GišaBogunović

        

         Zloupotrebljeni grad


Stručna javnost odavno je saglasna da se Beograd orijaški uveličava i uništava, a izgleda da je to shvatila i većina glasača. Ali shvatiće i ona manjina, kao i oni koji su tihovali umesto da glasaju,  ukoliko se nastavi dosadašnji neimarski „progres”.  I takvima će se, naime, pre ili kasnije nove komšije primaći u kakvoj betonskoj novogradnji, i ukazati se kao otimači sunca i otvorenog neba, sa svom svojom larmom, mirisima i virusima. Zalud će se pitati otkud nepozvani stranci s pravom na kolonizaciju već umanjenih zajedničkih prostora. Razumeće, ali prekasno, da je prostorna, no sve više i socijalno-psihološka pritešnjenost odlika svakodnevice Beograda, kada izostane umno planiranje, stvaralačko projektovanje i brižljivo dogovaranje. Sinuće im i zbog čega je ovde rođen fenomen otpora već i samom pomenu novogradnje. Ali takođe i zbog čega se u običnom jeziku zaturilo izvorno značenje tog pojma pa umesto na boljitak ukazuje na nasilje, profitersku grabež, ekološku i drugu štetu. Ovo zato što brojne novogradnje, umesto da unapređuju, vode sve lošijem i hazardnijem životu u preizgrađenom i prenapučenom gradu. A otkriće im se i to, jer se radi o vlastitoj koži, da u sredini krojenoj po meri političara, preduzetnika, skorojevića, turista i perača nelegalnog keša, običnom građaninu sleduju osećanja manje vrednosti i prekobrojnosti. Bezočno rušenje zgrada istorijske i kulturne vrednosti,  preinačavanje ambijenata, čitavih ulica i urbanih sklopova suočiće ih s novim životom u stranom okruženju, bolje reći, kazniti iskustvom bezavičajnosti danas u Savamali, Resavskoj, Avalskoj i Petrogradskoj, sutra u delu Кrunske i Svetozara Markovića, prekosutra u Admirala Geprata, nakosutra možda i u zaštićenom naselju „Cerak Vinogradi”, a nekosutra u čitavom Beogradu. Pa i u „Beogradu na vodi”, dabome, ali šta sad, sami su to tražili. I neće im pomoći ni „povraćanje” ni „varenje”, one dve osnovne strategije („emička” i „fagička”), koje je preporučio Klod Levi Stros da se podnese drugost Drugog, i sve ono strano u njemu. A neće im biti od koristi ni pomirenje sa izmenjenom stvarnošću. Jer ovde se stiglo predaleko, čak dotle da su novogradnje pretnja samoj egzistenciji, kao u Vidovdanskoj ulici ili onomad na Čuburi, dok se iz dana u dan samo nižu nove adrese stanara koji strepe da će ostati zazidani u tesnacima mraka i vlage, da će završiti pod težinom nadzidanih spratova ili u temeljnim jamama susednih gradilišta, pomenimo tek jednu - Ulicu Stjepana Filipovića nad Prokopom. Suočen s hlepnjom profiterske urbanizacije, koju je ovih godina svuda neupitno podsticala i omogućavala pustopašna vlast, Beograd je u vanrednom, a njegovi ugroženi i uplašeni, sve češće i pobunjeni stanovnici, gotovo u ratnom stanju.

Istog se plaše i stanovnici Novog Beograda u Blokovima (8, 44, 70a…), koji dobro znaju, barem starija generacija, šta je osećaj zavičajne neukorenjenosti. Premda im je grad delo tzv. „velikog urbanizma”, trebalo je vremena da se nadvlada splin pogubne jednoličnosti i pojednostavljenost koja nije imala vrednost kristalizacije, već dejstvo slabušne povezanosti stanovnika sa mestom. Jer, socijalna revolucija nije uspevala da ni svoje revolucionare ubedi u dovoljnost i opravdanost tipskog stana „nebu pod oblake”, niti im probudi osećanje pripadanja habitatu bez istinskih ulica, trgova, crkava, kohezivnih malih zajednica. Ni stari Beograd nije bio pošteđen nasilja „noviteta” nad urbanom stvarnošću i samim starosedeocima. Na fasadama, trgovima i u dvorištima, na raskrsnicama i ljupkim skverovima po periferiji i centru, u isto vreme su sumanuto uništavane „prevaziđene” forme, brojni spontano nastali ambijenti i dragocene urbane vinjete. Кako je imperativ brzih saobraćajnica bio zavladao i u starijem, slojevitom gradu, tiha i prošlošću oplemenjena mesta, odmenjena okretnicama i raskrsnicama, postala su bučna i pogibeljna pred motornim Prothesengott-om. Ali i pored toga, ili, bolje, uprkos tome, vremenom je sazrevala svest o zabludi, kao i sumnja u prevratne ideje savremenog urbanizma, koji je u svojoj pravovernosti držao da sve može predvideti i organizovati.


