ČITANJE GRADA
Današnji izgled Kalenićeve, Bajlonijeve, Paliluske pijace, pa i pomenutog Đerma ne može se pravdati ekonomskim nedaćama, jer su i nevelika sredstva dovoljna da ova trgovina ne ugrožava higijenu šire okoline, da se ne odvija oko bara na izbokanom asfaltu, u blizini javnih toaleta, uz sklepane kontejnere iz kojih kulja roštiljski dim
Srpske pijace
Život je u starom Beogradu bio sav okrenut danu, pa se u pazar kretalo u šest ujutro. Ali nekad i tek onako – da se na pijaci vidi šta ima a šta nema, pa da se već u sedam u kafani dozna da li se prošle noći država ponovo zadužila, ili ma šta drugo novo, kako nam svedoče junaci Nušićevog komada “Svet”. Gradska vlast tog vremena ozbiljno se bavila društvenim dobrom, pa je, recimo, samo u 1892. dovršila novi vodovod i predala prometu konjski tramvaj, koji je noću počivao u Tramvajskim štalama, a danju prevozio varošane od Slavije do Kalemegdana. Dičila se, naravno, i posetom lučonoše svetskog napretka Nikole Tesle, radosnog što je tri prolećna dana te godine proveo u Beogradu, “među svojom braćom Srbima”, kada je električna centrala već bila pod krovom.
Sve je to danas pisana istorija grada, osim Tramvajskih štala – današnjeg “Depoa” u Bulevaru kralja Aleksandra, čija je jedna hala izgorela u požaru, što je brojne sitne trgovce ostavilo bez posla. A bio je prostor, istina malo udoban i higijenski, kroz koji je prošlo na stotine ruskih izbeglica posle Oktobarske revolucije, ali i logor za vreme okupacije. Kada je 1996. proterivana torbarska trgovina na kartonskim kutijama i haubama na Bulevaru, useljenje tih trgovaca u “Depo” bio je hvale vredan gest društvene brige. Posle požara je, međutim, i takve odgovornosti nestalo, pa su se u nečijoj važnoj glavi rodile dalekovide misli da se “Depo” obnovom ne unapredi, već da se zakupci usele u plastični balon nalik onom za mali fudbal, ili, odnedavno, u jedan “moderni šator” uz tezge na Đeram pijaci.
Osnovni ukus je dovoljan da se ovaj predlog hitno ispuva kao balon, jer preti da našteti i pijaci, i značajnom mestu. Ali neće, jer je po preduzetničkom poimanju grada isplatljivije proizvoditi lokacije nego obnavljati zgrade, a pijaca ima širinu glagola te nadasve znači – dobro trgovati. A tako će biti sve dok državni nameštenici, umesto da državu brane, sve hrle da se s njom uortače preko ličnih poslova, znajući da je bavljenje državnim dobrom najunosnija pijaca. Po istoj zamisli i Bulevar izgleda lepši kad se poseče stotine zdravih platana ili ako se “Depo" sruši radi izgradnje, recimo, privatnog hotela. A šta će tek biti dole, uz Savu, kad se podržave silni hektari zemljišta za BNV, pretpostavimo sami.
Pohvala pijaci
Još iz vremena kada je bio država, grad se ponosi vlastitim redom i zakonom, zaštitom od sezonskih promena i prirodnih sila. U tvrdom gradu, što mu je pak nasledstvo od grada-tvrđave, malo šta je meko, otvoreno nebu i darežljivo poput njive ili oranice, a većinom je ograđeno i usitnjeno, pod ključem i krovom.
Kako je selo zavisno od zakona i ćudi prirode, ono gradu stoji nasuprot, ali je pijaca njihovo delo, gotovo porod, i nosi nešto od oba. U njoj se dodiruju zelenilo i sivilo, majušnost i veličina, seljak i građanin. Vezujući zemljodelca i kupca, preko robe, pijaca čuva selo da ne odumre, a grad da se ne uzoholi u svome gospodstvu, odrodi u svome kosmopolitizmu, u oponašanju slike modernog sveta, a ona svuda izgleda isto. U svet odlutale gradske duše ona zato podseća na posebnost i poreklo, pa je stoga njen patriotski potencijal znatno ubedljiviji od istog potencijala mnogih izvikanih rodoljuba po zadatku, kojima su “pijac" i ceger-kese ispod časti.
A pijaca je, ne treba zaboraviti, prapočetak svakog grada, samorodna i samonikla baš kao i raskrsnica: tržnica pod otvorenim nebom u vlasništvu pešaka. Kako su vremenom trgovi izgubili prisnost agore, tog svakodnevnog sastajališta javnosti i skupštine, to je tu prisnost pijaca uzela sebi, pa sabire višeznačje pazarišta, zborišta, sajmišta, foruma. Jer ljudi na pijaci nisu slučajem na nekom raspuću da im se putevi jednom ukrste, već ih tu iznova okuplja posao, katkad ime i prezime.
