GišaBogunović

 

Godunovicheva legitimacija


“Knjižica i ta dva papira su ti kao legitimacija”, kažu Godunovichu kada su ga ispraćali. ”Skreneš u prvu levo, ideš pravo, sačekaš tramvaj i voziš se do parka. Onda desno, znaš već.” 

“Znam”, kaže Godunovich. 

Skrene u prvu levo, produži pravo, sačeka tramvaj, odveze se do parka, i onda desno, sve kako mu je rečeno. Knjižicu i papire drži u ruci ispred sebe, kao one zastavice na predizbornim štapićima kojima se maše u pozdrav političkim vođama. 

Ispred doktorove ordinacije Godunovich stoji jer mesta nema. Oko njega, dve grupe pacijenata: prvi gledaju ispred sebe, drugi u vrata ordinacije. Godunovich se, silom prilika i vlastitih odlika, priključi prvoj grupi i zagleda u svoje cipele. Povremeno kroz vrata prođe sestra, noseći hrpu papira. Onda se vrati sa još većom. U njenom izlaženju i ulaženju, opštem ćutanju i teskobi otegnutog proticanja vremena, prođe Godunovichevo poslepodne i padne mrak. 

”Šta vi to čekate?” obrati mu se sestra u već praznoj čekaonici. 

”Doktora”, reče ozareno Godunovich. 

”A knjižicu, a uput?”

Seti se Godunovich svojih papira pa ih sve pruži sestri kao najraskošniji buket cveća. 

”Izvolite.”

”Nije ovo uput, ne znam šta je ovo”, reče prezrivo sestra.

”A ovo?”, pokaza on drugi papir.

Sestra pogleda u uput pa onda prekorno u Godunovicha. ”Kako da vas prozovem kada ne znam da ste tu?” 

”Pa tu sam ja.” 

”A što niste predali knjižicu i uput?!” 

Godunovich ćuti.

”Eh”, reče sestra, ”i šta ja sad da radim?”

Godunovich slegne ramenima. 

”Ja sam, gospodine, i to svima posle da kažete, za vas majka Tereza večeras. Hajde uđite. Ali, nemojte sledeći put da me čekate do kraja i posle kraja. Lepo vam je rečeno prošli put. I lepo vam piše. I na vratima vam lepo piše.”

U ordinaciji stoji doktor u kaputu. 

”Šta je sad ovo?” reče on razočarano. 

”Pacijent”, odgovori Godunovich više za sebe. 

”Dođu tako i čekaju”, reče sestra, ”ne znam više uopšte šta ću s njima, petsto puta da im kažeš - jedan s knjižicom a bez uputa, drugi sa uputom a bez knjižice… onaj preda, ovaj ne preda…” Pretura po kartoteci i daje doktoru zdravstveni karton. 

”Ima li još neko?” 

”Nema”, reče sestra.

”Sedite vi”, obrati se doktor Godunovichu, i mrzovoljno skide kaput. ”Da popričamo malo pa ćemo svi brzo put pod noge.” 

”Da popričamo malo i brzo”, sažme Godunovich doktorovu misao. 

”Tako je. Kažite mi, molim vas, prvi put kada ste bili ovde, da li je utvrđen hereditet?” 

”Nisam ja, doktore, nikada bio ovde. Ja sam prvi put ovde”, odgovori Godunovich. 

”Uvek isto”, dobaci sestra podsmešljivo, sašaptavajući se sa doktorom. ”Sve prvaci i novaci, do jednoga.”

”Ne piše baš tako kao što kažete”, reče doktor gledajući u karton.

”Hm”, reče Godunovich.

”Jesu li i u vašoj bližoj porodici - otac, majka, i tako dalje, pokazivali iste simptome?”

”U kom smislu? Kakve simptome?” pita Godunovich. 

”Hajdemo ovako, otpočetka”, kaže doktor. ”Ovako ćemo, i polako. Dakle, šta je to stric?”

”Stric?” Godunovich se zamisli. ”Mislite uopšteno, stric?”

”Stric.”

”To je… to mi je... od oca, pa njegov brat”, odgovori jedva on, a onda se seti i oca, jer to beše pitanje. 

”Otac me je…”, pređe Godunovich sa uopštenog strica na konkretnog oca sa zamišljenim izrazom na licu. 

”Aha?” reče doktor.

”… jednom pitao gde smo, gde se nalazimo”, nastavi Godunovich, ”ako vam to nešto znači.”

”Znači”, odgovori doktor mlako. ”Hajde sad ovako. Koliko je osam puta devet minus tri?”

Godunovicha jako prepade ovo pitanje, ali se odbrambeno i brzo zadubi u račun. Međutim, usred misaone operacije pomisli na konkretnog strica. Ni taj nije bio ništa bolji. Ljut na svog brata, a teško raspoznajući ljude, bio je ljut na sve. 

Doktor pogleda u sat i počne tiho da odbrojava vreme do odgovora. 

