GišaBogunović

ČITANJE GRADA

Postavljanjem spomenika caru Nikolaju II Romanovu u okruženju najvažnijih zdanja srpske države, umesto, recimo, na Kalemegdanu, gde bi to bilo primerenije i sasvim drugačije kodirano, nije odaslana poruka o vlastitom identitetu, državnom pravcu i samosvesti, već o submisivnosti i plahoj nadi. Stoga ovakva praksa “kulture sećanja” ne doprinosi temeljenju države putem svojih simbola i pomalo podseća na stranputicu kojom su krenuli Skopljanci


RUSKI CAR U SRPSKIH VLADARA 


Od kada je, polovinom 19. veka, Aleksandar Karađorđević od Stojana Simića otkupio Stari konak za potrebe kneževskog dvora, oko njega se razvijao dvorski kompleks. Ideju okupljanja sledili su Mali dvorac i Dvorac za prestolonaslednika Mihaila naspram njega, a zatim, približno na njihovom mestu i hronološkim redom - Stari i Novi dvor. Po ubistvu Drage i Aleksandra Obrenovića, Stari konak je srušen, a njegovu kompozicionu ulogu posle Prvog svetskog rata preuzela je potkovičasta zgrada Dvorske straže prepravkama Korunovića, postajući stožer tročlanog ansambla unutar uređenog dvorskog vrta. No, rušenjem i ove zgrade 1953. poremećen je sklad kompleksa i od tada uzvišicom između Novog dvora (današnje Palate predsedništva) i Starog dvora (Skupštine grada) caruje poziv na arhitektonsku ili spomeničku smislenost umesto koje su do danas viđeni samo jarboli zastava, dve klupe i novogodišnje jelke. 
Posle rata uklonjena je ograda s kapijama da bi se “dvorsko” predalo “narodu”, a nazivom i simbolizmu pionirskog pokreta. Potom je sravnjeno sa zemljom i staro Rusko poslanstvo, jedna ljupka neoromantičarska tvorevina pokraj Srpsko-amerikanske banke, i time otvorena praznina prema ulici Kraljice Natalije. Naspram Novog dvora izgrađena je 1954. bezlična kancelarijska zgrada, čija je kruta arhitektura vazda bila ispod značaja Skupštine Srbije koja se u njoj smestila. Od tada, zjalo u fasadnom redu Kralja Milana ispunjavano je kioscima, cvećarom, skupštinskim stražarnicama i poslaničkim limuzinama, nikad ne dosegnuvši makar i deo zamisli, još iz osamdesetih godina 19. veka, da bude “veličanstvena terasa” ka Savi i Bežanijskoj kosi. Tako su, zapravo, jedan nasuprot drugom, uspostavljena dva nemušta elementa u ovom prostoru nacionalnog značaja - prvi s jarbolima i drugi uvrh Devojačkog parka.


Emotivne spone


Tačku na ovu drugu prostornu neodređenost, stavila je ovih dana jedna akademska skulptura na klasičnom postamentu - osmometarski spomenik caru Nikolaju II Romanovu. Donacija Ruske federacije i ruskih vajara spuštena je helikopterom u jeku pojačanih aeronautičkih aktivnosti uoči vojne parade, nekako nenajavljeno i, učinilo se, zbrzano željom da sve bude potaman prilikom posete Vladimira Putina. Stoga su argumenti u prilog takvom lociranju spomenika bili škrti, ali se moglo zaključiti da im je oslon tradicijski, jer je tu bilo Rusko poslanstvo, a na istom placu je i Ruski dom cara Nikolaja II, u čije je temelje uzidana Gramata sa slovom o bratstvu, uzajamnoj ljubavi i razumevanju dva naroda. Razlog zašto se našao kraj Narodne skupštine, naspram Predsedničke palate i Gradske skupštine, dakle u središtu državnog kompleksa, izostao je verovatno zato što se pretpostavilo da svaki Beograđanin dobro zna zašto.
U spomeniku caru Nikolaju sabrala se zahvalnost za njegovo držanje u Prvom svetskom ratu, iskazano rečima da će sve napore usmeriti “na očuvanje dostojanstva Srbije,” ali i spomen na nemale ruske žrtve u odbrani Beograda, na Solunskom frontu i širom potonje Jugoslavije. Jačina srpsko-ruskih veza isticana je i ranije: semiotički - nazivom vračarske ulice Cara Nikolaja, memorijalno - Spomen kosturnicom ruskim ratnicima i Iverskom kapelom na Novom groblju, liturgijski i duhovno - Ruskom crkvom kraj Crkve sv. Marka, dok je ona umetnička najočiglednija u kapitalnom delu ruskih arhitekata u Srbiji. Najemotivnije spone, kako uostalom i piše u povelji o zidanju Ruskog doma, prvog takvog u Evropi, izražava topao zagrljaj kojim je ovdašnji narod utešio izmučene i jedva žive Ruse posle boljševičkog vihora, ali ništa manje i rusko učešće u oslobađanju Beograda 1944. i zajedničko iskustvo antifašističke borbe. 