Pijaca, takođe, nosi nešto iz one idealne sfere ravnopravnosti među ljudima, koja se u gradu proteruje, kroz mešanje gradskog i seoskog življa, neposrednost odnosa kupca i prodavca, etiku date reči, koja se ne osigurava deklaracijama, fiskalnim računima i garancijama, već samo robom i njenom vrednošću. Deo njene iskrenosti sledi i iz toga što se namirnice ne estetizuju paketima i mrežicama, izlozima i okvirima, već se one nude same, a brane prodavčevim licem i preporukom, pa tako pijaca sebi privlači i sentimentalno iskustvo, kao nešto što dolazi iz doba pre konkurencije i monopola, ili iz neke vlastite, davne porodice poštenih težaka, žuljevitih ruku.
U njoj otuda ima i neelitne, čaršijske, o praznicima i vašarske crte. Skromna i narodna, ona nema ništa s trgovinom luksuzom, jer je saobražena osnovnim potrebama, te nosi i politički smisao. Prostor je dnevnog plebiscita s demosom na delu: rođena iz raskrsnice, ostala je raskrsnica mišljenja, zbiralište novosti i narodna skupština u kojoj je svako svakome “ti”. Visokim političarima je zato uvek teško da se tu nađu, osim u ciljanim kampanjama, jer ih između tezgi dočekuju slobodni ljudi s niže ravni društvene i imovinske hijerarhije, takozvana "dubina društva" koju često ne poznaju, a to je jedino pravo suočavanje sa učinkom nečijeg političkog delovanja.
Održiva pijaca
Da pijace traže uređivanje po svim pravilima pešačkog i kolskog kretanja, snabdevanja, otpremanja, skladištenja robe i drugog, ovde se znalo još sredinom dvadesetih godina prošlog veka, kada su poletno građene one na Zelenom vencu, Kalenićevom gumnu, Gospodar Jovanovoj ulici, ubrzo i kod Bajlonijeve pivare i na Senjaku. No pijace su od upotrebe brzo starile, a polet su odmenili javašlučka zapuštenost i primitivna nebriga. Današnji izgled Kalenićeve, Bajlonijeve, Paliluske pijace, pa i pomenutog Đerma ne može se pravdati ekonomskim nedaćama, jer su i nevelika sredstva dovoljna da ova trgovina ne ugrožava higijenu šire okoline, da se ne odvija oko bara na izbokanom asfaltu, u blizini javnih toaleta, uz sklepane kontejnere iz kojih kulja roštiljski dim. To što im, međutim, izostaje osnovna, a kamoli inovativna organizacija i estetizacija, nesumnjivo je zato što je veza pijace i kulture sasvim zaboravljena. Jer, jedva da će se negde čuti da pijaca ima svoju posebnu kulturnu ulogu, da se kroz nju mogu iskazati ekološka svest, radna etika i vaspitni ciljevi, da posreduje pomirljivost i lepotu razlika, koliko i etnicitet i identitet. Štaviše, da je pijaca nacionalna institucija s kulturnom, a ne samo ekonomskom misijom.
Nije to samo zato što je pijacu zasenčilo novo vreme. Supermarketi su prisvojili pijačne namirnice, stavili ih na digitalne vage, u čistoću i red, u toplo zimi i hladno leti, a između njih i kupca umetnuli bezličnog prodavca, koga se roba malo tiče. Posledično se i pijaca izmenila, jer se seljak obratio u nakupca, pa sad hita na kvantaš u uzaludnu borbu sa veletrgovcima i sa šajkačom na glavi glumi starog sebe, preprodajući tuđe kao svoje. Ona izvorna i etička veza između građana i seljaka je time pokidana, a prava pijaca postala preskupa prvima i neisplativa drugima; što je dovelo do pitanja da li je uopšte održiva.
Bude li međutim pameti, u nekom lepom okviru urbane obnove, kao i očuvanja dragocenog u njima, trajaće zelene pijace kao čuvari posebnosti malog proizvođača i njegove domaće, zdravije, organske hrane, s pečatom mesta, regiona, nacije. To bi bio ujedno i način da se spase ugroženo selo. A bavljenje pijacama neće biti samo puko “komunalno opremanje i organizovanje” jednog prometa proizvodima, kako to usko vidi i definiše zakon, svrstavajući tu delatnost u isti red s prevozom putnika, održavanjem ulica ili dimnjaka, već naročito tanan posao u oblasti gradske kulture koja štiti težišne urbane vrednosti od nasilnih vidova tranzicije.
Zato naivno predlažem da se deo nadležnosti za pijace poveri Ministarstvu kulture i informisanja. I to stoga što ono pokazuje sklonost ka, takoreći, stilističkim zahvatima, jer bi sigurno, bacivši se u koštac sa problemom, moglo da ih umesto Gradske, po uzoru na Narodni muzej Srbije, nazove Srpske pijace ili još domišljatije – Pijace Srbije. Ali na obostranu korist. Ministarstvo bi se time približilo stvarnom životu i svome narodu, pa bi se založilo, barem saopštenjem, za rešenja trajnija od balona i šatora, dok bi se pijaca profinila, a onda bi im sat brojao unapred, a ne unazad.
Politika, KUN, 28.3.2015.
