ČITANJE GRADA
TERETANE, NASUŠNE
the bigger a man is the fuller he is.
(Pause. Gloomily.)
And the emptier.
Samuel Beckett, Endgame
Na skadarlijskoj klupi dva mišićava momka razmenjuju bilderska iskustva. “Uradio sam kombinacije, propadanje, biceps, triceps, leg pres, znači isek’o sam se k’o kubik drva. Odmah se oseti efekat, brate,” kaže ponosno prvi i opipava tetoviranu nadlakticu. “Ti si strava i užas bre, imaš leđa k'o šišmiš. Mora da ekstra suplementaciju uzimaš?” pita drugi. “Nego, tebra,” odgovara prvi poučno, “teretana mi druga kuća, a kreatin, 15 grama maks, cepam ga k‘o mleko. Ali, brate, znam ja dokle je zdravlje, za par godina rikneš iznutra, a ja samo opušteno.”
Od vežbaonica na otvorenom koje, oprečno svome delovanju na zdravlje naroda, “Koka-Kola” ovih dana daruje opštinama Srbije, do kućnih, hotelskih pa i onih zatvorskih, danas se u teretanama širom sveta "pumpa gvožđe", da upotrebimo naziv knjige, potom i filma o svetu bodibildinga iz 1977. Čini se da je iščezlo uverenje da slaba telesna građa znači privilegiju nepotčinjenosti fizičkom radu, manju zavisnost od zemaljskih težnji i tegoba, katkad i duhovnost. Znojeći se pod teretom, a zapravo prkoseći sili teže, čovek današnjice upinje se da potvrdi svoju vezanost za ovostrano i zemaljsko. Mišićav, on postaje pronosilac ideje uspešnosti, bio političar, biznismen, lekar, čak i pisac, koga je atletska građa nekad činila samoprotivrečnim.
Preko bola do moći
Teretana je danas posvuda u Beogradu, najviše u nekadašnjim podrumima i garažama, visokim prizemljima stambenih zgrada, bivšim vešernicama, kancelarijama i restoranima, a ima ih i u sportskim centrima i parkovima, praznim prostorijama domova zdravlja, pa i u osnovnim školama. Za razliku od mesta tuđeg truda, koja na polju ulepšavanja nude manje-više instant rešenja, poput ordinacija plastične hirurgije, kozmetičkih salona ili frizeraja, teretane su prostori samopregora i vojničke discipline. U njima se, uz godine odricanja, a ponekad i svakodnevnom navadom vežbanja, dosežu dugoročni ciljevi. One su bez sumnje predmetna uporišta individualističke filosofije da svako zaslužuje telo kakvo ima, te da je ono, ukoliko je bez urođenog nedostatka, stečeno trudom kao proizvod vlastitih odluka.
Spregnuti u samoizabrani jaram zgibova, sklekova i čučnjeva, izbačaja i trzaja, "propadanja", istezanja i veslanja, današnji livci savršenih tela žive svoju telesnost svim bićem, opstaju u intimnom svetu narastanja, samodivljenja i mogućnosti. U njemu iskušavaju onaj vid fizičke ekspanzivnosti puberteta, delić uzbudljivog iskustva iz doba kada je sve snažilo, preobražavalo se i raslo. Slika savršenog tela koju gaje u sebi, snovi i duh usavršavanja od teretana čine animističke, utopijske, idealima prožete prostore. Obložene ogledalima, posterima šampiona, TV ekranima koji emituju motivacione programe, naseljene Značajnim drugima, one su mesta telesne transformacije, ali i projekcije, poistovećivanja i samovrednovanja.
Do “vrha vlastitog genetskog potencijala”, do "najboljeg sebe", stiže se ipak teško, jer telo takvom vežbanju pruža otpor. Za sve koji se njime bave, a danas su to i mršavci i debeli, i puk i elita, i slavni i anonimni, i nabildovani i oni koji bi da nabildovani budu, no pain no gain je glosa koja motiviše herojskim i mučeničkim prizvukom. Današnji bol i nemoć biće sutrašnja snaga i moć.
