GišaBogunović

            Čitanje grada 
            BEOGRAD –  OD UTOPIJSKOG TRAGA DO DISTOPIJE

            Kada je početkom dvadesetih godina prošlog veka arhitekt Jan Dubovi, službenik beogradske filijale praškog preduzeća “Matija Bleh”, stigao u srpsku prestonicu, ona mu nije otpozdravila velikovaroškim i učtivim naklonom. Dekorativne skulpture, kojima je nalazio mesto na pročeljima beogradskih palata, pa i njegovi projekti belih kubističkih vila, nisu mogli sakriti uboge prizore razlokanih i prašnjavih ulica, vlažnih stanova i kuća bez toaleta. No Dubovi je sa sobom doneo utopijski vedru viziju budućnosti a sebi postavio previsok, vazda nedohvatan cilj, da neimarskim  poslanstvom zadovolji “kako radenika, tako i činovnika i kapitalistu”. Njegov odgovor na svu ružnoću i nesređenost Beograda bio je zanos “vrtarskim gradom” u čijem je kružnom ocrtu, sraslosti sa prirodom, nebom i vodama, prepoznavao drevni oblik slovenskih sela. 

            Svoj san o velikom i uređenom Beogradu, toj južnoj metropoli svekolikog slovenstva, kako je pisao, uspeo je da ostvari tek neznatnim upisom u stvarni prostor. Trag nadahnutog nastojanja, oko kojeg su bili okupljeni i arhitekti Đorđe Kovaljevski, Mihailo Radovanović, Valerije Staševski, Viljem Baumgarten i drugi, samo je u izvesnoj meri otisnut u rešenju opštinskog naselja Činovnička kolonija na Voždovcu. Stanovati ne znači nužno i udomiti se, znao je Dubovi, te je volumene svojih vila u malenim vrtovima odmeravao prema potrebi za mirom, suncem i zelenilom, a uravnoteženost i intimnost naselja našao u jednostavnosti matrice ulica i parcela, granici broja stanovnika i udobnoj udaljenosti između suseda.

            Ali trag  je, kako tvrdi Derida, prazna simulacija prisustva, nešto što nema svoga pravog mesta, trag je uvek i već izbrisano i odsutno prisustvo. Upravo ono što je, zapravo, vrtarski grad za današnju Činovničku koloniju. Kakva je danas, preinačena betonom, nasilnim interpolacijama i nadgradnjama, ona je, na svu žalost, doista izbrisani i odsutni delić utopije vrtarskog grada –  jedan dekomponovani, neštićeni i neuspeli urbanistički brikolaž. Uostalom, kao i sam veliki Beograd, ispisan tragovima ne samo ovog, već i brojnih urbo-arhitektonskih, utopijskih pokušaja.

           Novi vs. stari Beograd

           Kada je, posle Drugog svetskog rata, Dubovi zauvek napuštao Srbiju, Beograd ga je zaboravio i kao tvorca sjajne Astronomske opservatorije na Zvezdari – i naklon je opet izostao. U to vreme jedna druga ideja je već snažno uznosila duhove. Utopijski far se pomerio od međuratnih kolonija i koteža starog grada i ostavio ih u senci krajnje ravnodušnosti. Mogućnost oblikovanja "ozarenog grada" na čistinama nekadašnjih ševara Bežanije, sabirala je mnoga uzbuđenja i bila izraz političkog i socijalnog programa. Po usvojenom teorijskom modelu, spremnom i na krajnja uprošćavanja, istorijski grad, poput starog Beograda, i treba prepustiti odumiranju jer ne može poštovati principe geometrije. Nasumičnost njegove urbane strukture zato valja zameniti industrijalizovanom gradnjom koja se, oslonjena na geometriju, i zasniva na “kreativnoj umetnosti”. Ubrzo, slobodna prostranstva dojučerašnjih močvara, šuma i žitnica, bivaju ispunjena kreativnošću koju je još 1925. poletno i naivno prizivao Ljubomir Micić. Izrastaju čitavi blokovi kolektivnih građevina “čistoga polja i betonskog karaktera” – ogoljeni, funkcionalni i jasni, baš kako je pesnik hteo, poput zenitističkih strofa i vojničkih kasarni... Optimizam društvenog napretka u industrijalizaciji zemlje ispraznio je i opusteo selo, a solidarnost stambene izgradnje uselila je u stanove novu, radničku klasu.

