GišaBogunović

         
         GRADILIŠTE

         Ne može postojati neko svedočanstvo kulture, smatrao je Valter Benjamin, da istovremeno ne svedoči o varvarstvu. Ili, tačnije, da na varvarstvu počiva. Misao s podlogom u istorijskoj riznici arhitekture, jer, nesumnjivo, neke od najsjajnijih graditeljskih tvorevina  podignute su na ruševinama donedavno neprijateljskih i uništenih gradova, lucidna rešenja nikla su na pepelu srušenih trgova ili mostova, i svakome je prethodilo nekakvo varvarsko potiranje i ništenje, gdegod i namerno prekrivanje zaboravom. U mirnodopskim vremenima anomičnih društava i u zajednicama razrovanih ili samo nerazvijenih ustanova varvarsko je i nakaradna sastavnica društvenog poretka. Služi divljima da se primaknu uspehu, a ne ometa ga čak ni tehnološki progres liberalno-demokratskih društava, s visokim stepenom tehničkog savršenstva i školskog obrazovanja, zapazio je Johan Hojzinga u knjizi “U senci sutrašnjice”. Štaviše, raspolažući tehničkim dostignućima, varvarstvo postaje moćnije i despotsko.

Da sila i silnici vladaju umesto zakona, da pitomi uzmiču pred huljama, a da na širokom polju ostaje da igra đavolsko kolo klika kojoj je bezakonje omiljeni ritam, taj igrokaz je dobro poznat našem čoveku. Odmalena je raspet između poštovanja društvene norme i nužnosti da je zaobiđe, te često tako raste i sazreva. Kako bi zaista uspeo u životu, prinuđen je da upozna mreže životnih prečica, i da žurnim skokovima pohodi druge "škole" i važnije "fakultete". Ne piše mu se dobro ako se samo uzda u vaspitanje i obrazovanje, predani rad i istrajnost, i zasluge koje će mu one doneti. Knjiška znanja i vrline, uljudnost dobrog odgoja, poštovanje zakona, trpeljivost i blagost slabo vrede u društvu koje na velika vrata vraća grabež, pravo iz predatorske faze ljudske kulture, te uzdiže varvarstvo negujući vladavinu sile. Da bi se potvrdio i nešto stekao, dočekao svoj red u mnogim životnim čekaonicama i ušao u pobedničko kolo odvažnih, važniji će mu biti lakat od pameti.

Hannibal ante portas 

       U svedočanstva kulture ubrajaju se i gradilišta. Kao vesnike unapređenja i kultivacije čovekove sredine bilo bi prirodno dočekati ih s blagonaklonošću, ako ne nužno s radošću. Ali je upravo suprotno: u sve zgusnutijem tkivu naših većih gradova njihovo javljanje prati zbunjenost, otpor, neretko zgranutost i bes. Za to ima puno razloga, ali su osnovna verovatno samo dva. Građani ne moraju biti i nisu upućeni u pitanja urbanističkog planiranja, a institut javne rasprave uglavnom im je nepoznat, te sused niče iznebuha, bacajući nenadanu senku nezvanog i neželjenog tuđina. I kada je obrnuto, međutim, kada su u procedure upućeni, a o novogradnjama unapred obavešteni, grubo ignorisanje i izuzetno retko usvajanje primedbi na planove obesmišljava njihove napore i silom nameće nepomerivu izvesnost. Slutnja nemoći pred senkom gradilišta koje će rasti slika je građanina, miroljubivog i nespremnog za otvorenu bitku s neprijateljskim i nadmoćnim Drugim; gotovo da je reč o savremenoj transpoziciji arhetipskog prizora Hannibal ante portas. Izostanak dogovaranja čini grad poprištem sukoba, a ne poljem stvaranja, negovanja i dobrodošle izgradnje.