Građevinarstvo i arhitektura tela
Otuda je fitnes industrija kao kakva podvrsta globalne i anacionalne građevinske industrije, a teretane martirijumi savremenog individualizma. Naime, upravo kao što se u građevinarstvu od izvornih ili prerađenih darova prirode osmišljeno sastavljaju nove tvorevine pa se njima koristimo, tako se u “džimovima” od čoveka datog genetskog, skeletnog i mišićnog sklopa, trudno izgrađuje unapređeni i preoblikovani pojedinac. Predstava idealnog tela je ravna (idejnom) projektu, a protokol vežbanja građevinskoj knjizi – detaljnom planu i obračunu radova. Pod okom trenera na ceni su brzina i efikasnost pa je i ovde reč o organizaciji, probijanju rokova, napretku i zaostatku. Današnji body reshaping specialists (lični i fitnes treneri, svojevrsni nadzornici radova), pomažu da se obavi takvo rastenje, vajanje, preobražavanje tela. Kada se ono obavi, mišićna masa nosiće dokaze o vlastitom “dejstvu i stvaralaštvu”, ličnoj sreći i društvenom uspehu, mestu i značaju u svetu ljudi.
Kao u građevinarstvu, u teretanama su takođe presudni sila, opterećenje i izdržljivost, nagibi, zatezanje i opuštanje, tvrdoća i otpornost materijala, kontrola težine, centimetri, brojenja i ponavljanja, statistika, indeksi. Čoveku su, kao na svakom gradilištu, od pomoći mašine od gvožđa i čelika, elektrika i pneumatika. Građevinskom materijalu su analogne gradivne i zaštitne materije, pa je sve poduprto nutricionističkim vjeruju da je čovek ono što u sebe hranom unosi, kao i rigoroznom suplementskom, katkad i steroidnom podlogom vežbanju. Vreme odmora i rastenja mišića je nalik sleganju materijala, kao hvatanju armature u beton. Briga o simetriji i proporcijama lepo građenog čoveka u teretane uvodi i arhitektonske ideale. Uostalom, skladom srazmernih odnosa delova i celine ljudskog tela nadahnjivali su se kroz istoriju i graditelji antičkih hramova, a palac, stopa, šaka i lakat bili su jedinice neimarske mere. Koristeći se arhitektonskim etosom u isticanju proporcija, simetrije, veličine i rasporeda masa ili, kako bi Hegel rekao o egipatskom hramu – "ogromnosti razmera i masa", u teretanama se uznosi upravo takav obzir prema Pojavi i Izgledu.
Od Vitruvijevog čoveka do mister Olimpije
I zaista, današnja medijski isticana slika lepote tela nema mnogo sličnosti s čovekom koga je opisao Vitruvije, a perom dočarao Leonardo. Čak je i Le Korbizijeov Modulor oslikan po konturama mezomorfnog tipa čoveka, reljefnih mišica. On danas jednako boravi na ulici i fudbalskim stadionima, koliko i u filmskoj, modnoj i muzičkoj industriji, te svetom sve odlučnije korača mister Olimpija – kolos sitne glave, što užeg struka i što širih ramena, ruku odmaknutih od trupa kao da će zamahnuti, nabrekao u prsima i butinama, debelovrat, često i teško pokretan. S telom arhetipskog gladijatora, dizača tereta, lučkog radnika, koje ga, hteo on to ili ne, na izvestan način nagoni u određeni kolosek života. Neretko, u njemu i nesvesno bije uverenje da je gavan i opasnik, te on nije sportista gipkih mišića, u svome agonu otvoren i prilagođen, već je srdit, nezadovoljan i sukobljen, što često biva kada telesno biće zacari nad duhovnim.
Međutim, od jake ruke što drži mač, topuz ili koplje više ne zavisi život na megdanu: boj bije prst na okidaču. Delimično i zato, mišićavo telo je postalo cilj sebi samome, tek estetski predmet per se. Stremljenje ka "masi", "definiciji", proporciji i simetriji, zapostavilo je funkciju u korist forme, dok je prirodnu namenu mišića nadvladala dekorativnost i želja da budu izloženi i opaženi. Atleti je preostao "kvalitet ponašanja koji preobražava najveći deo bića u pojavljivanje", kako je svojevremno Sartr definisao (samo) eleganciju. Prenaglašenom telesnošću, on ubedljivo potvrđuje istinu da Pojava grabi da zapremi pretežni deo identiteta čoveka današnjice. A telo, ono čak i ne mora biti zdravo kao kremen, niti moćno da drži ralo i volove – dovoljno je da bar zdravo i snažno izgleda.
