ČITANJE GRADA
“Politika” - Save or Delete?
Svaki putnik internetom doživeo je ono iskustvo neželjene kauzalnosti, skokovitosti i račvanja, onu gotovo čulnu zavodljivost logikom linka. Jednim klikom, recimo, otvorim vest koju munjevito prekrije reklama, a njeno "zatvori" odvede me na stranicu o deset najgorih fejsliftinga. Onda iz radoznalosti pogledam fotografije unesrećenih lica. Uz njih je uputstvo kako ostati mladolik bez hirurškog noža, kako zaraditi novac po preporukama vlasnika Ferarija, koji poziva na čet, dok ujedno trepće ikonica elektronskog kazina. A gde je ona vest? Izgubila se u mutljagu željenog i neželjenog, u međuvremenu telefonski uvezala s mejlovima, porukama nepoznatih “prijatelja”, uplela se u obaveštenja kad su pristupili Vajberu, šta su objavili na Fejsbuku, u krajnju disperziju i lutalaštvo. Pa kad se onoj vesti uz dosta volje i vratim, čitam je nehajno i već tražim drugu. Prelećem uveren da dohvatam suštinu, a zapravo nipodaštavam i u brzini skrnavim. Misao mi je krhka jer mi je i um reprogramiran, remapiran. Zapravo, što mi je telefon pametniji, to postajem gluplji, na način koji je u svome eseju Is Google making us stupid?, kao i knjizi The Shallows, opisao Nikolas Kar. “Nekada sam umeo da zaronim u more reči, sada jezdim površinom na skuteru”, napisao je on. Možda zato što bih, kao pažljiv čitalac samo jedne stranice, bio loš potrošač: broj klikova nije mera razumevanja već nečije zarade.
Kȏd preletanja
Ovaj članak, kao i druge u Kulturnom dodatku, jedva ili nikako nećete naći na netu, što nije jemstvo njihove vrednosti, ali jeste vrsta uzdanja u kulturu odštampane stranice i opstanak izvornog čitalačkog iskustva. Takva vera održala je “Politiku” još od kada su vesti u njenu redakciju pristizale kablogramom, telefonom i telegrafom - “žicom koja peva”, pa sve do današnje bujice informacija u sajberprostoru. Štaviše, nestalna štamparska boja otisnuta na propadljivom roto-papiru materijalizovala je jedinstveni novinski kompleks između Makedonske, Cetinjske i Bulevara despota Stefana.
Dom “Politike” u Makedonskoj 31 iz 1921. bio je arhitektonski izraz poslovnog i porodičnog suživota - redakcijom i administracijom na prvom, stanovima vlasnika i urednika lista na višim spratovima, suterenom koji je potresala štamparska rotacija i vrtom za odmor svih zaposlenih i stanara na ozelenjenoj terasi. Kada je 1968. do nje dovršen i oblakoder, to je bio stupanj više u opredmećenju ideje štampe, vrhunac ovdašnje ere “sporih medija”, linearnog čitanja, Gutenbergove galaksije. Fasadna zavesa, izdužena poput novinskih stubaca nad kolonadom u povučenom prizemlju, s “Politikinom” firmom u Ribnikarevom verzalu, sva od presovanog profilisanog aluminijuma i stakla, simbolički i oblikovno oslonila se o ikonografiju štamparstva, rastere slovoslagačkih sanduka i srebrnasti valer olovnih ploča. Sedamnaest spratova u spoju visinske nadmoći i namene uzdiglo se u simbol predkibernetičke ere i istaklo “Politiku” kao gospodaricu štampanih medija u Jugoslaviji, otpremajući na tržište i do milion primeraka listova i časopisa dnevno.
Učenici Druge muške gimnazije na rolnama roto-papira, 1929.
Pola veka kasnije, ne samo “Politiku” već i njeno susedstvo zahvatio je kȏd ubrzanja i preletanja, svojstven metropolama koliko i novim medijima. Novinarski trg iz vremena oflajn svakodnevice, kojem su gravitirali njeni novinari, kao i oni Radio Beograda, “Novosti”, danas je prepušten tranzitu, događajima se ispraznio pa osim na autobuskim stanicama pešak i ne nalazi razlog zadržavanju. Umesto okupljališta stvarnih a ne virtuelnih grupa, javnih prostora gde su se razmenjivale i komentarisale vesti, stoje napuštena prizemlja, hiperdrogerije i jedan suši bar gde se novine ne čitaju.