”Šest, pet, četiri…”

”Zbunjujete me”, reče nervozno Godunovich, vraćajući se sa strica na osam puta devet minus tri. ”Jesmo li mi na trkama ovde?”

”Nismo, polako ćemo. To što imate poteškoća pri računanju nije ništa strašno, da znate.” 

Ovo malo uteši Godunovicha. 

”Ma znam, kada je nešto puta devet onda najbolje prvo puta deset pa minus ono nešto”, napravi se pametan Godunovich. 

”Jasno”, potvrdi doktor. ”Nego pokušajte sada da dobro upamtite sledeće: Gorčilo Petrović, Petra Dobrovića 24 kroz 2, ulaz s boka, 11010, Beograd. Ponovite sada. Hajde.”

”Gorčilo Petrović, Ulica Petra Dobrovića 24 kroz… 2?, ulaz bočno, 11010, Beograd”, ponavlja strpljivo Godunovich. 

”S boka.”

”S boka.” 

Gorčilo, ko to ne bi upamtio, i kakvo je to ime uopšte, nasmeja se Godunovich u sebi.

”Kako Vam se zvala baba po očevoj strani?” nastavi doktor s pitanjima.

Godunovich odmah pokuša da se seti, ali mu se u svesti ukaza mnogo sasvim nepoznatih baba. Jedna od njih s crnom maramom na glavi, čvrsto zabrađena. Odustane pre svega suočen sa dilemom šta je to očeva strana. Nakupilo se već i ulica, i brojeva, i čudnih imena, uočava Godunovich svoju nezavidnu situaciju.

”Dobro, ostavimo baku po strani. Imamo ovde na stolu spajalicu, a kod sestre na stolu imamo uput, vidite?” 

”Vidim.” 

”Noću, spavate li?”

”Ah. Ponekad”, kaže Godunovich. ”Mislim, uz pilule.”

”Koje pilule uzimate?”

”Nešto na B. A  male su, bele”, dodade Godunovich preciznosti radi.

”Tumarate li po kući?” 

”Ne znam, ne bih znao reći, tj. ne bih znao da vam kažem”, odgovori Godunovich pazeći na stil izražavanja. 

”Morate se potruditi.” 

”Pa trudim se! A šta drugo radim?” upita Godunovich razdražljivo. 

”Jeste li razdražljivi?” upita doktor.

”Jesam!” 

”Mrzovoljni?”

”Da!” 

”Nemate inicijative?”

Još kako! Kažu mi da sam postao…” Tad uteče reč Godunovichu. ”Nešto u vezi sa psom”, priseti se on.

”Zakeralo?” 

”To!” 

”Ne iznenađuje nas to”, odgovori doktor s visokih pozicija savremene nauke, i smireno se obrati sestri: ”Sestro, dajte mi, molim, onu tabelu Pikove demencije.” 

"Marija!” uzviknu Godunovich gledajući u sestru a setivši se babe po očevoj strani.  

"Nema ovde nikakve Marije", reče uvređeno i prezrivo sestra. 

"A šta smo rekli, u kom gradu stanuje Gorčilo?” nastavi doktor.

”U Beogradu!” odgovori sad kao iz topa Godunovich. 

”A gde je uput?” 

”Uput? Dao sam uput!” reče Godunovich. ”Mislite spajalica?” 

”A kako se preziva Gorčilo?”

”Gorčilo… pa, preziva se… Dobrović”, reče Godunovich zagledan u memorijski sfumato. 

”A gde stanuje?”

”U ulici… Uf. Ne znam. S boka! ”

”Pazite dobro sad. Da li u ulici Dragana Petrovića, Nikole Dobrovića, Petra Dobrovića ili Gorčila Petrovića?” 

”Nikole Dobrovića”, odvali Godunovich. ”Taj je projektovao Generalštab i gađao vojnu komisiju pepeljarom.” 

”A Gorčilov poštanski broj?”

”11000 i nešto.”

”Da Vas pitam i ovo”, reče doktor. ”Ko je Petar Dobrović?”

”Nikolin rođeni brat, slikar, nakratko i političar”, odgovori samouvereno Godunovich jer mu se otvorio dubinski tunel u pamćenju sve do Mađarske. ”Predsednik Baranjske srpsko-mađarske republike. Majka Irena Heidl. Rođen u Pécs-u.” 

U Peći? 

“U Pečuju, doktore, u Pečuju”, reče samozadovoljno Godunovich. 

“A devedeset manje osam?” upita doktor kao iz osvete. 

“Osamdeset… dva.”

“I minus tri.”

“Šta minus tri?”

“Osamdeset dva minus tri.” 

“Sedamdeset… devet”, odgovori Godunovich potpomažući se radom malog prsta.

“S kojim je pitanjem ovo u vezi?”

“Ne znam”, kaže Godunovich. “S matematikom?”


Kada je pregled završen, Godunovich je izašao na ulicu i pogledao šta mu je u ruci. Bio je to papir na kome je pisalo: 

Kako si došao, tako se i vrati.




Objavljeno pod izmenjenim naslovom u Politikinom Zabavniku.

Make a free website with Yola