GišaBogunović

           Putovođ kroz turbanizam sa slikama (I - IV)

           Od trenutka kad su prvi kupci organizovane turističke ture u iznajmljenom vagonu Tomasa Kuka 1841. kročili na tlo Lestera, do onog časa kad je Džastin Biber smaknutog šorca preko trenerke plesao pred vodopadom reke Fjatra da svojim novim spotom zazove milionsku hordu turista i posredno uništi tu ekološki ranjivu tačku Islanda, minulo je tačno 178 godina turizma u današnjem smislu. Za to vreme s malim i velikim novcem, koje vere, boje i nacije bili, turisti, mamurni i trezni, prošli su nebrojeno puta uzduž i popreko zemljinim šarom. Nikada se, naime, tokom svoje istorije čovečanstvo nije toliko kretalo i premetalo. Leteli su nebom, brodili okeanima i splavarili rekama, osvajali planinske vrhove i u skijaškom strmoglavu jezdili padinama, išli u šoping, tiskali se u noćnim klubovima, pred muzejima, slikama i građevinama, a najradije sunčali na toplom pesku i za sobom za prošlost i budućnost svuda ostavili tragove svoga boravka. I to ne samo kao običan svet na odmoru, ni kao veliki avanturisti ili istraživači na Vinkelmanovom tragu, niti kao Benjaminova tumarala, ni kao puki znatiželjnici, hedonisti, rekreativci sportisti, snimatelji i notari privatnog života, niti samo kao nadahnuti putopisci i fotografi gradova, otoka, mora ili planina, kulturni ambasadori, influenseri i storiteleri društvenih mreža, ni kao kupoholičari i vikend-alkoholičari, digitalni nomadi i paradajz-turisti, ni kao arhetipski varvari i potencijalni vandali, već kao sve to skupa, ujedno i u paketu, - all in one, alles in einem, todo en uno, tout-en-un, tutto in uno. 

                                                                                                             Turisti u Versaju 
                                                                                                                   Photo: pryzmat/Shutterstock.com

     I Turista i prostor 

        Premda se turista od turiste razlikuje, on svuda ima prepoznatljivo lice.
        Ipak, odavno on ne podseća na dobrodušnog i pupastog tvrdicu, Kolumba iz Jagodine Jovanču Micića, koji je, nesklon avanturama, jednom obišao globus sa srećkom Norveškog međunarodnog saobraćajnog društva, ne znajući šta će ga na tom putu snaći. Danas posvuda nastupa jedan drugi i drugačiji – samocentrirani hedonist, narcisoidni uživalac u mahom režiranim i predvidivim događajima. To nije Nušićev Jovanča koji se namučio da se u tuđini snađe i vrativši se odlučio da više nikad neće putovati, već onaj što se po povratku već sprema za novi put. Jer  tamo, daleko od kuće, dobrodošao i svuda kao svoj na svome, zna da će se njegovim zahtevima svet povinovati. Spreman je da plati svaki minut svog oporavka od svih beskrvnih minuta svoga prekogodišnjeg rada. I svoju zajemčenu dokolicu suprotstavi svemu što mu ciklično ponavljanje obične svakodnevice oduzima. 
Kako mu je vreme kratko, cilj mu je da se što brže preveze, da što više vidi i doživi, da zipuje razdaljine i mesta, ukuse i mirise, saznanja, pojave i ljude; te da, sišavši s dosadne crte života i uzevši drugu prirodu, nabrzo ugrabi zadovoljstva i iskustva, odgovoran nikome do sebi. Tad guta kilometre, leti, plaća ture, krstarenja, splavarenja, ski-pasove i vodiče, začas preobražen iz papučića u stokuću, iz činovnika u arhetipskog lovca koji izjutra puca, u podne jedri, a popodne se njiše nad provalijom ili u nju skače. Jer da bi bila što vrednija, ispunjenija, njegova dokolica mora biti tim šareniji spektakl, bolja igra i uzbudljivije bekstvo, po crti univerzalne vrednosti Velikog raspusta, u civilizaciji, kako je utvrdio još Edgar Moren, gde su se velike transcendentalne vrednosti i inače raspale u prah.
Model tog uživaoca na raspustu, strukturisanih i zagarantovanih doživljaja, posredno i neposredno određuje izgled svih mesta njegovog boravka, te se turizam ubraja među gradotovorne sile. Za relativno kratko istorijsko vreme turističkog dinamizma mnogi gradovi, naselja, sela i varošice, na kopnu i usred mora, upodobljeni su i upodobljavaju se kulturno-antropološkom modelu turiste. A on je i jedna prisutnost, i jedno iščekivanje. U zavisnosti od godišnjeg doba njegov se entitet menja, u sezoni on je telesna emanacija punih džepova i opipljivih strasti, u vansezoni – tek apstraktum u najavi. Tada je jedno dozivanje i vabljenje, gotovo duhovna orijentacija, rentijerska čežnja na horizontu očekivanja – ali utoliko mera prostora i stvari, njegovih proporcija i detalja.  Prema trajanju njegovog boravka, prema veličini njegove grupe, njegovim navikama, zahtevima, pisanim rivjuima, menjaju se opštinski i državni propisi, proširuju šetnice i parkinzi, dodaju lokali, nadziđuju kuće, umeću stolovi i kreveti, dekorišu pročelja, firmopišu table i kite balkoni, oblikuje ladanjska arhitektura rizorta, vila, hotela i kafana, a kada ode, sve se raščini u tužnu realnost, u zamrznuti hronotop i sablasno prazne prostore čekanja.

