GišaBogunović

       ”ЗАБАВНИК” и ја     

      Смарање код Цане и Хуга


Ако треба, радије ћу ићи на пијацу да носим тешке цегере, да добровољно испомажем, него – тамо. Чак сам око подлактице чврсто обмотао један канап, затегао га до бола па отпустио, а затим добро сакрио. Са изразом крајње патње показујем мајци шта ми се десило у нади да ће се преварити да ме је дохватила нека зараза, копривњача, екцем, алергија. Не мора чак ни да ми поверује, довољно је да се једноставно умилостиви и поштеди ме тог недељног породичног ручка.

И Господар Јевремова је тог дана тешко досадна, без звука, кола, живота. И дугачки хладни ходник у разнобојним плочицама, и увек пусто двориште иза увијених степеница које воде у бака Цанин и деда Хугов стан. А иза њихових врата је тек досадно! Црна библиотека и дебеле немачке и француске књиге, радни сто прекривен хартијама и отвореним часописима, магнетофон до беле завесе, учкуром повезане нотне свеске. У другој соби је нешто занимљивије, где на сточићу поред кревета понекад нађем Хугове хијероглифе у црвеном нотесу величине длана, исписане најгушћим и најситнијим икад виђеним рукописом. Ту је и моја сестра Ана, да ми помогне да препознамо барем једну, често понављану а непознату реч – Хамлет. Уза зид је пијанино, што подсећа да сам и протекле недеље забушавао у вежбању трозвука из “Бајера”, да сам се вадио на лажну исцрпљеност и копривњачу. 

У трпезарији је сто, округао, постављен, а с таванице на жици виси звонце. И скуп око стола је досадан: бака, дека, отац, мајка, ујак, тетка. Од свега је најзанимљивије звонце, којим се дозивају “млађи” да принесу ручак из кујне, али ми никад не дају да га притиснем. То чини бака Цана. А занимљиво би ми било да ми бар дају да једем што и деда Хуго. Или да само пробам. Зато што је другачије, његово јело је увек привлачније од нашег, а када сам баш упоран, дају ми мало мацеса (“Мало маце!”, тражим ја), или када мацеса нема, Хугово претанко парче препеченог хлеба. 

Сва је утеха да ће нам Цана прочитати један стрип, премда то увек збрза. Али и укоричени “Забавници” су пожутели, па се једва познаје да су им насловнице биле с додатком црвене, па зелене, па плаве, жуте, и опет у круг. Допада ми се стрип “Риста спортиста” и главни јунак чија је лопта случајно прескочила на улицу, у слободу за којом ја недељом жудим. И Хорације и Белка, сваки пут кад нађем ново лице код Дизнија замишљам га у новим околностима, па се питам шта би урадио Паја кад упозна Белку? Онда се Ана и ја скријемо испод великог радног стола, где нас можда неће наћи, и нека буде бар нешто узбудљиво! И листамо већ прашњаве “Забавнике”. Делимо непоколебљиво уверење да за нас Мики никада није био миш, нити је Шиља био пас, као што је то увек био и биће Плутон. 

И нехотице, у овом досећању спојио сам више од читавог века. Хуго је рођен крајем деветнаестог, “Забавници” су из 1939. године, прошло је тачно 46 година како нас је Цана дозивала по кући, глумећи да не зна где смо се сакрили, а то је нешто мање од оних које сам у животу сам нанизао, до ове, 2014. године.

Да сам тада био старији, или неким чудом паметнији, можда ми и не би било тако досадно. Питао бих, рецимо, деда Хуга да ли он заиста свима одобрава бекство од своје професије, као што је он из неуропсихијатрије избегао у позориште и као што ћу ја потом из философије у архитектуру? Да сви побегну, да ли би то било друштво задовољних аматера? И о томе да ли је истина да је Фројд био сасвим просечан говорник? И шта мисли о психопатологији Срба, кад је већ писао о ратној неурози Југословена? Занимљиво би ми било и да се заједно упитамо о послератном прећутаном погрому над овдашњим синагогама, да се присетимо оне две на Дорћолу и утврдимо да су се могле обновити, и оне две у Земуну, од којих је једна срушена да би се подигао ружни стамбени блок, а друга претворена у Дом културе, потом и биртију, а сви плацеви експроприсани. А Цану бих отворено питао који су то поименце крадљивци међу колегама, који су њена архивска открића користили као своја научна достигнућа не наводећи јој ни име? И оца што никада нисам – зашто је о својим делима углавном ћутао, посебно о Авалском торњу, на који ме је с мајсторима пењао док се градио, држећи ме у наручју? А мајку о моме правоме деди Влади, који је покренуо “Политикин Забавник”, а кога познајем само из непоузданих прича и с фотографија, јер је умро шест година пре мога рођења. 

А ко зна, можда сам могао да будем раније рођен и све то питам? Или да одрастем пребрзо у каквог вундеркинда, да се домогнем тих питања као мали, али нисам, био сам сасвим обичан и превасходна ми је била она Ристина лопта. Свакако назаднији од многе данашње деце “Забавника”, што разумеју оно што разумеју и одрасли. 

Стога ми остаје да се овако дорастао искупим, кажем нешто поучно о овом недељнику, који ми сваког петка у десет, ретком привилегијом, стиже на кућна врата. 

За своје три четвртине века, чујте ме сад децо и одрасли, “Забавник” је надмоћно доказао да праве вести не постоје у вестима! Што је сасвим опречно савременој идеји о информацијама, које нам се полудело преносе из секунда у секунд као да на стварност о којој смо обавештавани можемо утицати, као да с тим безбројем вести са свих страна света знамо шта ћемо, а које нас се суштински мало тичу. “Забавник” je открио и да се права, животно важна и препородна вест најчешће не дешава у садашњости, већ се десила ко зна када, у древној Месопотамији или Грчкој, или ће се тек десити у реакцији неколико атома, у идеји неког програмера, а најпре и највероватније, у васиони. Али је понајвише има у оном Сократовом открићу да треба “спознати себе самог”, без чега ће све што знамо о ономе изван себе прекрити бесмисао и мрак. На тај начин “Политикин Забавник” је спасао и спасава ко зна колико деце, и ко зна колико одраслих, као и једне од других.

Тако би за мене, рецимо, сада важна вест била да сазнам да ли се за деду Хуга, или било ког таквог полудеду, може рећи да је “подеда” или “дедух” кад већ постоји “поочим” и “очух”? Да ли те речи у Речнику Матице српске нема зато што је код нас неславно да се баке преудају? А кога бих бољег нашао да то питам него ујка Иву, који би ми још могао рећи шта мисли о смореној младежи с лингвистичког, а не изразито психолошког становишта. Можда ми и опрости што га овако јавно питам, и одговори ми – преко “Забавника”. 


Лица: 


Бака Цана – др Стана Ђурић Клајн, пијаниста, музиколог

Деда Хуго – др Хуго Клајн, неуропсихијатар, позоришни редитељ

Отац – Угљеша Богуновић, архитекта

Мајка – Милица Рибникар, вајарка

Влада – Владислав Рибникар, директор “Политике”, архитекта

Ујка Ива – др Иван Клајн, лингвиста


На 75-годишњицу ”Политикиног Забавника”, 28. 2. 2014.

Make a free website with Yola