GišaBogunović

        Putovođ kroz turbanizam sa slikama (I - VI)



        Turbanizam (IV)


O čemu govore prethodne slike? 
Od 2012. i veličanstvene predizborne plovidbe A. Vučića i R. Đulijanija Savom (sl. 1), a onda tokom redovnih automobilskih vožnji (A. Vučić: “Često sam se s gradonačelnikom uveče zajedno vozio po gradu i gledali smo šta gde treba da se uradi”, maj 2017) u Beogradu je do danas razvijan gradotvorni model nadriurbanističke vrste.  Njegova osnovica je težnja da se in aeternum oblikuje turističko-preduzetnički tip grada (sl. 2, 3, 7, 8). Budući da je reč o izopačenju, a u krajnjem ishodu i anticivilizacijskom ništenju svakog urbanizma, te da se model cinično uobličavao tokom brodskih i automobilskih tura (sl. 1, 4), s hegemonskim prezirom prema institucijama države i profesionalcima, zovimo ga turbanizmom.
U svom kobnom pohodu na Beograd turbanizam je izraz neprikosnovene volje vladarskog Ja koju ograničava samo dosluh sa željama privatnog kapitala (sl. 1, 2, 4, 7). Da bi se takva nejednakost u planiranju i upravljanju gradom opravdala, a surovost vladarskog voluntarizma ublažila, napredak ekonomije uzdiže se na ravan najvišeg dobra, i dobija važnost sistemskog apsoluta,
 sa svim obeležjima slepog verovanja u progres. Režimska propaganda ekonomskih blagodeti utvrđuje se u vulgarnom ekonomizmu u kome se napretku, kao takvom, ne određuju granice, ni pitanja o održivosti (sl. 8). Nepoželjne su dvoumice poput najlogičnije: postoji li, recimo, tačka ekonomskog rasta kad je vladarsko Ja zadovoljno, a investitori namireni, ili pak ona naspramna, kad su pojedinac i društvo ozbiljno ugroženi napretkom i njegovim posledicama? Budući da čak ni ideje o takvim tačkama nema, građenje izvorno novog jedan je od najistaknutijih mitologema. Ono je, naime, prelogički, apriorno i neupitno opravdano, a nesputano bez razlike da li unapređuje ili uništava životnu sredinu, vodi li ličnom ili opštem dobru, te da li su stanovnici uživaoci izgrađenog ili njegove žrtve. Novograditeljstvo, štaviše, jeste opravdano i kad je razgraditeljstvo. Tako je Bnv tobože summum bonum Beograda, premda ga, svojom nadređenošću, odudarnošću, bezličnom arhitekturom opštih mesta, negacijom urbanističkih procedura, saobraćajnom, kulturnom i ekološkom štetom, kao celinu, razara. Kao protivargument vulgarni ekonomizam istura narativ da su rast Bnv-a i BDP-a međusobno uslovljeni, čime se posebno sladi. 