Mnogi Beograđani, ne samo iz navedenih razloga, rađanje gradilišta vide kao posledicu mutnog korupcijskog sprezanja interesa politike i kapitala s jedne, i urbanističkih i zaštitarskih službi s druge strane. S razlogom: dovoljno često bili su svedoci izigravanja opšteg interesa zarad nečijeg ličnog, pri čemu su se takve institucije iskazivale kao posilni provodnici investitorsko-političkih nauma i kao puke krojačnice papirnatih profesionalnih uniformi - dokumenata i dozvola, šivenih za svečanost uvećanja bogatstva već bogatih pojedinaca. U arhivskim stalažama tih institucija uporedo se gomila funeralna hrpa nedovršenih elaborata, neupotrebljenih koncepata, ideja i namera, a u stvarnosti grada, pod zastavom pune “otvorenosti za svaku investiciju koja pokreće privredni život” (formulacija iz GUP-a 2021) rasle su i rastu silne građevine oprečne opštem dobru, ili dobru većine građana. 

       Zavese u dronjcima, mešalice na kolovozu, rešenja u blatu   

Važan razlog neveselog dočeka gradilišta je i spoljašnji izgled novodošlih tuđina, zajedno s čitavim njihovim spremanjem, opremanjem i vođenjem, jer pojedina predstavljaju pravu pošast za gradski život. Kao pozorja razne nesnošljivosti – nereda, buke, nečisti i havarija – ona čitave gradske blokove, katkad i čitav grad, uvode u vanredno, a stanovnike u trpno stanje. Kada su osiono protegnuta u javni prostor, neobeležena, neograđena i neobezbeđena, zatrpana mehanizacijom, zalihama nesložene građe, hrpama peska, šljunka i šuta, rasutih van dozvoljenog gabarita gradilišta, po ulici; kada su neretko i godinama zakorovljena ili napuštena poput skeletnih sablasti (Južni bulevar broj 8, "Beobanka" na Zelenom vencu, ugao Vojvode Brane i Laze Dokića itd.), ona predstavljaju opore iskaze nebrige za urbanitet i urbano. Neovlašćena blokada saobraćaja, prašina i blato, celodnevni zemljotresni uslovi života u susedstvu, neosigurane temeljne jame, neprojektovane skele, oglušivanje o naloge bezbednosti, hazardersko ponašanje nadzornika i radnika, opijanje, dovikivanje, izlivanje otpadnih voda – takav je veoma često slikovni, zvučni i mirisni obol ovdašnjih gradilišta.
       Pojedina su, preciznije govoreći, ridikuli organizovanog, odgovornog i ozbiljnog građevinarstva, gdegod samo primitivne metafore ljudske hlepnje što guta sve pred sobom. Umesto prema normama, ravnaju se prema improvizatorskim sposobnostima izvođača, šefova gradilišta, samih radnika, a kroz specifična ispoljavanja trenutnog nadahnuća, apsurda, neznanja ili nehaja. Prvi otisak varvarizma u javnom prostoru jeste izgled propisane limene ograde, tog, po pravilu, rugobnog provizorijuma: kada uopšte postoji, sklepana je od različitih materijala, iskrivljena i naherena, katkad zamenjena običnim plastičnim ili armaturnim mrežama... Drugi je zaštitna zavesa kojom bi trebalo zastirati pročelja: i ona, ako je uopšte ima, već se posle nekoliko nedelja njiše na vetru i visi u dronjcima. A treći je otisak divlje i bahato širenje: bez obzira na mogućnosti, na brojnim gradilištima manevar mehanizacije osvaja okolni prostor i zaustavlja gradsko vreme, trajno obustavljajući saobraćaj, a često zatire i zelene površine. Mešalice za beton postavljaju se i nasred kolovoza, trotoari se po pravilu ustupaju Toi-Toi kabinama. Kako se retko uopšte peru, kamioni po izlasku sa gradilišta raznose po ulicama blato i prašinu.

