ИНТЕРВЈУ: СЛОБОДАН ГИША БОГУНОВИЋ, филозоф
Прастари град младе архитектуре
Породично и интелектуално везан за архитектуру, Слободан Гиша Богуновић, поред осталог аутор и „Архитектонске енциклопедије Београда 19. и 20 века”, годинама промишља начине на које архитектура утиче на животе људи, обликује њихову свест, подстиче их или их, пак, ограничава. Ако је сликарство уметност пред којом се стоји и која се посматра, архитектура је уметност кроз коју се пролази, у коју се улази, у којој се живи. На сличан начин у овом разговору са Слободаном Гишом Богуновићем покушаћемо да оживимо архитектуру Београда, кроз историју и савременост.
Ако сваки град има своју архитектонску препознатљивост, како читати морфологију Београда, чију је урбану културу од почетака чинило јединство супкултура, и која се састоји од најразличитијих историјских стилова?
Осим Тврђаве која нас подсећа на трајност, Београд има препознатљивост једног младог града чија је архитектура преовлађујуће модернистичка, а то је тек епидерм слојевите историје. И његов „стари” град је заправо млад. Познато је да су у градском језгру са ове стране Саве опстале тек две стамбене куће из 18. века, у Грачаничкој и Душановој, обе на бројевима 10. Па и тај историзам наше архитектуре је чедо 19. и 20. века, попут наивног класицизма „Реалке” или романтизма Варошке болнице, и по себи је евокативан. Али, иако је очувана вертикала временитости незнатна, осећа се да је тај видљиви слој некако и даље прожет
капиларима оног нематеријалног града, што је заправо оксиморон наше „куће ратова”: осећај живљења у
младом граду који су браниле и освајале древне цивилизације. Уз сва рушења, овде је мало шта надживело трајање три просечна људска века, делом и зато што је законодавство у тој области такође младо, тек послератно, премда се закон о старинама узалудно начекао реда пред бројним владама још од доба када су га сачинили Валтровић и Милићевић. Па и пошто је усвојен, рушили смо споменике; довољно је упоредити каталог Завода за заштиту града о архитектонски вредним грађевинама из 1966. и оно што видимо данас…
Српски архитекти некада су се школовали у Бечу, Берлину, Цириху, Београду…, а радили су и у свету…
Еманципацији наших неимара претходиле су деценије рада иностраних инжењера у нашој средини, који су,
почев од тридесетих година 19. века овде различито упослени (Јанке, Доби, Кверфелд…). Постављањем Чеха
Јана Неволе (аутора изузетне железничке станице у Прагу и Капетан Мишиног здања) на место главног инжењера министарства, половином тог века отвара се, заправо, епоха градитељске писмености. Наставом архитектуре утиру јој пут дошљаци као E. Јосимовић и A. Николић, праксом Шрепловић (аутор Дворца кнеза Михаила), касније Бугарски (Народно позориште, Стари двор) и посебно бечко-београдски архитект Константин Јовановић (Народна банка)… Потом и овдашњи градитељи различитих генерација листом уче на страни – Ивачковић, Илкић (Народна скупштина), Таназевић, Капетановић, Несторовић, Ђорђевић, Коруновић… али не остају тамо, већ хитају натраг, па и Андра Стевановић, који је имао положен државни испит у Немачкој…
Од ког тренутка се може говорити о модерној урбаној култури града и колико је она везана за европеизацију Београда?
Сматра се да почеци стварања те урбаности падају у шездесете године 19. века, највише захваљујући Јосимовићевој реконструкцији вароши у шанцу, али се на њу чекало и још ће се чекати. Полет грађанства које је тада бацило гуњ и „капу од три вука”, запаљивост нових идеја зауставили су Балкански и Први светски рат, али су, и поред огромног разарања грађевинског фонда у рату, многи посведочили да је тридесетих година Београд блеснуо као „сто на сто” Европа. Погледајте албуме из те деценије: тргови се чине уобличени, зграде узорне, Професорска и Чиновничка колонија донекле подсећају на Ебенезеров вртни град… уличну мрежу Котеж Неимара цртају најбољи ученици Ота Вагнера. Као негде у Енглеској, Београд тресе елиташка „клубоманија”, излази се у Џокеј клуб, Аеро клуб, Ауто клуб… Али се упоредо прикрива сиротињска стварност - тадашњи убоги Београд, занемарен од сваке државне бриге, у Прокопу, Пиштољ и Јатаган мали. Оно што данас зовемо инвеститорским урбанизмом стигло је још крајем 19. века, са земљопоседницима Макензијем, Грантом, Севдићем, који су на Врачару трасирали улице и продавали плацеве. О кућама и становима се, слично као и данас, размишљало као о каквим банчиним сефовима распоређеним по локацијама и спратовима.
