GišaBogunović

ЧИТАЊЕ ГРАДА

Банке у трку


За данашње банке спољашњи изглед и није пресудан, оне се разливају, као течност, по приземљима и спратовима, усељавају у поткровља и подземља, у дојучерашњу кафану или нечији стан. Штавише, ретко се где уопште изнова граде. Некада у себе затворене, дворски свечане и отмене, тезаурски озбиљне и тихе, банке су данас жовијалне, непосредне и домаћински присне, зову на сарадњу, договор, узајамно поверење, партнерство и пријатељство, иако у то нико па ни оне саме не верују.

Уздајући се у људски страх од богова, древне цивилизације су у своје храмове, као најбезбеднија места, похрањивале и благо. Прве наменски грађене новчане установе настају тек крајем Средњег века у Италији и Шпанији, потом у Северној Европи. У 17. веку, биле су то правоугаоне тржнице под отвореним небом, оивичене високим зидовима аркадираних приземља, нешто касније и тврдо зидане ротонде под тешким куполама. У духу оживљавања уметничких узора грчке антике, почетком 19. века добијале су форму монументалних храмова са перистазама – опходним тремовима, попут париске Палате берзе Броњијара или Старе берзе у Ст. Петербургу Де Томона. Привилегована народна банка Краљевине Србије, архитекте Константина Јовановића

у Краља Петра улици, једнако се ослањала о архитектонски праузор – италијанску palazzo. Њено приземље, босирано и рустикално, не само изгледом стамено и непродорно, наликовало је првој фирентинској банци Медичи Рикарди из 15. века, а њена унутрашњост, делом и атријумски растворена, штитила је државно благо у своме подземљу. На прелазу 19. у 20. век у Београду послује преко 40 банака, а неке од њих, после година успешног пословања, граде властите “домове”, како се говорило. Само на потезу од Лондона до Трга Републике, и у Кнез Михаиловој, до Првог светског рата подигнуте су Врачарска штедионица, Банка Николе Бошковића, Смедеревска кредитна банка, те Управа фондова (данас Народни музеј); зграде осигуравајућих друштава “Анкер” на Теразијама и “Бритиш Меркантајл” у Кнез Михаиловој, док је Француско-српска банка, још од раније у овој улици, започела своју палату на броју 36.

Много шта се, међутим, у то време мења изградњом Прометне банке Савчића и Владисављевића на углу Кнез Михаилове и Змај Јовине. Већ и самим именом она надраста обичну кредитно-новчану установу, истиче промет и небанкарске циљеве: јачање домаће трговине и занатства, чак и оснивање и управљање индустријским предузећима. Несвојствено типологији тадашњих банака, њена унутрашњост се, посредством великих стаклених површина, храбро отвара према главној градској шетници, мамећи на лаичка питања о трезору, скривеном у одајама, штити ли се како и чиме. Уместо брањеном садржином своје ризничке унутрашњости, представа о моћи банке тиме је симболички пренета у пословну и управљачку интелигенцију, чиме је у пуном смислу наговештена будућност.

Банке у времену “даривања”

У читавој Србији данас има само десетак банака више него у Београду 1912. године, али су се различите банкарске пословнице у међувремену градом размножиле на стотине тачака, по броју још мало колико дрогерије и коцкарнице. Како чврстих обликовних и просторних узуса више нема, банке нашег времена, попут нове Народне банке на Славији, обликом се мало разликују од тржних центара, па и црквених грађевина, онако као што се Парохијски дом на Светосавском платоу једва разликује од веће филијале. Понајмање су данас банке у тврдо обзиданим просторима, нити га траже: немају облик, него се облику прилагођавају, покретљиве су, разградиве или сложиве, од прилике до прилике, од места до места. За данашње банке спољашњи изглед и није пресудан, оне се разливају, као течност, по приземљима и спратовима, усељавају у поткровља и подземља, у дојучерашњу кафану или нечији стан. Штавише, ретко се где уопште изнова граде, већ грађевине и просторе радије преузимају: бивше књижаре, као на Теразијама (“Култура”), чак и пословне облакодере, као што је палата новинске куће “Политика”.