Kao naličje urbanizma, turbanizam teži da isprva izobliči, a potom i zatre tekovine, smisao i dejstva te naučno-umetničke discipline (lex specialis na prostoru Savskog amfiteatra je tek jedan primer) upravo zato što istinski urbanizam, u svom izvornom smislu, odbija svaku jednostranost: ne svodi ljudske potrebe isključivo na darove ekonomije, već promišljeno odmerava koliko ih je zadovoljeno tržišnom razmenom i ekonomskom svrhom, a koliko korišću što ih daju javno zdravlje, kultura, umetnost, tradicija, nauka, religija, zabava, pa i politika. Treba li naglašavati da samo u gradovima tako negovanih vrednosti ljudsko dostojanstvo nije zakinuto?
No, kada je turbanizam po osi vulgarnog ekonomizma šarlatanski razmahan (sl. 2, 7), i parterna fontana, taj lepi događaj u prostoru okrenut estetskom a ne finansijskom zadovoljstvu, može se ulučiti kao ekonomska prilika (sl. 5), tim pre i šoping-mol suprotan svome vremenu (eri veb trgovine), a štetan mestu (centru grada i obali reke), (sl. 6, 7). Tada je i turizam, kao najbrže rastuća svetska industrija, uvek i svuda dobrodošao bez ikakve sumnje u granice održivosti (sl. 8), i trijumfuje svojom gradotvornošću, a kič, u oblastima efemerne dekoracije, dekorativne vode (sl. 4), umetnosti javnih spomenika i starlet-arhitekture — svojim merilom (sl. 2, 3, 6). 
Turistička upućenost spektaklu i sâm doživljaj turiste, naime, postaje mera, stoga i podloga i povod za kič. Tada je moguće da izraste do nesvesti noseća ideja o proizvodnji zadovoljstva u gradu zabave i usluga gde je na meti “opravdanog" rušenja neophodan i sasvim upotrebljiv most (sl. 3). Sve to na tragu veličanstvene nadriurbanističke ideje o (Beo)gradu-hotelu bogatih stanovnika, koji turiste mami atrakcijama, od splavova i fontana preko gastronomskih delicija, do belvederskih ravnih krovova sa infinity bazenima.

A od ideje do stvarnosti više i nije dugačak put. Po proliferaciji kockarnica, kazina i kladionica, obaveznih zlatara i menjačnica, teretana, spa, velnes i fit centara, frizeraja, restorana, barova, kafea, picerija, bestseler knjižara, pojedini delovi Beograda već evociraju gustinu i prirodu sadržaja kakvog prvoklasnog hotelskog enterijera. Po svojim enklavama preskupog stanovanja i obligatnom novogradnjom ekskluziv-rezidencija, po privatizovanim segmentima javnih površina, po kičerskom luksuzu koji se lepršavo odmeće od stvarnosti siromaštva i iznudice, njegov centar, segregiran na gazde i goste, na gospodu i poslugu, takođe sve bolje zaziva hotelsku metaforu. Na udovoljenje turista čitava zemlja se širom nudi svetu i usred pandemije (sl. 8), dok se središnje zone Beograda polako prazne od stalnih stanovnika, a prekarni radnici upošljavaju za sitan novac (sl. 9, sledi).
Krupan novac međutim osnovni je pokretač turbanizma, koji prodire duboko u institucije sistema gde otvara vrata lopovluka, korupcije i bezakonja. Njime se plaća pokornost i ćutanje državnih uposlenika, a pri kraju platnog spiska su i arhitekti, tek izvršitelji glavnog naloga da se grad uveličava, ruši u širinu i gradi u visinu često i protiv profesionalne časti, koja nestaje s činjenicom da se uvek nađe drugi da to obavi umesto onog koji neće. Hor političara i vlasnika novca, kad je dobre volje da taj nalog ulepša, bezbroj puta ponavlja refren da ono što ne stvara višak vrednosti ometa prosperitet. Mnogo šta se onda tumači kao prepreka a ne prilika napretku, kulturno, arhitektonsko, čak i nasleđe prirode, te kaskada nasilja nad gradom ima okomit pad, ponegde kao izraz pravog vandalizma. Nemilostivo se ruše, odnosno, u sumnjivom požaru stradaju dela dva vrhunska neimara dugog XIX veka – Jovana Ilkića i Кonstantina Jovanovića – kuća Velimirovića u Resavskoj 25 i kuća u Кarađorđevoj 7. U dva požara nepoznatih počinilaca stradale su i Tramvajske štale (Depo), da bi nedavno, uz punu saglasnost službe zaštite, bile sravnjene sa zemljom radi izgradnje stambeno-poslovnog kompleksa od 14000 kvadratnih metara na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Sredačke ulice. Da se preduhitri nejaka odredba o zaštiti prostorne celine, obnoć je srušen rani primer Moderne u srpskoj arhitekturi – kuća Obradovića u Topolskoj 15 arhitekte Milana Šlanga iz 1927, a
 u vremenskom zevu između skidanja prethodne i produžavanja zaštite nad kulturnim dobrom, i dragocena vila u Ulici Nikolaja Кrasnova 4, raskošnog akademskog rukopisa arhitekte Andreja Vasiljeviča Papkova, iz 1931. Bez ikakvog, osim investitorskog razloga, rušenju je namenjena neoklasicistička zgrada u Admirala Geprata 14, premda je sastavnica istorijske celine gornjeg poteza te ulice kraj Vaznesenske crkve, u dragocenom skladu sa susednom, takođe neoklasicističkom, zgradom bivšeg Državnog saveta (danas Ministarstva finansija). Kao u košmarnom snu, na red čekaju Kovnica A.D. arh. Bogdana Nestorovića (1930-31) u Bulevaru vojvode Mišića, a potom redom čak i istorijska silueta sa arheološkim slojevima Beogradske tvrđave (turistička žičara), šuma Košutnjaka (stanogradnja u kompleksu “Avala filma”), divljina Ratnog ostrva (gradnja reni-bunara), vračarski Grantovac (Plan detaljne regulacije), Stari Savski most, Sportski centar Vračar, kafana “Orašac”… Stvarno i naumljeno uništavanje beogradskog nasleđa ima takve razmere, takvo ubrzanje i takvu učestalost da je sve pojedinačne primere više nemoguće stići pribeležiti.