Druga kuća
Ali nije se uvek unutrašnje biće tako lako gubilo u spoljašnjem, niti je "unutrašnja proizvodnja sopstvenog karaktera" (D. Risman) tako lako ustupala mesto građenju idealnog tela. Kada je, recimo, polovinom 19. veka gimnastici u Novom Sadu podučavao dr Đorđe Natošević, a “gimnastici i borenju" u Beogradu slikar Steva Todorović, neko vreme i potonji gradonačelnik i ministar prosvete dr Vladan Đorđević, smatralo se da se tim veštinama razvija “telesna i moralna snaga čoveka i naroda”. Sve do II sv. rata vaspitnom i etnocentričnom idealu bio je podređen i sokolski sistem vežbanja. Držao se grupnog i manifestacionog karaktera, pa se njime ujedno jačala složnost i povezanost članova društva, širili panslovenski i građanski ideali, sabiralo moralno biće naroda.
U distopijskim društvima, kakvo je danas naše, sve manje je povoda sletskom i sokolskom okupljanju oko onoga čime bi se zajednica mogla podičiti. Tim pre što se društvena korist vazda obraća u nečiju ličnu, a članovi zajednice osećaju iz nje isključeni, i tako skloniji samoljublju nego rodoljublju. Stoga, kuda nego na sićani svet pojedinca da se dene sva srčanost, pripadanje, izgaranje i žrtva? Pa i teretane same su mesta individualizacije i izdvajanja, pojedinačnog a ne društvenog pregora, a bodibilding ima sasvim narcisističku i autoerotsku podlogu. U razrivenom društvu to je razumljiv trend, a kod atlete se ta samocentriranost ponajbolje vidi, iz čega sledi razlika izmedju njegovog i individualizma drugih sportista. Gradeći estetizantnost vlastitog tela, čak i da pobedi na kakvom takmičenju, njegov uspeh je samo delom eksteran, jer on ad litteram otelotvoruje vlastitu žrtvu i mučeništvo. Njegov uspeh se ne završava pobedom u utakmici, već jeste njegovo opredmećeno vlasništvo, telo, uspeh s kojim nastavlja da živi. Čak i da brani boje svoje zemlje, njegova žrtva se prinela njemu samom pa tek onda zajednici, te je karakter ovog bavljenja (u odnosu na druge individualne sportove) ponajdalje od društvenog bića. Sva odaslana ljudska snaga tu nije koncentrična već egocentrična, bez ikakve je opipljive šire koristi, a mogla bi poslužiti nekome osim sebi samom ili nečemu, barem sabijati u generatore i obraćati u vate, kao u "zelenim" teretanama ponegde u svetu.
Uz svu nezaposlenost, uzaludnost obrazovanja i malu naplativost rada, i takozvane “druge kuće" više nisu ni škole, ni fakulteti, ni kancelarije, ni njive. Ali to jesu kladionice i kockarnice gde će se osvanuti, splavovi i klubovi, u kojima će se zanoćiti, teretane, gde će se graditi vlastito telo – ono retko što od pojedinca odista zavisi.
U teretani u podrumu OŠ “Skadarlija” cikti i zveči gvožđe. Čuju se teški izdisaji, poneki muževni krik i jauk.
Spregnuti u samoizabrani jaram zgibova, sklekova i čučnjeva, izbačaja i trzaja, "propadanja", istezanja i veslanja, današnji livci savršenih tela žive svoju telesnost svim bićem, opstaju u intimnom svetu narastanja, samodivljenja i mogućnosti. U njemu iskušavaju onaj vid fizičke ekspanzivnosti puberteta, delić uzbudljivog iskustva iz doba kada je sve snažilo, preobražavalo se i raslo. Slika savršenog tela koju gaje u sebi, snovi i duh usavršavanja od teretana čine animističke, utopijske, idealima prožete prostore. Obložene ogledalima, posterima šampiona, TV ekranima koji emituju motivacione programe, naseljene Značajnim drugima, one su mesta telesne transformacije, ali i projekcije, poistovećivanja i samovrednovanja.