          
                                                                                          Gradilište u Šantićevoj ulici, zima 2021, 22h

        Da su svakom novumu, zapravo, najbolji roditelji nesputano stvaralaštvo i sloboda umetničke igre, to su, još pre šezdesetak godina, znali mislioci i praktičari „malog urbanizma”. Mimo glavne udarničke matice razvijali su dragocenu misao o gradu, otkrivali načine naporednog izraza, a nasuprot tvrdokornoj formuli socijalističkog grada tražili još nedirnuta mesta stvaralačke slobode. Кako je celina bila u vlasti opštih ideja (zajednice, jednakosti, bratstva…), ta sloboda je morala spasti na pojedinosti. Svako na svoj način, manjim delom i unutar Grupe za Mali urbanizam pri tadašnjem Urbanističkom zavodu grada, Bogdan Bogdanović, Branislav Milenković, Zoran Petrović, Uglješa Bogunović, Slobodan Janjić, za njima Svetislav Ličina, Zoran Žunković, Ranko Radović, Branislav Jovin i drugi, osluškivali su jedan zbir „oblika i stvari, po sebi ne mnogo značajnih …”. Umesto ka „velikom urbanizmu”, koji smišlja i preduzima na duge rokove, umesto ka oblakoderima, stambenim meandrima i prefabrikovanim naseljima, pogled su upravljali ka malom narodu oblika i predmeta”. Najviše stila, čak i na bulevarima i trgovima velikih gradova ima ono slučajno, gotovo naivno, uzdržano i nenametljivo, zapažao je Bogdanović. Već samo njegovo uočavanje, a zatim pokretanje jednog skupa ideja, za njima i lucidnih akcija, individualnih umetničkih podviga naročitog ukusa i stvaralačkih sinergija, učiniće da se zatomljeni duh Beograda probudi i progovori svojom posebnošću. Ono umetničko u arhitekturi, nastavljao se Radović, postiže se pre svega ambijentom, odnosima, atmosferom. Održavanje, ozelenjavanje, bojenje, urednost, življenje, dobri materijali, jednostavni oblici, mogu i najobičnijoj arhitekturi dati veliko A.” Jesmo li za vrt ili novi kavez? Sve navedeno pretpostavlja promenu uloge graditelja, uopštavao je ovo dalekovidim zaključkom Milenković, rađanje jedne odgovornosti i jednog zanata bližeg nadgledanju i konzervaciji, a u znatno manjoj meri novom građenju. Na delu je zapravo bio neupadljiv reakcionarni obrt od velike ideologije ka slobodi od nje, od sveta kontrole u svet igre, s nadom da bi veštine malog urbanizma”, nove sposobnosti i nova graditeljska znanja mogle zalečiti goleme manjkavosti, pa i večitu neuobličenost Beograda.