I sam denotatum trga - “novinari”, sve je neodređeniji, čitav poziv je, zapravo, u prelazu iz starog u novo, na probi vremena. Kako se novinarstvo rasejalo po digitalnim platformama, vesti struje besplatno, svaki veb korisnik postao je nesuđeni njihov prenosilac i tumač, kolumnista, bloger, odgovorni urednik, pa će uskoro svi oni nadbrojiti same čitaoce. Stare medije u “tvrdim” i za svoju svrhu danas glomaznim zdanjima Radio Beograda i “Politike”, u sebe je emulirao internet kao univerzalni medij, temeljitu pisanu i izgovorenu reč prestigli su tviteraški kratež i brzoreki govornici, članke i eseje - tekstoni i emotikoni, a sve ih je zasenio ikonički svet.
Zakon o “Politici”
I sam denotatum trga - “novinari”, sve je neodređeniji, čitav poziv je, zapravo, u prelazu iz starog u novo, na probi vremena. Kako se novinarstvo rasejalo po digitalnim platformama, vesti struje besplatno, svaki veb korisnik postao je nesuđeni njihov prenosilac i tumač, kolumnista, bloger, odgovorni urednik, pa će uskoro svi oni nadbrojiti same čitaoce. Stare medije u “tvrdim” i za svoju svrhu danas glomaznim zdanjima Radio Beograda i “Politike”, u sebe je emulirao internet kao univerzalni medij, temeljitu pisanu i izgovorenu reč prestigli su tviteraški kratež i brzoreki govornici, članke i eseje - tekstoni i emotikoni, a sve ih je zasenio ikonički svet.
Zakon o “Politici”
Nad “Politikom” se nadvila nesita sila dužništva, pretnja da će od nje, Novinarskog trga, a i samih novinara, sve brojnijih na tržištu rada, ostati tek ime. Ona sama nasilno je razdeljena u firmu “majku” i “ćerku” neekonomski udvojenih interesa i poslova, zamršene upravljačke strukture, dok je njen drugi najveći vlasnik tek oslobođen nanogice. Prostor međuratne redakcije, podrumi njenih starih štamparija, kao i zgrada administracije, utvarno su prazni, te joj sledi godina sudskih rešenja iz Esena, rasplet jagme između medijskih mogula iz policijskih arhiva, bankara i politički zainteresovanih biznismena, - sudbonosni Save or Delete.
Da stvari budu složenije, kao mislima na netu, kao trgovima u gradu, tako je ono preletanje zavladalo i državom, pa svojim “povlačenjem iz medija” ovu situaciju nesrećno rešava, kadra da po slovu medijskog zakona, kao prostim klikom, prepusti stihiji ono malo kontinuiteta, uljudnosti, pismenosti i ozbiljnosti, koji su se, uprkos svemu, nekako održali. Kao jedina naša institucija tog trajanja, koja sjedinjuje načela informisanja i kulture, “Politika” naprosto ne ide u isti folder s medijima koji privatizovani strelovito tonu do tabloida, TV rijalitija, radio plejlista ili katančenja, pa je povlačenje države izraz fenomenološke, sada već epohalne površnosti i brzopletosti. Ovo i stoga što je, izgleda, naivno verovati čak i u obrazovanost, a kamoli prosvećenost budućeg vlasnika “Politike”, a još manje ili nimalo u nekakvu profesionalnu etiku vanstranačkog načela i ekvidistance prema vlasti i opoziciji, koji bi nadjačavali njegov ili ko zna čiji interes.
Umesto da preko toga žurno pređe, država je dužna da učini suprotno: zastane i u skladu sa najboljom tradicijom ”Politike” normativno uredi način budućeg delovanja i upravljanja preduzećem, čiji je još uvek najveći vlasnik. Ovo ne nalaže samo državotvorni značaj “Politike”, već stvarna mogućnost njenog opstanka u ekonomski opravdanom okviru objedinjenog srednjeg preduzeća, zašto ne i kao javnog servisa koji bi se razvijao u nužnoj komplementarnosti “brzog” i “sporog” medija, a čuvao društvo od najezde senzacionalističkog pisanja i plitkog i površnog čitanja. Na članovima vlade je breme istorijske odgovornosti da raspletu “Politikin” čvor, ne prepuštajući je nedostojnim vlasnicima, što je moguće ukoliko je trajno zaštite posebnim zakonom - Zakonom o “Politici”.
Za to vreme, međutim, valjalo bi nekako izvesti da za ministra kulture i informisanja status hiperlinkova kao što su kultura i biznis, preporuke iz Brisela i sl., bude privremeno neaktivan.
"Politika", KUN, 26.12.2015.