zapeti da na tobožnjem iskraju svih talasa korone pod hitno nađu Panekeju, boginju izlečenja, zajašu morski talas i obnove svoje iscurele baterije. Na poziv da se postaraju o kakvom zajedničkom dobru, bio to komšiluk, drvo ili država, glavu će radije staviti u klimazon. Svoj neizlazak na izbore bez zazora pravdaće kakvim sitnim a neodložnim ugađanjima sebi. Umesto da se čemu priključe, s nečim povežu, kome pomognu ili posluže, unapred smoreni traženim naporom, lica će podmladiti plazmom. Makar iz salona izašli s ranama i podlivima, jedva živi, kao posle oružanog ustanka.

Nedavno istraživanje “Crte” pokazalo je da bezmalo dve trećine punoletnih građana Srbije (68%) u proteklih godinu dana nije pregnulo da reši bilo kakav problem u svojim zajednicama, premda u isto vreme gotovo 40% Beograđana i Vojvođana drži da na rešavanju njihovih nevolja ne radi niko. Ovaj nestanak motivacija i putokaza u mnogome podseća na raspad “društvenih imaginarnih značenja”, koje je u zapadnim društvima prepoznao Kornelijus Kastorijadis. U Srbiji se projekat odumiranja po vlast opasnog “mi” dovršava atomizovanjem društva i izgradnjom “psihološkog”, traumatizovanog i utučenog pojedinca, koji je svoj život prepustio onima koji probleme ne rešavaju. Onaj preostatak strasti namenio je bekstvu od loše stvarnosti. Živost stoga tek izvesno pokazuju radionice samoproizvodnje, mišića i lakog dobitka, gde on tu stvarnost bezuspešno popravlja korekcijom sebe samog ili nadom u povoljan ishod kockanja. No ta mesta dubokim korenom učvršćuju društvenu apatiju, a s njom i princip nesmenjivosti vlasti.