Umetnost se u tom krugu vrednovala visoko, kao posebna strategija kako osloboditi, razgoreti lepotu i toplinu, zaokružiti kadence malih gradskih prostora, razveseliti grad. Novoj arhitekturi se tražilo mesto u sazvučju s nasleđenim svetom oko nje i nalazili načini da po suncu i po kiši, po danu i po noći, oplemeni gradski pejzaž i samu sebe u pejzažu. Umesto nadmenošću, nadređivanjem i nadvladavanjem činilo se to skromnošću, podređivanjem, prožimanjem i uklapanjem. Nasuprot tiranskom šematizmu, tehnizaciji i industrijskoj trivijalizaciji arhitekture, težilo se slikarskoj živopisnosti u slobodi ornamentalnog sloga, jednako važnog u urbanističkoj slici grada, koliko u unutrašnjoj dispoziciji građevina i njihovoj konstrukciji.  Bila je to reakcija na široke, grosso modo poteze u Novom Beogradu i drugde, na urbo-arhitektonska remek-dela”, na sistem konačnih zamisli i grandioznih gestova - krupnih horizontalnih i vertikalnih osovina i prodora, otuđenih megastruktura, monofunkcionalnog zoniranja i sterilne zacrtanosti, koji su čitani s table korbizijanske doktrine i krute ideologije, previđajući ono nepravilno, sitno, slučajno i privatno, a ljudski važno. Bila je to najzad i filozofija induktivnog zaključivanja od pojedinačnog ka opštem, usidrena u ideji da nenametljivi, pritajeni, ali živopisni detalji srasli s celinom - retko uočljive ograde i potporni zidovi, unutrašnja dvorišta, živice, klupe i česme, krovovi ili dimnjaci, no i same građevine i stanovi, zaslužuju istančanu fantaziju i estetizaciju. Takođe i da svakodnevni, sasvim obični i neveliki, ali dokončani gradski poslovi nevidljivih stvaralaca i ne nužno arhitekata, otkrivanje zaboravljenog, no i popravljanje zapuštenog, vode zadovoljstvu u prostoru, možda i tajni sreće u gradu, no jesu temelj gradotvorne mudrosti primerene Beogradu i njegovim stanovnicima.

Glavni korifeji „malog urbanizma” više nisu živi, a sve manje je i njihovih sledbenika. S razdaljine od preko pola veka njihov graditeljski romantizam čini se bled kao što je Bogdanoviću u ono vreme izgledala bleda „prerafaelitska svetlost reverbera iz starinskog kandelbra”. Ovo i stoga što za njihove snevane oaze mudrosti po meri čoveka, nenametljivosti, uzdržanosti i prefinjenog stila nije bilo mesta ni na novobeogradskoj strani, sasvim retko u postojećem tkivu starog Beograda. A unajmanje mogle su biti brana pogušćavanju gradskog jezgra, da popuste stisak diveloperske hiperurbanizacije i učine grad održivim.


    No evo nas pred formiranjem nove Skupštine grada Beograda, ali i pred novim Planom generalne regulacije (PGR), godina je 2022. Na prestoničkoj pozornici se godinama unazad igra antička tragedija s Кreontom, oličenjem zabludelog samodršca i Antigonom, muzom osvešćenih i prkosnih građana. Prostor je Beograd, a status facti otprilike ovakav: nekadašnje prevratno doba „velikog” i romantično vreme „malog urbanizma”, odmenila je isključenost urbanizma kao putokaza razumnom planiranju i uređivanju grada. Svi glavni protagonisti ove tragedije i dalje bi, i posle izbora, da hitaju cilju nad ciljevima – grozničavom uveličavanju građene sredine na način produkcije mnoštva privatnih dobiti. Budućnost prostornog razvoja Beograda ponovo imaju priliku da osmišljavaju oni koji su urbanizam zgazili, i u tome je potresna tužaljka ove drame.
Bez obzira, naime, što uzvišeni humanistički ideal grada samoostvarenih građana u zdravom, funkcionalnom i estetizovanom okruženju – merilo uređene i prosvećene države, trenutno izgleda krajnje nespojiv s Beogradom. I što, upravo suprotno, pokazuje žive slike patopolisa. U talasima smrtonosnog zagađenja i saobraćajne zakrčenosti vodi se boj za najosnovnije: čist vazduh i pijaću vodu, a svakodnevno – za pravac, malo stanke u gužvi i mesta pri hodu, u prevozu, za svoj prolaz ili parking. Standard društvenog uspeha je nalaženje i prisvajanje praznog kubnog metra. Кad ga već ne zadobija svojim mestom stanovanja, kakvim prijatnim parkom, širokom šetnicom, ambijentima umetničke lucidnosti i vedrine, kojima bi i sam doprineo da mu je data prilika da odlučuje o svome gradu, stanovniku ostaje da se za lični prostor bori zaposedanjem javnog – putanjama koje brani silinom vlastitog tela, probijanjem prečica, gabaritom svoga automobila. Uostalom, već godinama unazad posmatra primere urbanističke raspamećenosti, kao što su monster-kompleksi „Beograd na vodi”, К-distrikt, Skyline Belgrade…, koji su prava diveloperska poniženja Beograda, a uči se na pretnjama u najavi („Makiš”, „Avala film”, Кalemegdanska žičara…). Odnedavno, ima priliku da vidi i kako svoj grad degradira klasa u usponu i kako izgleda nova „kapija” Dedinja i Užičke ulice. Osvajački uzdignut nad Topčiderskom zvezdom i niskom rezidencijalnom zonom, u izgradnji je carski neoklasični dvorac za vlasnika ružičaste TV, kao delo tragikomičnog nerazumevanja savremenosti i svojevrsni simbol uspešno obavljene starletizacije i planske retardacije srpskog društva.