        Počesto je stanje takvih gradilišta sasvim neprijemčivo za propise, ono je njihov iskrivljeni, satirični odraz.  Rešenja građevinskih inspektora o izvedenom nadzoru i obustavi radova završavaju u blatu, a gradnja se nesmetano nastavlja. Usred kako-tako uređenog arhitektonskog okruženja niču kao odmetnuta ostrva, zakuci bezakonja - gde se neguju i važe divlje forme društvene operativnosti. Kako se planovi crtaju nabrzo, a ploče betoniraju još brže, predstavljaju ne samo trenutnu opasnost i pretnju, tokom gradilišnog procesa, već trajno, jer se posledice nemara petrifikuju u nedostatke građevinskih objekata podignutih na štetu umesto na korist budućih generacija.

    
       Malter sa zadahom 
       
       Posebno nejaki imperativ je onaj koji nalaže brigu o higijeni i zdravlju na gradilištima. Čulo vida i čulo sluha sjedinjuju se u jedinstven doživljaj već na klackavoj fosni koja vodi u unutrašnjost građevine u „sivoj fazi“. U olfaktivnom pastišu isparenja goriva,  svežeg betona, armature i znoja probije još nešto - miris otpadnih tekućina ljudskog metabolizma. Teško da ima domaćeg gradilišta koje je za svog trajanja uspelo da izbegne onaj zapah van obaveznih “Toi-Toi-a”.

Zbog toga su, dabome, ona i legla zaraze, žarišta infekcija. A da li je ponegde malter specifično “produžen”, da mu uz mineralno vezivo, pesak i vodu, amonijak dođe kao gradivo, to znaju samo radnici. I da li je stvarno reč o osvetničkom “ukrštanju”, kako se priča, pa se taj sastojak, uz pomoć onog mačaka i pasa, ponegde namerno ugrađuje u spojnice cigala, zidove i portale glamuroznih novogradnji, merenih milionima evra, na Vračaru, Dedinju i drugde, da postane deo mirišljavog i “dizajniranog" života budućih kupaca? 

Nimalo žovijalna je oblast sigurnosti i zaštite radnika, zanemarena često samo radi puke uštede. Potplaćenost posla odvela je zdravu i kvalifikovanu snagu u inostranstvo, a na beogradske skele popela najamnike u godinama, nedoučenu radnu snagu, pečalbare bez dozvola za rad, ljude bez sredstava za život, pa čak i očajnike s pravim, a neupotrebljivim fakultetskim diplomama. Trudbenici i stranci, starci i svršeni diplomci, radnici na crno i sezonci, bez zaštitnih opasača, bez šlemova, bez prsluka, bez rukavica, posluju na unutrašnjim stepeništima i višim spratovima nevezani, mimo ozbiljnog nadzora, sigurnosnih ograda i merdevina. Premda su u epicentru zaglušujućeg tutnja buldožera, pneumatskih čekića, rike utovarivača, betonskih bušilica i motornih testera, retko ko ima antifone - štitnike za uši. U trci s vremenom (a to je investitorov novac), iznureni, minimalno plaćeni i obespravljeni, otelovljuju kmetove današnjice.

Ovo i zato što posluju u životno opasnom okruženju:  još u fazi zemljanih radova podgrade i zaštite imaju gdegod sasvim formalnu, bezmalo dekorativnu svrhu. Konstrukcije za zaštitu od obrušavanja zemlje izvode se i uz krivotvorene projekte obezbeđenja, što je urušavalo susedstva (Dubljanska 35, 27. marta 12), čak i prevrtalo kuće (Čuburska 11) i odrubljivalo čitave stanove (Vidovdanska 2a), pomenimo četiri nedavna primera. Nedoučenost, opšta nebriga, izostajanje krivičnih i finansijskih sankcija, kao i sudsko zasteravanje slučajeva, od građevinskog radnika stvaraju tek statističku numeru. Otuda  grozomorni bilansi padova sa skela, smrtonosne povrede, svakovrsna doživotna invalidnost, smrt.

Brojna ovdašnja gradilišta odaju se kao krik nemani usred grada, primitivni predački zabran (iz vremena predatorske kulture), gde varvarsko divlja i metaforom poučava kako se strada ili uspeva u životu.