GišaBogunović

Уместо хитног лека за данашњи изглед, али и поратни удес Теразија, Београђанима је преписан забавно-рекреативни халуциноген надахнут сценографском рецептуром „Монтевидеа” или неког сличног филма. Стварне Теразије су тиме утучене други пут

Ако би се графички представила линијом, историја Теразија би била изломљена и испрекидана крива. Могућност да овај трг израсте кумулативним грађењем, одузета му је у ратовима, а у миру заблудом да је садашњица у поседу крајњих истина. 
У свакој од својих мена отуда је понешто на Теразијама било мањкаво и разврнуто: палате ослоњене о кровињаре с обе стране непримерено широке саобраћајнице, празнинама и калканима разбијени фасадни ред,„побачаји архитектонски”, како је поједине грађевине у овом „салону Београда” звао Милутин Борисављевић, наспрам њихове антитезе – врхунских остварења градитељства свог времена. 

Међуратне променаде

Утисак склада и садржајности Теразија трајао је кратко, и сам оскврнут великим ратовима, дакле тек нешто више од три деценије, а почев од 1911–1913, када су Леже, Лучић и Начићева обликовали теразијско приземље. Осмишљени великоварошки референцијали попут цветних острва и њихових стилизованих ограда, канделабара, тространог општинског сата, „српско-византијског” киоска наспрам „Албаније”, па и кружних решетки у подножју стабала и гранитних ивичњака, уцртавани су у ту међуратну слику: Теразијска фонтана посебно, као историјска каденца трга, уметнута је у њу најубедљивијим уписом, али је живела најкраће, будући да је изграђена 1927. године. Био је то период када је трг досегао значење центра у правом смислу, у коме инерцију уобичајеног окупљања у кафанама и посведневних променада, како описују сведоци а бележи по која фотографија, нису нарушили чак ни језиви окупацијски призори 17. августа 1941. године. 
Снажан ресантиман који је за сатрудника бирао булдожер, одредио је изглед данашњег теразијског приземља, проведен горопадним рушењем свих његових лепих инсигнија уочи Првомајске параде 1947. године. Била је то без премца најгора одлука коју је Никола Добровић донео у својој краткој каријери главног урбанисте града. „Под диктатом модерног живота”, како је писао, тражио је нешто савремено, „уређај који ће задуго задовољити потребе града”, али је на месту „провинцијалног” партера излио беживотну раван, полигон за параду, који ће потом служити друмском саобраћају. Теразије тиме свакако нису постале „уређај”, али су тада и све до данас њему на уживање предате – новом цивилизацијском протезенготу, незамењивом аутомобилу. Проблематичност тe реконструкције која није суштински измењена ни  када су теразијски пешаци спуштени у подземне пролазе, није се находила у томе што је модернистички предложак заменио историјски, већ у томе какав је овај први био и потом за дуге деценије остао. Провинцијализам због којег су пале старе, подигао је нове Теразије.

Проблеми и апорије

Гломазна саобраћајница, настала давним ширењем друма уз колске станице и механе, ретко где и живи у сагласју с тргом. Теразије су данас центар Београда, али више по положају и вектору главног градског правца него по свом изгледу и уобличености.  Такође и Теразијска тераса, која би се као попречни пробој трга  силама транзита могла одупрети увек је тераса била само именом. Као једновековни зов приобаљу да се примакне Београду и центру да у неколико скокова, никад изведених, ка Сави приђе она је пре свега брука деценијске друштвене немоћи, урбанистичка апорија која је архивирала бројне неостварене конкурсе, инвеститорску и политичарску неспособност, неколегијалност унутар струке, непомирљиве концепцијске разлике. 
На тај продор који смислом није добацио ни до Краљице Наталије, камоли до Саве, Београд чека од 1912, када га предлаже Шамбон, први у низу потоњих бројних стручњака чије ће услуге бити залуд наручене и прихваћене, а награђене оном чашћу која ће улепшати портфолио и красити curriculum који се није дотакао vitae. 
Стога је дугачак низ проблема које су Теразије пренеле у садашњост. Да ли уопште помињати да је данашњи партер једнако празан као поратни, да тргу не ласкају запуштени подземни пролази, неискоришћени Безистан и оближње Чумићево сокаче, убоги Теразијски парк по коме кривудају и ауто-стазе до прве „паметне зграде” престонице, проређено и нестасало дрвеће, непостојећа Теразијска тераса и под њом још мање вероватна метро-станица? Заузимање да се било који од ових проблема решава било би драгоцено и хвале вредно.

