GišaBogunović

Читање града


У данашњем слуђеном Београду, питање скадарлијске калдрме је за некога схоластичко питање, на трагу онога има ли универзалија или је општост тек дашак гласа (flatus vocis), као што ће вероватно пуко таласање хартије тј. трептање пиксела бити и овај текст. Питање, међутим, засеца дубље и призива општост. Симптом је угрожености данашње градске културе, која се повија у игроказу детињасте имагинације политичара,  незналаштву, брзоплетости и ароганцији градских отаца, те у стварности – у френезији преуређивања, преобликовања, поплочавања, споменичког мапирања, осветљавања орнаменталном уместо трајном расветом, а највише због подизања архитектонског баука крај Саве. У одбројавању часова до изборног опредељивања, градом влада постреволуционарни етос изградње земље, мимикрија ударништва и градитељског подвижништва, фанатизам партијске боје, у коме се грађани и домаћи стручњаци најмање питају. О степену самовласног преудешавања с једне, хаотичног и неусклађеног делања, а пре свега искључености заједнице из одлучивања, сведочи реакција грађана на асфалтирану Скадарлију, која им се учинила да би таква могла и остати


СРУШЕНА КУЛА СКАДАРЛИЈЕ 


        Заборављен и данас нестао, свеприсутни детаљ некадашње Скадарлије био је олеандер у поткраћеном дрвеном бурету – део сиротињског мобилијара што одмењује ограду, одељује од улице и повлачи предпросторе кућа у мирисни хлад. И крије тиху чежњу за југом и Медитераном. Био је то и прозор прелепљен хартијом, цреп надохват руке, даска преко риголе, док је најмонументалније скадарлијско здање, њена, такорећи, зидана кула, истина положена по тлу, била џомбаста калдрма. Претежно сива, али са својим неочекиваним проблесцима веселог белог облутка, ружичастог или смеђег, у своме пијаном поретку, у насумичности изнудице и случајности тренутног мајсторовог надахнућа. По своме слогу и стога што је била синоним оријенталног начина застирања улица полигоналним ломљеним каменом положеним у песак или ситан шљунак, била је “турска” без обзира што је највероватније и двадесетовековна, из доба европеизације тог простора који је некада био Циганска махала. У њеним локалима градила се и изградила митологија београдске боемије, сасвим у складу с неравном и шареном калдрмом. 
После реконструкције доњег дела улице, калдрма је сва сива и трезна. 
О томе да ли је конзерваторско чистунство у Скадарлији императив, јер нити је реч о каквој реликвији, нити о ниски архитектонских бисера на огрлици једног углађеног, posh Београда, где је све на месту и у савршеном реду, може се расправљати. Много више него својим грађевинама, Скадарлија говори метром и ритмом свога партера, другачијег у јутро, подне или у ноћ. Такође и својом благом уличном кривуљом, сићушним поделама, кратким синкопама, али и својим цезурама ништавила, мелодијама које се сливају у сазвучје некадашњег Београда. Сликом мајушности кућа на низбрдици варошана ка пијаци и благом успону сељака ка вароши. Знали су то и пројектанти реконструкције Скадарлије шездесетих година, који су потом на том растеру разигравали идеју надоградње у брижљивом самеравању просторних односа, и меканог, малог урбанизма.
Али тада се зналa поштовати  јединственост Скадарлије, јер се с њом просто речено разговарало, а она разумела. А најпре се схватао један од кључних аксиома философије простора: да стварању посебног амбијента не морају претходити ни дубоке, ни далекосежне идеје, ни визије будућег значаја и заслуга, ни дебео новац, нити да архитектонска величина и врлина исходе из неких усиљених градитељских чинодејстава, понајмање из политике моћи, па чак ни из нарочите творачке страсти. Куће ситних чиновника, угоститеља, пекара и глумаца, грађене су тамо спонтано, под свом снагом турског утицаја, са свим малим, људским слабостима њихових сопственика, с намерама и несавршеностима које су биле мера личног интереса и сав домет јадне плаће и враће. 
У данашњем слуђеном Београду, питање скадарлијске калдрме је за некога схоластичко питање, на трагу онога има ли универзалија или је општост тек дашак гласа (flatus vocis), као што ће вероватно пуко таласање хартије тј. трептање пиксела бити и овај текст. Питање, међутим, засеца дубље и призива општост. Симптом је угрожености данашње градске културе, која се повија у игроказу детињасте имагинације политичара,  незналаштву, брзоплетости и ароганцији градских отаца, те у стварности – у френезији преуређивања, преобликовања, поплочавања, споменичког мапирања, осветљавања орнаменталном уместо трајном расветом, а највише због подизања архитектонског баука крај Саве. У одбројавању часова до изборног опредељивања, градом влада постреволуционарни етос изградње земље, мимикрија ударништва и градитељског подвижништва, фанатизам партијске боје, у коме се грађани и домаћи стручњаци најмање питају. О степену самовласног преудешавања с једне, хаотичног и неусклађеног делања, а пре свега искључености заједнице из одлучивања, сведочи реакција грађана на асфалтирану Скадарлију, која им се учинила да би таква могла и остати.
Али ево неколико аргумената данашњим делатницима у Скадарлији, који су јој дали нови застор, а не како су с поносом обећали, “опрали” стару калдрму, пресложили је и допунили новим каменом. По обичају ће и иначе рећи: док сте ви причали, ми радимо. Или: а каква је била она калдрма заливена бетоном и што је се нико није сетио него ми? А обновили смо и чесму. Тачно. И још нека кажу: камен је старији од сваке улице, од сваког асфалта, од наших вољених бехатон плоча и штампаног бетона, заједнички је као што су заједничке мисли, које не познају државне границе, грчки је камен једнако наш. Обликом чак исти као скадарлијски и као такав одобрен од Завода за заштиту СКГБ, под његовим надзором постављен! И то је истина, на сву нашу жалост. А могу и ово: од стриктних заштитарских правила се одустало и приликом изворног претварања Скадарске у пешачку зону када је архитекта Угљеша Богуновић укинуо средишњу риголу, а повео се за user friendly намерама, што такође значи да улица буде тржишту ближа, јер је схватио ”више” потребе Београда. 
Залуд, не вреди – flatus vocis. Све их то, и ко зна шта још што ће на брзину смислити, не избавља од одговорности да су наглавце и за будућност посивели Скадарлију, да су јој дали застор тмаст и тмуран, насупрот некадашњем игривом и разноликом – да су јој одузели радост и живост, убили њен дионизијски дух, срушили њену највећу кулу. Од чињенице, наравно, да постоји нарочита важност шареног и сјајног камена на том месту, и да је лепо да га корацима углачају и до сјаја доведу будући становници и гости Београда. 
А било би само довољно да пре него јој залију спојнице, камење претресу и калдрми врате пијане облутке.
        
          27. 11. 2017.
         ”Политика”, КУН, 3. 12. 2017.

                                                                                                 Нова (лево) и стара (десно) калдрма

Make a free website with Yola