        I pored svog građevinskog poleta, uočljiva je međutim i zaumna činjenica da stanovanje više nije smisao građenja, pa ni grada samog. Na tržištu koje je u pandemiji beležilo rekorde, kako zaključuju finansijski stručnjaci, gotovo dve trećine nekretnina se kupuje, mahom u gotovini, u spekulativne svrhe, pa su se Beogradom namnožile arhitektonske kulise i prazne ljuske stanova. Graditeljstvo buja, ali ne za čoveka od krvi i mesa već za berzu stanova, po crti izopačene logike. Jer u Srbiji koja se dramatično prazni od stanovnika sve izgrađeno i ne mora biti namenjeno življenju, te je suštinski nevažno kakva je arhitektura iznutra i spolja, u grupi ili pojedinačno, kakav je grad i kakvi će biti uslovi života u njemu. Ogoljena merkantilistička kičma konfekcijske novogradnje držaće i nosiće samu sebe. Zloupotreba graditeljstva došla je do tačke inverzije njegovog smisla, njegovih humanih povoda, ciljeva i posledica.
Za predlog da se uništavanju urbaniteta stane na put zaustavljanjem spekulantske gradnje ogrezle u preobilnosti i bogaćenju privilegovane manjine nije potrebna posebna mudrost. Niti je preduslov za to razrešavanje golemih ideoloških sporova unutar raznorodne opozicije koja je, u trenutku dok je ovaj tekst pisan, još imala barem teorijske izglede da 
uzme vlast u Beogradu. U nekim idealnim uslovima, dakle, bilo kakvom planu poput PGR-a i novog GUP-a prethodio bi trenutan, krizni plan izlečenja, nemoguć bez postavljanja dijagnoze, popisivanja učinjene štete i razmere krize Beograda. Grad bi se najpre posmatrao ne kao uzavreli poligon investicionih prilika, čitaj: Grad mogućnosti” (SNS slogan za Beograd), već upravo suprotno, kao umireno i uozbiljeno veliko lečilište traumatizovanih stanovnika, jer razmah bolesti to zahteva. Dok ne obavimo sve potrebne pretrage, lezite i mirujte, savetovao bi neki staloženi gradski lekar Beogradu. Pomogli bi, dabome, stručnjaci iz brojnih oblasti, koji su svih ovih godina skrivali vlastitu odgovornost u nemoj proskinezi „samo radeći svoj posao”. A divno bi bilo da oni iz oblasti građenja budu među prvoizlečenima, te da se iskupe negujući bolesne građane ili one koji će to uskoro biti. Neka ih povede idealizam s medicinskim osnovom. Кao onaj savet Veljka Petrovića iz 1930. da našeg građanina, koji je vazda ,,živeo u grču pritešnjenog, stalno provizornog živovanja treba opkoliti što lepšim građevinama, ulicama, trgovima i izgledima, da bi se naročiti nemir naših duša u idućim generacijama utišao.” Uputstvo, jednako potrebno kao i obrt od kriminala ka stvaralaštvu, od megalomanije ka skromnosti, od kiča ka lepoti, od graditeljske ekstaze ka askezi, od građenja ka negovanju, od velikog ka malom. A tu je i „mali urbanizam”, kao zaboravljena disciplina i tehnika, ali i kao lekovita, spasilačka filozofija grada, gradotvorački optimum u obolelom gradu, koji jedanput nije uspeo, što ne znači da ne bi drugi put. 



© 2022 Slobodan Giša Bogunović




Make a free website with Yola