Do “vrha vlastitog genetskog potencijala”, do "najboljeg sebe", stiže se ipak teško, jer telo takvom vežbanju pruža otpor. Za sve koji se njime bave, a danas su to i mršavci i debeli, i puk i elita, i slavni i anonimni, i nabildovani i oni koji bi da nabildovani budu, no pain no gain je glosa koja motiviše herojskim i mučeničkim prizvukom. Današnji bol i nemoć biće sutrašnja snaga i moć.
Građevinarstvo i arhitektura tela
Otuda je fitnes industrija kao kakva podvrsta globalne i anacionalne građevinske industrije, a teretane martirijumi savremenog individualizma. Naime, upravo kao što se u građevinarstvu od izvornih ili prerađenih darova prirode osmišljeno sastavljaju nove tvorevine pa se njima koristimo, tako se u “džimovima” od čoveka datog genetskog, skeletnog i mišićnog sklopa, trudno izgrađuje unapređeni i preoblikovani pojedinac. Predstava idealnog tela je ravna (idejnom) projektu, a protokol vežbanja građevinskoj knjizi – detaljnom planu i obračunu radova. Pod okom trenera na ceni su brzina i efikasnost pa je i ovde reč o organizaciji, probijanju rokova, napretku i zaostatku. Današnji body reshaping specialists (lični i fitnes treneri, svojevrsni nadzornici radova), pomažu da se obavi takvo rastenje, vajanje, preobražavanje tela. Kada se ono obavi, mišićna masa nosiće dokaze o vlastitom “dejstvu i stvaralaštvu”, ličnoj sreći i društvenom uspehu, mestu i značaju u svetu ljudi.
Kao u građevinarstvu, u teretanama su takođe presudni sila, opterećenje i izdržljivost, nagibi, zatezanje i opuštanje, tvrdoća i otpornost materijala, kontrola težine, centimetri, brojenja i ponavljanja, statistika, indeksi. Čoveku su, kao na svakom gradilištu, od pomoći mašine od gvožđa i čelika, elektrika i pneumatika. Građevinskom materijalu su analogne gradivne i zaštitne materije, pa je sve poduprto nutricionističkim vjeruju da je čovek ono što u sebe hranom unosi, kao i rigoroznom suplementskom, katkad i steroidnom podlogom vežbanju. Vreme odmora i rastenja mišića je nalik sleganju materijala, kao hvatanju armature u beton. Briga o simetriji i proporcijama lepo građenog čoveka u teretane uvodi i arhitektonske ideale. Uostalom, skladom srazmernih odnosa delova i celine ljudskog tela nadahnjivali su se kroz istoriju i graditelji antičkih hramova, a palac, stopa, šaka i lakat bili su jedinice neimarske mere. Koristeći se arhitektonskim etosom u isticanju proporcija, simetrije, veličine i rasporeda masa ili, kako bi Hegel rekao o egipatskom hramu – "ogromnosti razmera i masa", u teretanama se uznosi upravo takav obzir prema Pojavi i Izgledu.
Od Vitruvijevog čoveka do mister Olimpije
I zaista, današnja medijski isticana slika lepote tela nema mnogo sličnosti s čovekom koga je opisao Vitruvije, a perom dočarao Leonardo. Čak je i Le Korbizijeov Modulor oslikan po konturama mezomorfnog tipa čoveka, reljefnih mišica. On danas jednako boravi na ulici i fudbalskim stadionima, koliko i u filmskoj, modnoj i muzičkoj industriji, te svetom sve odlučnije korača mister Olimpija – kolos sitne glave, što užeg struka i što širih ramena, ruku odmaknutih od trupa kao da će zamahnuti, nabrekao u prsima i butinama, debelovrat, često i teško pokretan. S telom arhetipskog gladijatora, dizača tereta, lučkog radnika, koje ga, hteo on to ili ne, na izvestan način nagoni u određeni kolosek života. Neretko, u njemu i nesvesno bije uverenje da je gavan i opasnik, te on nije sportista gipkih mišića, u svome agonu otvoren i prilagođen, već je srdit, nezadovoljan i sukobljen, što često biva kada telesno biće zacari nad duhovnim.
