GišaBogunović

           Читање града


           DESERTVILLE

           Када овуда пролази, газећи по штампаном бетону, пешак је свестан својих корака. Премда одасвуд светли, премда је посвуда ново, чисто и дично, премда и кораке надзире невидљива камера, нема суседа да се дозову, мимоиђу или поздраве. На дугачким прочељима превисоких зграда, од многих светли тек понеки прозор. Сијалице са ходника нештедимице горе читаву ноћ, као и спуштене рампе испред јарко обасјаних гаража. У беличастом насељу је више станова него укупно људи. Испуњава га тишина, а додирују крајности данашњег Београда: потрошачки сјај шопинг мола и сиротињски мрак ромског слама без струје, канализације и воде.[1] Уместо деце, љуљашке на игралишту њише ветар.

             Задужбина од Ytonga

                     Иако се свих ових година очекује и призива, живот је данас од овог насеља далеко. Неусељено јесте, али изгледа и као напуштено. Оно је данас још једна изграђена средина Новог Београда, уловљена у мишоловку истрошеног урбанизма, а, како се чини, и погрешне велетрговачке процене. Сматра се да му живот једном мора прићи, јер је изграђено њега ради. Али да је све тако једноставно и предвидљиво, да нема сенке која се надвила да га доведе у питање, оно би можда живело, као када су га накратко населили спортисти-олимпијци.

                   Можда би оживело да се на једном столу, у једној остакљеној канцеларији, у једној осовљеној памети није родио рачун препун нула, процената и коефицијената, и да се такав није одмах пренео на друге столове где су бројеви преточени у техничке цртеже и тродимензионалне симулације, и у њима, у приличној делузији – доцртани и бројни ситни људи. Можда би живело да у погрешну визију исплативости није утесно, набрзо и алаватно, прикучено све што је идеатор и платиша држао да ће му одмах удебљати џеп: и велика искоришћеност парцеле, и велика густина и колективизам становања, и прескупа цена по квадратном метру стана, и естетика немоћна да прикрије лакомост трговачког програма, и на хиљаде кубних и квадратних метара тврдичке градње гасбетоном, кинеским Итонгом, од којег његовим становницима временом неће бити удобније и радосније. Све са идејом да се живот утера у рачун и од њега никако не побегне.

           Град са цртаћег стола

            Истина, када на четрнаест хектара празног поља никне хиперструктура са преко двеста хиљада квадратних метара станова, гаража и пословних просторија, то је сасвим у складу с младим урбаним наслеђем Новог Београда. И оно је настајало претварањем доктринарних конструкција у бетонске, а потом у великим скоковима – слагањем блокова града у урбани систем. Исцртаван логиком лењира, градски простор је промишљан и потом груписан по намени, а урбани слогови вишеспратница колективног становања – расли су као издизањем огромне сценографије на животну позорницу. Насеља је испуњавала безличност, стереотипија и болничка хладноћа, а његове најистицаније вредности попут озелењених пространстава унутар и између блокова – свеопштом небригом изврнуте су у невредност коју су аутомобилисти брзо отели пешацима. Једва, и тек после више деценија, појавом чинилаца својствених традиционалном, а не функционалном граду, једноличност се повлачила. Монотонија је махом разбијана разликом од окружења – збрајањем наоко ситног, растом дрвећа и пробијањем спонтаних пешачких путања, архитектуром појединачних и препознатљивих грађевина у самим блоковима или на њиховом ободу, урастањем пословних и другачијих садржаја, стога и доживљаја, настајањем амбијената у сагласју с мером живота и његових потреба. Априорни и апстрактни град с Корбијевог цртаћег стола, другим речима, пришао је становницима тек када му се у ткиво увукла индивидуалност и додир различитог, несавршеност и мена, када се заплео, закоренио и загрнуо патином – прешавши пут од артефакта до живог организма. Али, на то је требало предуго чекати.

           Насеље цветних кућа

            У новом насељу је доста учињено да се тај вишедеценијски околишни процес скрати. На житеље чекају пословне зграде, канцеларије, кафеи, атлетска тартан стаза, дечја игралишта, клупе, младо дрвеће и жбуње, оближњи тржни центар. Украј сваке фасаде постављене су табле са стилизованим графичким приказима цветова као шебој, зумбул или љубичица, што је учињено и ради лакшег сналажења у простору истоветних облика. За нове становнике штампан је и Водич за усељење, дизајниран лепо а подвучен оптимизмом зелене боје. „Честитамо!” пише у њему. „За живот сте изабрали насеље које је јединствено у Србији!”

           Онима који су га изабрали или једноставно морали изабрати јер бољег нема – за живот, вероватно и зараду путем препродаје или издавања станова, треба пожелети све најбоље. Прави весници бриге су ипак они други, далеко многобројнији могући купци, који водич никада неће имати у рукама, јер такво насеље неће изабрати. Њихово одрицање, упркос кићеним огласима и преплаћеној рекламној помпи, довољно је речито. Али, хоће ли сабласни мук можда и најчувенијег новог насеља у Србији, српског Ордоса икога озбиљно забринути? Доносећи, на пример, неколико суштинских питања. Није ли управо тренутак да се поглавље функционалистичког градоуређивања, после толико практичних примена на овим просторима, коначно заврши и затвори тамо где му је место – унутар корица универзитетских уџбеника и скрипта? Није ли најзад прилика да се новоградитељи одрекну стварања урбанитета без центра, улица и тргова, без орната игре и духовитости, индивидуалности, топлине, сада и без људи? Или да им се то напросто не допусти, макар се људи потом  и населили, јер населиће се ваљда једном. Није ли час, заправо, да се стане на пут штетној градотворној политици која грабежно осваја не само грађевинска земљишта Београда, и свима који град виде само као предворје уносног менаџмента, као урбанитет потрошње и трговачких услуга? 

           Ако је то време дошло, наде има, предупредиће се наопаки изглед Београда будућности. Ако није, онда Београд већ сад зовимо Белвил.

”Политика”, Културни додатак, 22.01.2011.



[1] ”Ромвил” је исељен крајем априла 2012.

Make a free website with Yola