ČITANJE GRADA
VOLJA ZA NOĆ
U godinama novog milenijuma Beograd je dobio novi odraz. Onu tragičnu sliku iz bliske prošlosti o poprištu rata i kolevci uzavrelog nacionalizma, pokrila je suprotna, pa se u stranim medijima sve češće pominje kao mesto nezaobilaznog provoda. Internacionalizam je nadjačao nacionalizam, a volja za moć, koja se, krajem devedesetih, bila sručila bombama na grad, zamenjena je – voljom za noć
Jer ovde se za sitan novac može kraljevati u izobilju jela i pića, a to se u itinererima posebno ističe. Beogradsku novu slavu pronose strani portali, sajtovi ovdašnjih restorana pa i sami sugrađani, budući da on “nikad ne spava”, poput Njujorka, a svetski je poznat po gostoljubivosti domaćina i neobičnoj lepoti žena. Jedan od njih, Lonely Planet, svrstao ga je na listu ultimate party cities, a na izmaku prošle godine preporučio je posetu Srbiji kao sedmi najbolji izbor za putovanje u svetu tokom 2015. Ovdašnji klub na splavu, “gde je moguće galamiti koliko vam volja”, spada među 25 najboljih u Evropi, u anketi koju su popunili vrhunski poznavaoci klabinga za Gardijan. Zbog veselih noćnih klubova koji plutaju Savom i Dunavom, objasnio je Planet, pominje se on s jednakim ushićenjem kao Berlin ili Ibica, a Savamala izdvaja “džentrifikacijom”. Ipak, sve ove pogodnosti valja hitno iskoristiti, jer, kako se kaže, Srbija se približava EU, a to najavljuje velike promene. Stoga ovi stručnjaci preporučuju: Go. Now. Before the rakija runs out.
Teško je srcu da ne zaigra od ovih laskavih poređenja, komplimenata šljivovici i drugom, jer to je, dabome, hvala gradu kao području zadovoljstva, a za nenaviknute poput nas, i njegovoj običnoj, mirnodopskoj svakodnevici. Pritom pogađa pravo u dušu, jer Beogradu je taj uočeni identitet istorijski prirođen, i čini se da ga je vajkada nosio glas da mu noći nisu ni mrkle, ni gluve, te da je život u to doba na većoj ceni od dnevnog. Vredni Dušan J. Popović, zabeležio je, opisujući ga potanko u vreme austrijske vladavine u XVIII veku, da nije bilo vojnika koji na veresiju nije kupovao bure i u kakvoj sobici točio i prodavao alkohol. Pa i sam guverner Aleksandar Virtemberški, “njegova jasnost gospodin princ”, kako su ga zvali, provodio je ovdašnji život u noćarenju, sumnjivom društvu i razvratu, i završio ga toliko zadužen da je morao prodati platu čak šest godina unapred. Polovinom 19. veka je radilo u Beogradu preko 300 kafana i mehana, a krajem istog je kafansko veselje i šenlučenje, uz svađe i teške zlostave, trajalo i preko pola noći. U to vreme je tek jedan preduzimljivi Škotlanđanin, Fransis Harford Makenzi od Garloka, u svojoj uređenoj koloniji – Englezovcu, pokušao da napravi trezvenjački geto, i uz visoke kriterijume stambene kulture, uvede zabranu točenja alkohola. Čak 125 godina kasnije, kada je ukinuta prodaja alkohola posle 22 časa, a potom nakratko oborena odlukom Ustavnog suda Srbije, žuta štampa je prenela da su njome Beograđani “blago rečeno, oduševljeni”.
Tri promila dobre zabave
Noć je, dakle, odvajkada potvrđivala živost Beograda. Danas su za to ponajviše zaslužni splavovi, ta očevina poslednje decenije prošlog veka – na baržama, dereglijama i buradima, ili, kako su definisani u jednoj nemoćnoj i nepismenoj Odluci grada - “plutajući objekti” s “plutajućom dozvolom”. Njihovo je čuvenje već toliko da se govori da se reč “splav” već odomaćila u engleskom jeziku, pa će možda pronositi kulturnu posebnost podneblja zamalo kao “slava”, karakterološku kao “inat” i jezičku kao “vampir”.