       Bez premca u ovdašnjoj povesnici rušenja po turbanističkoj matrici je ipak predviđena gradnja u zoni makiškog vodoizvorišta odobrena Planom detaljne regulacije dela Makiškog polja, čime je uslovljen početak i određena prva trasa Beogradskog metroa. Zamisao unosne prodaje 20.000 komercijalnih stanova za preko 36.000 stanovnika, za prvog investitora, koji je odustao, ali i za drugog, koji će doći,  ima dimenziju dvostrukog pomračenja urbanističkog razuma. Menjajući logičan pravac razvoja metro-sistema, te rušeći ekološki temelj beogradskog vodovoda, postavljen 1892, a zasnovan na ekonomski isplativijem i ekološki suverenijem korišćenju podzemne, prirodno filtrirane vode, pouzdanijeg kvaliteta. Prirodno bogatstvo nadomak Beograda žrtvuje se veštačkom blagu tržišne stanogradnje, koja neminovno vodi gašenju makiških reni-bunara i Pirovoj pobedi koncepta pretežne eksploatacije površinske savske vode. Građanima se u nasleđe ostavlja da vodu za piće prerađuju u nedovršenim (Makiš) ili zastarelim postrojenjima (Bele vode), najverovatnije po skupoj ceni dobavljaju s dalekih izvora susednih zemalja ili kupuju u plastičnim bocama. Premda sadašnja pokolenja budućim duguju makar ono što sama imaju, investitoru se dopušta da sebi ugrabi korist makar doneo štetu živima i oduzeo prava onima koji će se tek roditi.

     Pod okriljem autokratije i kakokratije - samovlasnog i rđavog upravljanja - turbanizam i hegemonski vulgarni ekonomizam deluju na nepročitan i neshvaćen, zloupotrebljen i u mnogočemu upropašćen grad, uz mahnito gaženje prava sadašnjih i budućih generacija.


Slika 9.

Na stanici na uglu Bulevara Vudro Vilsona i Sarajevske čekaju svoj autobus uživaoci pravog gradskog iskustva. To su subjekti istorije od krvi i mesa, dame s kesama i gospoda s cegerima, nehibridni, istrošeni, večiti putnici a nikad turisti, svet poslušan, nenasmejan, privremeno zaposlen, jadolik - radna snaga Bnv-a, prekarijat Beograda.


         Nastaviće se...

Make a free website with Yola