Međutim, od jake ruke što drži mač, topuz ili koplje više ne zavisi život na megdanu: boj bije prst na okidaču. Delimično i zato, mišićavo telo je postalo cilj sebi samome, tek estetski predmet per se. Stremljenje ka "masi", "definiciji", proporciji i simetriji, zapostavilo je funkciju u korist forme, dok je prirodnu namenu mišića nadvladala dekorativnost i želja da budu izloženi i opaženi. Atleti je preostao "kvalitet ponašanja koji preobražava najveći deo bića u pojavljivanje", kako je svojevremno Sartr definisao (samo) eleganciju. Prenaglašenom telesnošću, on ubedljivo potvrđuje istinu da Pojava grabi da zapremi pretežni deo identiteta čoveka današnjice. A telo, ono čak i ne mora biti zdravo kao kremen, niti moćno da drži ralo i volove – dovoljno je da bar zdravo i snažno izgleda.
Druga kuća
Ali nije se uvek unutrašnje biće tako lako gubilo u spoljašnjem, niti je "unutrašnja proizvodnja sopstvenog karaktera" (D. Risman) tako lako ustupala mesto građenju idealnog tela. Kada je, recimo, polovinom 19. veka gimnastici u Novom Sadu podučavao dr Đorđe Natošević, a “gimnastici i borenju" u Beogradu slikar Steva Todorović, neko vreme i potonji gradonačelnik i ministar prosvete dr Vladan Đorđević, smatralo se da se tim veštinama razvija “telesna i moralna snaga čoveka i naroda”. Sve do II sv. rata vaspitnom i etnocentričnom idealu bio je podređen i sokolski sistem vežbanja. Držao se grupnog i manifestacionog karaktera, pa se njime ujedno jačala složnost i povezanost članova društva, širili panslovenski i građanski ideali, sabiralo moralno biće naroda.
U distopijskim društvima, kakvo je danas naše, sve manje je povoda sletskom i sokolskom okupljanju oko onoga čime bi se zajednica mogla podičiti. Tim pre što se društvena korist vazda obraća u nečiju ličnu, a članovi zajednice osećaju iz nje isključeni, i tako skloniji samoljublju nego rodoljublju. Stoga, kuda nego na sićani svet pojedinca da se dene sva srčanost, pripadanje, izgaranje i žrtva? Pa i teretane same su mesta individualizacije i izdvajanja, pojedinačnog a ne društvenog pregora, a bodibilding ima sasvim narcisističku i autoerotsku podlogu. U razrivenom društvu to je razumljiv trend, a kod atlete se ta samocentriranost ponajbolje vidi, iz čega sledi razlika izmedju njegovog i individualizma drugih sportista. Gradeći estetizantnost vlastitog tela, čak i da pobedi na kakvom takmičenju, njegov uspeh je samo delom eksteran, jer on ad litteram otelotvoruje vlastitu žrtvu i mučeništvo. Njegov uspeh se ne završava pobedom u utakmici, već jeste njegovo opredmećeno vlasništvo, telo, uspeh s kojim nastavlja da živi. Čak i da brani boje svoje zemlje, njegova žrtva se prinela njemu samom pa tek onda zajednici, te je karakter ovog bavljenja (u odnosu na druge individualne sportove) ponajdalje od društvenog bića. Sva odaslana ljudska snaga tu nije koncentrična već egocentrična, bez ikakve je opipljive šire koristi, a mogla bi poslužiti nekome osim sebi samom ili nečemu, barem sabijati u generatore i obraćati u vate, kao u "zelenim" teretanama ponegde u svetu.
Uz svu nezaposlenost, uzaludnost obrazovanja i malu naplativost rada, i takozvane “druge kuće" više nisu ni škole, ni fakulteti, ni kancelarije, ni njive. Ali to jesu kladionice i kockarnice gde će se osvanuti, splavovi i klubovi, u kojima će se zanoćiti, teretane, gde će se graditi vlastito telo – ono retko što od pojedinca odista zavisi.
U teretani u podrumu OŠ “Skadarlija” cikti i zveči gvožđe. Čuju se teški izdisaji, poneki muževni krik i jauk.
Politika, KUN, 28.9.2013.
S. G. Bogunović