Ekonomija i politika sećanja


Ovo su, naravno, samo neki od pokazatelja posebnog istorijskog mesta Rusije u srpskom društvu, ali ipak, budući da ono teži da bude demokratsko, pitanje uređenja javnog prostora sa spomenikom u “pupku” državnog kompleksa, moralo je da se nađe na debatnom stolu. Ne ulazeći u pitanje istorijske uloge cara Nikolaja ili umetničkih vrednosti skulpture, činjenica je da je spomenik stranom vladaru postavljen u glavnoj ulici srpske prestonice koja se nekad zvala Maršala Tita, donedavno Srpskih vladara, a danas Kralja Milana. Razlog što će ona, nadamo se i ubuduće, nositi ime nekog domaćeg vladara nije samo urbanistički značaj ove via cardo, već i to što su uz nju vajkada bili dvorovi i najviše ustanove srpske i jugoslovenske države, počev od popečiteljstava preko skupština do prezidijuma i predsedništva. Da li treba pominjati da je imenovanje ulica način recepcije istorije, a urbanističko lociranje spomenika svojevrsno hijerarhizovanje prostora pamćenja, pa se prvim i drugim ne samo priziva i čuva prošlost, već ustrojava iskustvo sadašnjosti i konstrukcijom kulturnog identiteta usmerava budućnost? Nema sumnje, međutim, da su oba čeda nekog okvira tumačenja, koji iz patrimonijuma kolektivnog sećanja odabire ono što je vredno trajnog očuvanja smisla. Taj odabir, međutim, ne bi smeo da bude deo politizovane strategije baštinjenja, niti najobičnije stranačke i ekonomske pragmatike.
Još za vreme prethodne vlasti, naime, ustalio se običaj da se na dar odgovara isuviše vrednim uzvratnim poklonom, te se na Tašmajdanu, prostoru slojevite nacionalne istorije, ukazao unajmanje iznenađujući spomenik Alijevu, bez jasnog kulturno-istorijskog obrazloženja, a samo zahvaljujući azerbejdžanskoj donaciji za rekonstrukciju parka. Spomenik caru Nikolaju ima valjanije razloge, ali je prepuštanjem simboličkog potencijala izuzetne lokacije u nju upisan značaj carske Rusije veći od onog koji joj u istorijskoj perspektivi srpske državnosti odista pripada. 


Spomenik mirotvorcu


Ne znajući, zapravo, koji bi nam memorijski sadržaj sasvim odgovarao, onaj koji na svetlo stavlja kneza Miloša, Aleksandra Karađorđevića, kraljeve Milana ili Aleksandra Obrenovića, kralja Petra I ili Aleksandra Karađorđevića Ujedinitelja, Broza, Miloševića ili Đinđića, suočeni sa ishodom da se oko toga nikada nećemo složiti, okrenuli smo se onom oko koga ćemo se složiti najlakše. Ali do ovog izbora dovela je slovenska duša, snažna želja da se izraze osećanja bliskosti i bratstva s Rusijom, iskonska potreba da mali narod u velikom zauvek ima svog saveznika i prijatelja, ali ne racionalni diskurs. 
Tako je neretko, u potrazi za osloncem, konstrukcija prošlosti delo stihije trenutka, reinterpretacije i manipulacije pamćenjem i zaboravom, pa čak i ideoloških dvoumica stranačkih prvaka. I ne samo to. U balansiranju vlastitih opredeljenja i naklonosti, a zapravo u bojažljivom držanju u stavu ekvidistance, nepovređivanju strateške okrenutosti Evropi s jedne, i bratske sile koja vuče Rusiji s druge strane, što je na dugi rok politički neodrživo, izostaje samosagledavanje i samoodređenje. A šta to jesmo bez obzira na ovo opredeljivanje? Pobede u bitkama na Ceru i Kolubari zasigurno su veći povodi za jednu nacionalnu mnemoniku nego podrška koju nam je car Nikolaj pružio u Prvom svetskom ratu. Postavljanjem spomenika ruskom caru u okruženju najvažnijih zdanja srpske države, umesto, recimo, na Kalemegdanu, gde bi to bilo primerenije i sasvim drugačije kodirano, nije odaslana poruka o vlastitom identitetu, državnom pravcu i samosvesti, već o submisivnosti i plahoj nadi.
Stoga ovakva praksa “kulture sećanja” ne doprinosi temeljenju države putem svojih simbola i pomalo podseća na stranputicu kojom su krenuli Skopljanci. Kako će se neupućenom namerniku učiniti da je ruski monarh presudno važna ličnost naše istorije, jer na ovom prostoru i nema drugih spomenika osim Nadeždi Petrović i Andriću, neophodno je osmisliti protivtežu na uzvišici između Starog i Novog dvora. Ova zemlja, dakako, ima ratne heroje, ali i junake kratkih razdoblja kulturnog preporoda, te bi nasuprot lako raspaljivom militarizmu država Zapadnog Balkana, spomenik mirotvorcu bio bolja pouka za budućnost.
No kako je spomenik Nikolaju uspravljen i za generacije koje slede, teže će potom do njih dopreti glas da je Bog visoko, Rusija daleko, a Srbija, kakva god da je, jedna i najbliža. 


"Politika", KUN, 8.11.20014. 

Make a free website with Yola