Унутрашњост банака више не красе вестибили и мраморне шалтер сале под пространим таваницама од млечног стакла, нити шалтери од белог метала што стакленом браном деле чиновнике и клијенте. Раскриљене ентеријере без препрека и преграда предале су погледу и постале саме излози којим позивају и призивају свет. Властиту поузданост више не осведочују архитектуром, која је отанчана, прозирна и нестајућа, нити њоме указују на драгоценост и сигурност своје недодирљиве унутрашњости, већ то чине у екстериторијуму својих трансакција, договора и пласмана. Некада у себе затворене, дворски свечане и отмене, тезаурски озбиљне и тихе, банке су данас жовијалне, непосредне и домаћински присне, зову на сарадњу, договор, узајамно поверење, партнерство и пријатељство, иако у то нико па ни оне саме не верују. Новим се клијентима додворавају лажним алтруизмом и бесмисленом фамилијарношћу, јер је дошло “време даривања”, како гласи нови слоган банке која “излази у сусрет нашим жељама”, док једна друга великодушно позива у своју ”велику банкарску породицу”. Банкарски службеник једне треће у споту пречицама трчи градом да задихан пресретне клијента на веспи и саопшти му да је кредит одобрен. За данашњу банку, која постојано губи меру и достојанство, потребна је тек столица и сто, као у средњовековно време клупа – banchi, од које потиче именом, а која се ломила по њеној пропасти – banca rotta.

Када систем падне

Чини се да је банка, изашав својим банкоматима на улицу, као некад трговац с ћепенком у базар, данас у пролазу као и њен клијент. Она заправо из простора лагано ишчезава, а на путу је и да се сасвим дематеријализује. Сведоци смо сеобе банака из физичког простора у струјно коло, у исписе бинарног језика, у е-свет. Стога много шта у банкама постаје неухватљиво и непредметно, једва спојиво са опипљивим добрима од којих се свака ионако ослобађа што пре. Новац је одавно безвредно папирнат, и сам у одласку: замењен је шифром и кодом, пластичном картицом. Низ материјала који су кроз историју одмењивали злато и сребро довршен је најпрозаичнијим од свих, материјалом играчки и кухињских апарата, те је свет, како је и предвидео француски семиолог, коначно поклекао пред пластификацијом. Но, захваљујући томе, путеви новца данас имају име и презиме, и за собом остављају јасне трагове властитости: још неко време, док сасвим не нестане, деперсонализована ће бити само готовина.

Осим у “сефовима грађана”, у већини банака, блага и адиђара и нема, не постоји ни Camera della Tasca, обезбеђена просторија где се чува врећа с парама; све то одавно је ишчезло у прометање бројчаних вредности, у очитавања, обрачунавања, зарачунавања и надзирања. У банку се, истина, новац улаже да не би губио вредност, али се у њој не чува већ врти плодећи се другде, мењајући руке и власнике. Како и није у банци, танка основа банкарске сигурности држи се на претпоставци да улагачи неће потраживати властити новац у исто време. За њихове улоге, уосталом, банка више ни не гарантује, ту одговорност је, донекле, преузела држава која је и сама код банака и фондова задужена.

Како се са клијентима комуницира преко говорних машина, мобилних телефона и веб канала, у њој је све мање и људи. Све је јасно како то већ аутомат зна да објасни, руком се не удара ни печат, већ то чини банкомат бледим отиском на уском папирићу. Обављајући и врхунски надзор над рачунима клијената, банка је уједно као каква контролна и књиговодствена установа која архивира интиму, скупљајући безбројне отиске њихових плаћања, куповина, задужења, доцњи и самог кретања, правећи о томе ко зна како употребљиви портфолио најдубље приватности. Дочим је она сама све аперсоналнија, тајанственија и по клијенте опаснија.

Данашњим банкама се не знају ни земље порекла, углавном ни власници, јесу ли домаће као стране, или су стране као домаће. Сигурност улога и трансакција одмењена је поузданошћу оперативног система – некадашњу решетку и трезор, заменио је backup, а централни сеф, главни сервер.

Када “систем падне”, нестаје и банка.

У такве банке задужују се стварни људи, државе, њихове привреде и владе. Уколико им од велике хлепње крене по злу, спасавају се, као недавно у Америци, новцем пореских обвезника. Оних истих, заправо, који животе уланчују да свој дуг банкама отплате. Државе, које се мере степеном задужености, па и темпом задуживања, данас су такође с банкама у страдијском стиску, ухваћене у дужничко коло у коме се не зна ко је кредитор а ко дебитор, ко спасилац а ко страдалник.

Нити једна од горе поменутих домаћих банака и осигуравајућих друштава од Лондона до Кнез Михаилове, одавно не постоји, али су иза њих остале грађевине које су и данас вредност културне баштине Београда. За данашње банке, уз пар изузетака, то не важи: замењиве су и ефемерне као архитектура коју стварају и у којој се накратко задржавају. Све слути да ће иза њих остати лом и знатна срча, а преживели и склопиви мобилијар, за сваку појединачно, стаће у један камион и бити исељен у матичне земље. Одлазећи, понеће и оне оловке што су спиралним гајтаном биле учвршћене за банкарске пултове, а доста говоре о узајамном поверењу клијената и банака. О чему постоји и кратак виц: док ја банци дајем новац дотле она мисли да ћу јој украсти хемијску...


”Политика”, Културни додатак, 3.3.2012.


Translate This Page

Make a free website with Yola