ČITANJE GRADA
Samo u širem kontekstu socijalne pravde narativ o protestanskoj etici ima ikakvog smisla, jer prazna hvala neće u torbu. Preduslov takvog društva nije nekakva epohalna socijalna ideja, već samo imperativ da na njegovom vrhu budu radeni, obrazovani i pošteni, a ne gotovani, neznajše i lašci, kojima je mesto pri dnu - poput sumnjivih doktora nauka, obnoć užirenih privatnih izvršitelja, notara, i drugih. U suprotnom, etika rada i poziva ne znači ništa, a kapitalistička “jevanđelizacija” dobija granični, turoban smisao: ko se ne snađe u ovostranoj grabeži, ima sve izglede da se brže nađe u onostranom carstvu
Veber na buvljaku
Ukraj Bajlonijeve pijace, na tezgama oko uskih prolaza pod najlonom i šatorskim krilima vojnih dezena, nudi se kineska roba što još miriše na formalin, sjajni zavrtnji i katanci, nova turska elektrika, kućna hemija - Cif, Mister Proper i Cilit beng, taj efikasni uništitelj masnih mrlja. Uz pijačnu ogradu pribio se buvljak, kao njen siromašni, klasno niži produžetak, stoga bez tezgi, zaštite od sunca i kiše, pa se širi po skveru i zavija uzanim trotoarom Vašingtonove ulice sve do Bulevara despota Stefana. Na asfaltu i ponjavama prodaje se starež, ali retko ona koja bi veselila antikvare: brojne su to stvari bez stare i nove svrhe - crveni pasoši na ime nekadašnjih građana SFRJ, naočare bez drške, kućišta telefona, brave bez ključa. Najviše je nošene odeće i obuće, koja se proba stojeći, svima na pogled. Prodavci su starci i starice, mladići u punoj snazi, trudnice, čitave porodice, svet zapušten i iznuren. Stoje uz tuđe automobile, koji im se iza leđa smenjuju na sat, dva ili tri (zona treća), što troše litar benzina skuplji od litra mleka, duže nego zakupci pijačnih tezgi. Znaju da je njihova roba, skupljena odasvud, ali i iz nadzemnih pa i podzemnih kontejnera, za nekoga đubre a za nekoga blago. A dok ima kupaca biće i posla, jer zarada ne zavisi od stvari nego od drugih ljudi, na šta je podsetio Veber.
Nad buvljom pijacom uzdiže se skladni toranj i podužni brod bivše Evangeličke crkve, delo znamenitog nemačkog praktičara i teoretičara arhitekture Oto Bartninga, moderniste, pisca programa Bauhausa, bogoslova i graditelja brojnih protestantskih hramova širom Evrope i sveta. Uzidanošću crkve u svakidašnjicu dorćolskog stambenog bloka, fasadom od grube klinker opeke, ali i uzdržanošću u unutrašnjem oblikovanju i opremanju, Bartning je postigao traženu smernost protestantskog kanona, a “težnjom za oblikom” (Kunstwollen) gotičke impresije, oplemenio je gradski pejzaž oko pijace. Sama građevina, međutim, nije služila crkvi, osim zakratko u vreme okupacije, kada je i dovršena 1943. Pošto je 1989. uspešno adaptirana, dobila je lepo i kosmopolitsko lice Bitefa, kao Bitef teatar.
Pokrštavanje askezom
Danas je na Skveru Mire Trailović sve od ovoga sveta, čak je i krst na zvoniku veći ukras pozorištu nego što je znamenje vere. Odmora i stanke tu nema, istinski se radi, pa je buvljak primer pregora, samodiscipline, obavljanja svete dužnosti svakodnevnog posla. Narod se svoje radinosti ne stidi i svoje spasenje sam stvara. Kakva god da mu je teška muka, on nije ni besposličar ni prosjak, već trgovac koji se ne uzdaje u državnu ili tuđu pomoć, a za hleb zarađuje asketski, “postojanošću u poslu” - stojeći, sedeći na pločniku, čučeći. Nadalje, taj svet izvanredno potvrđuje onu kapitalističku surovost da dobro radi samo kad je i dok je siromašan, te da su niske nadnice veoma produktivne i čak pojačavaju radni učinak. Moglo bi se reći, naime, da se narod ispred nekadašnje crkve već uveliko pokrstio nevoljnom, svetovnom askezom. Pa i sam pisac knjige “Protestantska etika i duh kapitalizma” Maks Veber, a sigurno i Bartning, da se najvećim čudom nađu na buvljoj pijaci kod bivše Evangeličke crkve, uočili bi da ispunjenje svetovnih dužnosti u pozivu (Beruf) i dalje krči put kapitalističkom duhu, ali bi se sigurno upitali zašto tom mentalitetu uopšte ne prethodi ugađanje Bogu. A i poziv ovih Beograđana nije od Boga već samo od ovozemaljskog jada.
