GišaBogunović


       Хегел и Бекет: теорија и уметничка пракса скептичке свести 


  Јер ништа не знати, то није ништа, ништа не хтети да се зна – такође, али ништа не моћи знати, знати да ништа не можете да знате, ево где наступа мир у души нерадозналог трагаоца.


  Самјуел Бекет



       Стање духа у коме се нити шта тврди, нити o чему суди и пресуђује, у којем се роје питања без одговора и вртложе тражећи ослонац у знању, веровању, чињењу – незнање само, привидна истинитост, немир и немоћ сазнавања, сама слобода и независност трагалачке духовности, појмовни неред, методска и сасвим обична сумња, рушилачка иронија, све набројано може бити и често јесте родно тле уметности. Штавише, скепса, као што се овде жели показати, није тек обична епистемолошка инстанца, осведочена неприкидним преиспитивањем чула и разума, очигледности и искуства, истиносних критеријума и начела, а често одбацивана због своје самопротивречности. Она се, заправо, може посматрати и као позитиван принцип уметничког стварања, можда и сабориште посебне, готово парадоксалне естетике, једног стваралачког израза који црпе моћ из немоћи изражавања, једног казивања које се у одсуству предмета и самог средства изражавања исказује ишчезавањем


Како би се то и утврдило, помоћ се у овом огледу тражи у једном недовољно испитаном паралелизму “дијалектичке” анализе феномена скептичке свести, како ју је Хегел дао у Феноменологији духа, и конкретизације те свести, очитоване у уметничкој пракси и појединим примерима те праксе писца Самјуела Баркли Бекета (1906-89). 

И тај паралелизам, та конкретизација, биће предмет овог рада.


Болест сумње


У већ недогледном универзуму рецепције и анализе Бекетовог дела, у којем је обухватно разумевање тражено не само у егзистенцијалистичком, феноменолошком, психоаналитичком, чак и пресократовском кључу, да поменемо само неке од њих, скептицизам показује једну упоредну предност. У својим ретким интервјуима, наиме, с крајње изоштреним погледом на властита стваралачка трагања и израз, сам писац се противио једносмерном учитавању значења у дело, поготово оном које је на трагу егзистенцијалистичке школе мишљења. На сваки начин, чак и припремајући своје комаде за позоришну сцену, одбијао је да буде увучен у њихову егзегезу, сведочећи (у једном писму Алану Шнајдеру) да је његово дело уопште ствар “основних звукова”, те да се људима који желе главобољу од тумачења призвука не може помоћи осим аспирином. Могло би се чак рећи да његови аутопоетички коментари и исходе из саме природе скептицизма по којој би осликавање дела различитим концептима било уопште излишно, будући да оно “цури кроз прсте” и отима се коначној интерпретацији. Јер, одиста, као што се запитао Хјум, на који се то начин икад и задржава неки степен уверености о ма којем предмету? Камоли, додајмо томе, о тако сложеној творевини као што је уметничко дело? 

Како је то још овај енглески мислилац формулисао, а Бекет, чини се, и литерарно следио, “скептична сумња” је болест од које се никад и не може коренито излечити, већ нам се враћа сваког часа, ма колико је разгонили, те ма како понекад могли изгледати од ње ослобођени, пре свега пуком нехајношћу и непажњом. Другим речима, у потпуној неспутаности мишљења, могућност за колапс сазнајне сигурности, крајњу збуњеност, спознајну пометњу и немир, извртање и ишчезавање чврсте уверености, колебање и подозревање, за ову хроничну “болест” сумње, заправо, увек постоји, управо онако као што ће нам показати Хегелов језгровити опис, а потом и кретање кроз скептичке пасусе Бекетове прозе. 

          

       Скептицизам у Феноменологији духа 


У Хегеловој тријадној структури “самосвести”, скептичка свест стоји на ступњу синтезе, као пун облик слободе самосвести и самог мишљења. Сва разлика која се успоставља унутар свести није друго до сама свест, појам или њена садржина, тврди Хегел, а њена делатност је сасвим поунутарњена на кретање појмова у самом субјекту. То је, отуда, облик који у другобивству не тражи своје осведочавање, веч у чистом кретању мишљења твори властиту независност. Стоицизам, скептицизам, као и несрећна свест јесу облици такве, у себе затворене мисаоне свести, додаје он.

Дакако, у читавој конструкцији Хегеловог филозофског система, скептичка свест је нижи ступањ или тек моменат општег искуства свести понајвише очитован војевањем слободе и независности на дугом путу успињања ка духу који зна за себе, а јесте сама наука, и води апсолутном знању. Скептицизам стога представља једну “одузетост”, рећи ће сликовито он, неспособност за истину заробљену у субјективности и негацији сваке садржине. Стога је то само неки појам знања, али не и реално знање, пут сумње на коме се губи свака истина, па се у колебљивости њој враћа и наново од ње одступа, због свега тога –  и пут очајања. То је уједно и оно стање клизања у необичне парадоксе, тешкоће и противречности, које описује Баркли, чим се у мишљењу одаљимо од чула и инстинката, потом прођемо кроз замршене лавиринте, па се опет нађемо где смо на почетку испрва били.



 Остатак огледа на адреси Летопис Матице српске

 

Translate This Page

Make a free website with Yola