Време цилиндера, лепеза и сунцобрана

Али разлога за бригу нема, посебно Новобеограђана. Усред њиховог модернистичког насеља, тамо где су најстарије куће млађе од најстаријих становника, већ у мају ће се подићи Тематски парк Теразије из доба када су, радосно пишу новине, „господа носила цилиндре, а даме шетале у дневним или вечерњим тоалетама, с лепезама, шеширима и сунцобранима у рукама”. Као такав биће „први у региону”, али истини за вољу неће то бити парк који би се могао наћи у саставу музеолошког система као што се нпр. музеј европске средњовековне архитектуре Клоистерс у Њујорку налази у саставу Метрополитена, или као што је „Старо село” у Сирогојну музеј народног градитељства и споменик културе од изузетног значаја. Право говорећи, за тако нешто и нема основа, јер осим Шапчанинове и Викторовићеве куће које су срушене у ратовима, све друге и немају нарочиту архитектонску вредност, а оне које их поседују и данас стоје чврсто на стварним Теразијама, премда пројекат предвиђа да у парку буду поновљене као кулисе од дасака и гипс-плоча: палата „Атина”, Дом „Анкера”, хотел„Москва”, палате „Југолиније” и ”Батињол”. Парадокс тематског парка тиме неће бити мањи, али се очекује да зарада буде повећа. Због тога ће уместо историчара и едукатора, посетиоце дочекати келнери и трговци.

Кулисе уместо кућа 

На све давнашње недоречености и суштинске проблеме стварних Теразија одговорено је изградњом времепловних и кратковеких кулиса из доба када је, посматрано из данашњег магловитог и сладуњавог ракурса, на страну и с тадашњим бројним архитектонско-урбанистичким проблемима, све некако изгледало потаман. Куће, дабоме, нису куће, нити је парк стварни парк, али се њима лако може створити утисак радишности и учинка као да се ради о градитељству а не о његовом опонашању. Тим више уколико се старе Теразије отму од заборава наивном а брижљивом шар-лажом којом се и лице покојника, како је писао у сличном поводу Бодријар, дотерује у погребном предузећу. 
Уместо хитног лека за данашњи изглед, али и поратни удес Теразија, уместо озбиљних и препородних архитектонских решења, уједно савремених и саговорних са историјом, Београђанима је преписан забавно-рекреативни халуциноген надахнут сценографском рецептуром „Монтевидеа” или неког сличног филма. Стварне Теразије су тиме   утучене други пут, овог пута симболично, носталгичном инсценацијом фантазма, ведрином и нехајношћу једног непотребног, а питање је да ли и сасвим исплативог подухвата.
Али Тематски парк Теразије 1930. (не 1920. како пише на градилишној табли) само је показни пример духовне инволуције својствене времену, у коме пораст симулакрума обезбеђује превласт надстварном, у коме се, уместо простором, трчи или хода у месту по покретној траци, у коме браузовање одмењује дружење, а кулисна кућа, склона брзом пропадању, замењује стварну и трајну. То што је ова потемкиновска химера темпирана изборима, па у то време и оживљава, чини је још и нејаким аргументом политичке агитације којим се оперише као робом у свету рекламе. 
Оно што се понајвише парку озбиљно супротставља и чини га несувислим јесте пре свега реалност, а у њој множина запуштених јавних простора, неосмишљених тргова, заборављених и оронулих, па и највећих дела београдске архитектуре где стварни људи одиста живе, поред којих грађани и туристи пролазе не плаћајући за то карту, а која траже обнову да их обасја новим светлом, а Београђане учини поноснијим и цивилизацији ближим. Попут, рецимо, Старог сајмишта, чије данашње срамотно стање болно сведочи да су забавном поигравању материјалним наслеђем ипак присталији неки други, богатији градови непроблематичних друштава, који своју прошлост могу репродуковати не стидећи се садашњице, а који су такво право стекли средивши просторе живљења по реду значаја и првенства.

”Политика”. Културни додатак, 28.4.2012.