Jutro je, međutim, surova razdelnica noćnog i dnevnog priobalja, čas sudara stvarnosti sa pričinom. Po belom danu splavovi su kakofonijski izraz ugostiteljskog shvatanja arhitekture na vodi, isporučen obali uz krivi doživljaj da su razmetljivost, koliko i nehajnost, između ostrvaca zaglavljenog smeća, možda zavodljivi. To je uglavnom nered čvrsto ukotvljen u složnom otporu prema odlukama nadležnih o barem koloritnoj usklađenosti, kamoli oblikovnoj, pa ga na Ušću, kod blokova ili “Jugoslavije”, uz neke izuzetke, čini niz nablizo postavljenog klepeža svake vrste, van uzusa bezbednog rastojanja, osnovnih estetskih, verovatno i higijenskih merila, kao i poželjne udaljenosti od ispusta kanalizacije. Umesto da su podstaknute, recimo, bogatstvom nautičkog dizajna, njegovom belom elegancijom i detaljima, to su, s jedne strane, gizdavo oplaćene neomodernističke ili turbo dvospratnice suvozemnog tipa, a s druge, masivne planinske brvnare, daščare i vikendice sa mansardama, donedavno čak i budističke pagode i dvorane za mali fudbal, pa i korodirane skeletne konstrukcije kao dugoveka “dela u nastajanju”. Nažalost najređi su lepo obnovljeni rečni brodovi i drvene šalupe, ili skromni restorani nalik sojenicama, sasvim u skladu s tradicijom ovdašnjeg života na rekama i oko njih.
Iznutra pak, najčuvenije splavove nosi glas da je luda noć tu još luđa, te ih i stranci jednače s privlačnošću sve ređih čari Orijenta. Istina je da se tu ne cilja na istančani hedonizam konosera zadovoljstva, mirise bačvi u irskom viskiju ili sporo uživanje u hrani; već pre na težnju maničnoj raspojasanosti koja se meri “promilima dobre zabave” i decibelima, a jeste vrsta bahanalijske i halabučke mode. Nju su ispisala i ispisuju debelo napudrana lica napućenih devojaka, popetih na stolove i među tanjire, go-go igračice uzverane na šipke i platforme, muške glave koje se blese i plaze, kao “parti manijaci”, “kraljevi” onesvešćivanja od alkohola i drugog, ali ništa manje ljudi od medijske pažnje, pevačka, sportska, politička estrada.
Promotivna kafana “Beograda na vodi”
Ovaj egzotični nokturno izvesno puni džepove, privatne i donekle gradske, ali to privređivanje ima posledica. Noćarenje se, naime, opasno ugradilo u društvenu normu, dobilo svoje psihološke, vaspitne, medijske dimenzije. Čak dotle da se volja za noć uvukla u običajnost, urbani folklor, a time odredila i vrstu novog socijalnog identiteta. Jer navali takvog stila življenja više se ne pokušavaju odupreti ni roditelji, budući da se vlastitom detetu ne može braniti ono što važi za sve - da se u provod kreće u kasnu noć, a vraća pred svitanje; ni škola, koja u skupim aranžmanima ne preskače tulume ni na najkraćoj rekreativnoj “nastavi” za osnovce, kamoli srednjoškolce, ni crkva, koja na to gleda sa ekumenskih visina.
Kada je u gradu koji “ne spava” noć tako luda a dan kratak, ne treba da čudi što se taj obrt često završi u nekom bestragu, kao što su one noći nesrećna deca u bujici Dunava. U razvijenom svetu, fenomen beskrajnih noći “provedenih u zurenju u svoj iskrivljeni odraz u klupskim toaletima”, stvorio je pokolenje odraslih ljudi - večitih tinejdžera. No ovde je obdanica još mučnija, i teško joj pomažu čudni rezultati istraživanja o smanjenju broja nezaposlenih, spoljnopolitičke pobede, a ponajmanje makete utopijskih naselja u sukobu sa suštinskim potrebama i ekonomskom stvarnošću zemlje.
Ma koliko splavovi bili njegova nova “znamenitost”, trezveno bi bilo Beograd slaviti tek pošto mu videlo bude čuvenije od nevidela, a marljivost od provoda, kada ga i stranci, kao nekad Makenzi, prihvate kao uređeno obitavalište a ne zabavište. U međuvremenu će gradski prostori, a najviše oni glasoviti, oblikovati navike, ukus, svest stanovnika.
Neprovidno je to onima koji gradom upravljaju, jer su čak i iskrena nadanja u projekat od državnog značaja tako brzo podrili njegovim prvencem – kafanom od pola miliona evra, za pola godine rada, koliko će trajati njena tobož privremena dozvola. A trebalo je da bude tek “promotivni štand” BNV-a.
Ako se po jutru dan poznaje, neka nam je laka noć.
Politika, KUN, 7.2.2015.