O ugledanju na protestantsku etiku je svojevremeno govorio i premijer. Prihvatimo li mere štednje i sled nekoliko paklenih meseci, već krajem godine i novčanici će biti deblji. Narod, uistinu, nikako da se reši postsocijalističkog bunila, pa neko mora i da ga poleči radosnom vešću (ευαγγέλιον) da zaista živi u kapitalizmu. Ne bi li shvatio da, zapravo, bez obzira da li je pravoslavac ili luteran, novo jevanđelje nije nerad i državna ispomoć već - pregor, odricanje i, u dobrom ishodu, radost zarađivanja, sticanje radi sticanja samog.
No da li ovim ljudima marljivost vredi? Koliko steknu kad ih odatle ne teraju? Gde spavaju kad nisu na pločniku? A kad spavaju, da li i oni, kao poslanici u Đinđićevo vreme, u tome preteruju? Školuju li decu? Treba li im novčanik?
Budući da je, i po Veberu, apsolutna nepodudarnost između namere i ostvarenja redovna pojava u oblasti politike, to je uvek pametnije verovati u male korake nego u velike reči, jer prazna hvala neće u torbu. Samo u širem kontekstu socijalne pravde, naime, narativ o protestanskoj etici ima ikakvog smisla. Preduslov takvog društva nije nekakva epohalna socijalna ideja, već samo imperativ da na njegovom vrhu budu radeni, obrazovani i pošteni, a ne gotovani, neznajše i lašci, kojima je mesto pri dnu - poput sumnjivih doktora nauka, obnoć užirenih privatnih izvršitelja, preplaćenih notara, i drugih. U suprotnom, etika rada i poziva ne znači ništa, a kapitalistička “jevanđelizacija” dobija granični, turoban smisao: ko se ne snađe u ovostranoj grabeži, ima sve izglede da se brže nađe u onostranom carstvu.
Bez sna i bez milosti
Stvari su poodmakle, ali nije kasno setiti se Benjaminovih reči da je kapitalizam opasna religija, možda najekstremija ikada, zasnovana na obožavanju kulta sans réve et sans merci. “U korenu kapitalizma kao religioznog pokreta stoji težnja za osvajanjem sveta obuzetog očajem, a on je njegova potajna nada”, napisao je ovaj filosof.
Ako je ovo tačno, neka u našoj neoliberalnoj verziji te religije bude više pravednosti, pojedinačno i milosrđa, i neka očaj ne bude dobrodošao. I neka tema siromaštva - kao mučna i pi-aru nekorisna - ne bude skrajnuta među “socijalna pitanja” i pomračena bljeskom velikih kao što su grad na vodi, integracije i investicije, a morala bi biti osnovni motiv bavljenja politikom. I neka država ne prima izraz pretvorne ale na povocu vlasti, koja se ulaguje i prašta moćnima, a ujeda i kažnjava nemoćne, namiruje glad rođačko-partijskog činovništva uzimajući, a ne dajući ništa zauzvrat.
Kao i mnogi prostori Beograda, Skver Mire Trailović odslikava sadašnji trenutak našeg junoškog kapitalizma i ukazuje na dužinu zamaštanog puta od ponjava do osvetljenih izloga, od drvenih šamlica do udobnih šezlonga u stanovima za koje će se jednom lako ubirati porez. Neprimećeni doprinos napredovanju na tom putu iz dana u dan daje i buvljak svojim malim ekonomskim životom podalje od vlasti i njenog mešanja, opirući se pokušajima ograničavanja i regulisanja, prkoseći zabranama komunalaca, verujući u spas u slobodnom tržištu.
A kako se sve nade i polažu u širenje tržišta, buvljaku i buvljacima, kojih s povećanjem siromaštva neće biti manje, mora se pomoći. Za početak, svakako ne radi “evropskih integracija”, trebalo bi najpre integrisati ovaj narod u naše vlastito društvo, pa im robu velikodušno, kakva god da je, podići na tezge, okačiti o vešalice, ne tražeći ni pare. I pokušati da neka sitna, stvaralački promišljena intervencija u prostoru, i pre obećane obnove pijace i skvera, bude valjan primer inkluzije, onog delatnog u arhitekturi i odgovornog u politici. Makar se odrekli i stotina kvadrata spasonosnog BNV-a. Tada skverovi možda ne bi kvarili uspomenu na ličnosti čija imena nose, a mnogo šta bi se u gradu plelo u čipku, ne u masni čvor upetljan bedom. Ovo, naravno, pre no što sami trgovi i pijace dobiju privatne vlasnike, kada će nam svima biti bolje.
Politika, KUN, 4.7.2015.