            Pred podvižničkim izazovom stvaranja Novog Beograda, i nasuprot njemu, gasnuo je Stari Beograd. Zarobljen u staroj matrici, sve više je ocrtavan pretećim naznakama nevesele budućnosti. Uprkos brojnim urbanističkim planovima, zaobilazile su ga velike ideje i velike vizije, otuda i dela, prepuštajući ga neobuzdanom unutrašnjem bujanju, sitnom interesu i najprostijoj grabeži. U decenijama koje slede doživeće nasilne udare bespravne gradnje, dogradnje i nadgradnje, ispunjavanje i najmanjih praznina svoga tkiva, otimanje javnih u korist privatnih prostora, migracije i promenu strukture stanovništva, eksploziju motorizacije, veliko zagađenje vazduha i reka, opasno urastanje industrijskih postrojenja i vojnih građevina u jezgro grada, širenje deponija i slamova, beskrajno usitnjavanje parcela, zaplitanje vlasničkih odnosa do tačke  obustavljanja čak i najosnovnije higijene, a kamoli modernizacije i humanog obnavljanja gradskih prostora, neshvatljivo uništavanje gradske flore i čitavih stoletnih drvoreda... A niz ovim izdaleka nije zatvoren.

            Nemoćan da emulira i u sebe primi nasilnu brojnost negativnih procesa, stari Beograd je postajao nalik kakvom neželjenom proizvodu takvih pojava, koji nastane kada se u vremenu postoji bez jasnog vođstva i cilja. Ostavljen od utopijske i delotvorne praktične misli, odvojen od reka, haotičan u svojoj čežnji za vazduhom i poljima otvorenog neba, odgušenim saobraćajnicama, istinskim trgovima i bulevarima, mostovima, podzemnom železnicom, parkovima i zelenilom, sve neuspešnije je skrivao pretnju da postaje grad pervertirane, obrnute utopije.

           Beograd spasava Srbiju?

           Da kojim slučajem postoji kakav otpusni, zaštitni ventil Beograda, takav bi već odavno pištao od strašnog unutrašnjeg pritiska. Za distopijsku pretnju, koja se nadvija nad gradom, možda bi onda čuli oni koji je podstiču da postane realnost: ideatori i inicijatori gradnje na desetine i stotine hiljada novih kvadrata u Beogradu. Masovna industrija tobože jevtinih stanova na mestu najveće isplativosti, koja združuje i pokreće zamrle privredne grane, danas je odgovor države na ukupnu ekonomsku krizu. Sasvim ispravno, ali samo kada bi takva industrija mogla stvoriti i održati grad, umesto da grad, sa svojim dragocenim zemljištem, već krajnje iscrpljenom infrastrukturom, a posredno i svojim istorijskim nasleđem i kulturnim diverzitetom, bude sredstvo održanja industrije i njena pala žrtva. U Srbiji praznih seoskih kuća i bele kuge, kratkovido i nezasitno investiranje u prestonicu, stoga i podsticanje njenog daljeg naseljavanja mahom neurbanim, nezaposlenim i neproduktivnim stanovništvom, ima sve osobine bezumnog distopijskog projekta.

            Namesto zastrašujuće slike prenaseljenog i toksičnog grada senki, smoga, siromaštva i nasilja, neophodno je hitno ponuditi novu utopiju. A njoj se već unapred može odrediti pravac i dati ime:

            Srbija spasava Beograd.