        A da bi istražio što još nije ili ponovio što već jeste doživeo, makar to bilo i na najudaljenijoj tački planete, turista je najpre “potrošač razdaljina”, a potom konzument i korisnik prirodnog bogatstva određenog mesta, uključujući i njegovu lepotu. Stoga se njemu ne sameravaju samo turističke mikrolokacije, varošice, gradovi i regioni, već i čitava planeta, jer je ogroman potrošač neobnovljivih izvora energije, a to se, štetnim posledicama, već uveliko preliva van uskog domena njegovog ličnog zadovoljstva i uzdizanja. Da li avionom s pet zvezdica, kruzerom preko sinjeg mora ili iza okuke na biciklu, retko gde on on dolazi sam, a gde ga je više - to je po pravilu lepote manje. Svojim prevoženjem i svojom brojnošću ugrožava, na kraju i poništava tu lepotu, pa su, paradoksalno, danas najlepša turistička mesta - ona bez ili s malo turista. Masovni turizam, naime, iako ima blagotvorno dejstvo na privredu, interkulturnu razmenu i ideologiju sreće, zbog čega je postojani nosilac pozitivnih značenja, sobom nosi niz loših ishoda. Najčešće počinje otvorenim sukobom sa staništima životinja, nastavlja se iscrpljivanjem i degradacijom podzemnih voda, zemlje i vazduha, a završava svakojakim zagađenjem  - bukom, plastikom, otpadnim vodama. Kako karbonski otisak turiste vremenom postaje sve dublji, u rajskim slikama njegovog uživanja naziru se prizori potrošačke samoživosti i svemoći, a humanistički individualizam, zasnovan na idealu čoveka kao meri stvari (Homo mensura) i računici homo economicus-a, nosi i letalnu pretnju. Zadovoljenje opštevažećih kriterijuma gratifikacije turiste ugrožava spomenike prirode, ali takođe i spomenike istorije i kulture, uništava bogatstvo društvenih zajednica, a brojna mesta lišava osobenosti, regionalne i lokalne autentičnosti, te čini da su jedna drugim nalik. Štaviše, ekspanzivno čovečanstvo, predvideo je R. Кolhas, sve više će stanjivati i trošiti svoju istoriju, identitete, karakter, dok ih turizam melje do besmislene prašine. Stoga je moguće zaključiti: premda delanje turiste društvu donosi ekonomsku, a njemu ličnu dobrobit, ono je otuda ujedno i rđavo (grčki κᾰκός, kakós), pa je turista, već i samom prirodom savremenog turizma, vrsta zlodejanca, „kakosa”. Potencijal štete, koje uglavnom nije svestan, tim je veći što je njegova rasprostranjenost tolika da prebiva u svakom od nas.