Некада је архитектура говорила о људима, била је оличење својих твораца и наручилаца, како је то данас?
Притисак наручилаца с једне и купаца с друге стране оставља јој тескобан интелектуални простор. Њу зато више и не носе концепти социјалне правде, изазови ликовних идеја, философска темељења, нити је прате лична етичка преиспитивања стваралаца. Сву дубоку сложеност архитектуре упростио је појам „некретнине”, а „професионалац”, као лутка на концима предузетника, потопио је креативца. Стога су све чешћи компромиси на штету архитектуре, почев од неискорењиве дивље градње, „штанц” и турбоархотектуре, а данас уздижемо неку врсту кичерски первертираног историзма – старлет-архитектуре, која ни умећем, а још мање познавањем извора није ни далеки род некадашње „стилске”, академске архитектуре.
Како је то у Новом Београду?
Ипак другачије, за сада. Kао социјалистички узор-град, настао је заправо на озбиљној етичкој позицији Бентановог утилитаризма, где се радња оцењује по њеној укупној друштвеној вредности, па и, мислило се, производњи највећег добра за највећи број људи. Исписан на табли „великог урбанизма” био је неисторијски, нулти град, деценијама тежак за сналажење. Уз све мањкавости „егзополиса” недовршене урбаности, без центра, сведеног на функцију становања, он је временом проговорио вредностима. И наметнуо ниво архитектонског критеријума. На његову „градскост” се не би толико дуго чекало да се наставило на међуратна промишљања тог простора, па и да није гурнут у заборав Брашованов план за Новобеоградски сити из 1940. Вођен идејом усклађивања две градске целине, показао је да је то неизводљиво без спуштања старог Београда до реке, али на обазрив начин, а с друге стране, замишљањем прекосавског Ситија као динамичног града урбаних детаља и специфичности, с црквом, музејем, позориштем, парком, стадионом…
Обично чујемо да Београд није баш леп, али да има духа… Може ли архитектура Београда привући странце?
Склони смо надању да ће их, рецимо, одушевити неки наш продор у прогрес, који је махом лоша копија оригинала. Нагињемо и утопијском мишљењу у архитектури, које и иначе обезвређује садашњост у име великих идеала. При Сави правимо екстериторију предузетничког града и схватамо га као робу. А Београд је већ по себи изграђен гросо модо потезима, што је за ово наше време доста. Запуштена поља без функције и смисла се шире центром града, и уместо битака и јуначења, ред је за грађење као неговање, за „мале бравуре укуса”, као што је писао Богдановић. Па људе привлачи Место, са свом његовом различитошћу и родословом, које се не може наћи другде. Јер Београд несумњиво има „buzz”, о коме се данас пише у страним бедекерима. У новије време, рецимо, ситна интервенција архитекте Родића у Бетон хали изазвала је ланчану реакцију и данас ево лепог комплекса уз пристаниште. Слично се дешава у Цетињској и Пивари, Савамали, Доњем Дорћолу… Но и ти пропламсаји креативности, које треба чувати као златну ватру Београда брзо гасну у тескобном економском оквиру, непрепознати и неподржани. Превиђа се да старање о стваралачком потенцијалу града јесте озбиљна индустрија, да простори мале иницијативе представљају градски екосистем, јесу јавно добро, а уз то доносе и новац.
Које су најлепше, а које најмање репрезентативне београдске грађевине?
Најмање репрезентативне су свакако оне које нећете наћи на разгледницама Београда… Али ни оне с разгледница не гарантују архитектонску вредност о чему, рецимо, сведочи неуспешно рашчлањен монолит Народне банке на Славији, од почетка контроверзна „Београђанка” или одувек суморни Дом синдиката. Но има и срећних примера поклапања архитектонског и јавног значаја: Београдска задруга, Нови двор, Француска амбасада, Сајмиште, Палата Србија, Генералштаб… Крсмановићева палата Илкића, Азријелов Робни магазин, Плечникова црква Антонија Падованског, у новије време, вишеспратнице М. Митровића у Браће Југовића и Б. Митровића у Кумановској, Југословенско драмско Радојичића, Миљковића и претходника, Милуновићев МПЦ, реконструкција и доградња Небојшине куле Ј. Митровића и Миљковића… нека су од несумњивих озарења београдске архитектуре. Има их још, наравно. Музеј савремене уметности Иванке Распоповић и ”Пионир” Љиљане Бакић, уз помињање Јелисавете Начић, недавно су определили међународни научни жири да ове ауторке уврсти и међу 100 најзначајнијих жена-архитеката Европе.
Како вам се чине нова урбанистичка решења, на пример Славије?
Похвално је премештање Туцовићевих посмртних остатака тамо где то приличи, али ће се око Славије и даље вртети аутомобилски ролеркостер, додуше уз музику и око високог водоскока.
Марина Вулићевић