Читање града
Ту, на пешачкој удаљености од центра понуђен им је миришљави простор сигурности и невидљиве селекције посетилаца надзиран камерама: свет контроле иза затворених врата где, за разлику од улице, нема журбе, крупних корака и повишеног гласа. Нити има насиља, побуне, камоли револуције, већ само заборава и завођења свим и ничим, у лавиринту без прозора и сваког појма о времену, у окружењу прецењене робе, фингираних распродаја и цицијашких попуста
КНЕЗ МИХАИЛОВА У “УШЋУ”
У своје две Нове године ушао је Београд као са прве линије фронта, уз топовске петарде и један лудачки бодеж. Aко се тог славља још ко сећа, Трг Републике је за ту прилику био “улепшан” низом вашарских киоска с ћепенцима и њиховим убогим позађем према Коларчевој и Кнежевом споменику. Средину Кнез Михаилове код “Коларца” заузимао је летњи кафански мобилијар, увијен у пластику, а крај њега и тзв. “oтворена библиотека” у једном киоску, натопљенa водом. У духу звона и прапорaцa, није било ниједне књиге, само је унутра један сиромах данима чувао своју кесу. И док се у Европи поједини аутопутеви греју, у овој улици, све док се нису сама истопила, црниле су се гомиле снега.
Трг Републике 30.12.2012.
Празнична расвета обасјавала је већ властитом светлошћу засуте трговачке радње, али и читаве просторе одавно закључане у мрак. На самој кичми Београда и уз њу, низ тамних дискуса нису били део славља: не само чувени и већ прежаљени биоскопи, “Звезда”, “Козара”, “Космај”, "20. октобар", "Балкан", "Јадран”, него и полупуста “Београђанка”, затим празна љуска бивше Официрске задруге, данас забрављени “Клуз”, Чумићево сокаче, напуштени трговинско-занатски центар у Сремској, “Сити пасаж”, зграде ”Југоекспорта” и ”Југодрва”, довека “привремени” “Стакленац”, некадашњи тржни центри у Скадарлији и Узун Мирковој... У Кнез Михаиловој неколико утварних зграда бивше Робне куће “Београд” и предратног “Митића”, сувишна “Грчка краљица” – грађевина која је, као најстарија у улици, својим значајем и положајем одредила њену регулацију. И Робни магазин у Краља Петра, донедавни “Бенетон”, једнако пуст, вероватно први пут за својих 105 година постојања. На крају, велики празан плац, као велика празна прича о тржном центру у Рајићевој, из чије темељне јаме уз Градску библиотеку расту кисела дрвета и досежу пети метар висине. А пажљивији шетач нека допуни овај суморни низ.
Све је мање Београђана који памте Кнез Михаилову из доба када је предметила идеју сложености градског живота. Захваљујући прожимању функција, од трговачке и занатлијске, до културне, угоститељске и стамбене, у колажу своје мултиетничности, била је кључна за иконографију града који се њоме дичио на разгледницама и фотографијама. Све дотле, заправо, док из ње није потиснуто рукотоворно и различито, а она постепено испражњена од супстанце коју је чинила радиност сасвим посебне грађанске елите Београда. Са својим продавницама из међународног “ланца”, она се полако претварала у простор транснационалне одређености. Од улице, сачињене од фрактала индивидуалних светова, постала је слика безличног корпорацијског света, интернационализације капитала који пласманом истоветних производа и посвуда истог “корпоративног идентитета”, стиже у сваки кутак света. Њен симболични владар постао је овдашњи моћни и тренутно притворени власник франшиза. А по томе, парадоксално, сасвим је заличила на несавршен и недостатан шопинг мол.
Између осталог и зато, Београд је Нову годину углавном дочекао унутар и око тржног центра “Ушће”: у ускипелим аутомобилским гужвама око раскрснице и подземне гараже, у редовима посетилаца испред улаза и унутар тржног центра, где се без ваздуха мутило у глави и падало у несвест.
Померање центра
То како се “Ушће” нашло на самој капији Новог и Старог Београда, а не, како спада, у удаљенијим ареалима градским, део је већ истрошене моралине о томе куда нас води “нови менаџеризам”, једино веран проблеску зараде. И о томе колика је општа штета када се без надокнаде и лицитације дарују државно земљиште и зелене јавне површине. Па и о томе како поклонопримци – једна offshore фирма и једна америчка банка, у многоме могу изменити карактер Новог и Старог Београда. Све залуд, јер после “Ушћа”, никлог према инвеститорско-менаџерском рачуну, створен је узорни модел, који казује да нема силе која ће спречити да сутрашњица не породи неку сличну идеју и слично остварење.
Но такво, “детаљно” планирање као одрицање од највреднијег градског земљишта (стручно – препарцелација), учинило је да престоница заслужи свој нови центар, под кровом. Оно што je Новом Београду од постанка недостајало, оно што није успео да дозове ни послератним урбанизмом, када се центар замишљао у продужетку СИВ-а, ни “Фонтаном”, ни старим ни новим “Меркатором”, ни раскрсницама, ни црквама, остварено је изградњом пуког шопинг мола, највећег у региону, по лику мултинаменског потрошачког царства ала американа. Јер данас се у “Ушће” не иде само у куповину, већ у провод и “излазак”, као што се некад излазило “у град” и на корзо. Нимало случајно, јер је та, ма колико банална и базична, квадарска структура у алубонду, своме окружењу непристала, бункераста и отежала, ниских улаза, са својим надалеко видљивим пуначким словима UŠĆE SHOPPING CENTER, пружила Београђанима оно што све теже налазе у самом центру града. Пријатељски однос према пешаку, но и возачу и његовом аутомобилу, чистоћу и светло у сваком углу, контролисану температуру, велики избор наблизо постављених продавница, више садржаја и различите забаве на мањој раздаљини: и бољи биоскоп, и “бржу” храну, и, што је важно, јер тога у центру нема, одржаване тоалете. Ту на пешачкој удаљености од центра, понуђен им је миришљави простор сигурности и невидљиве селекције посетилаца надзиран камерама: свет контроле иза затворених врата где, за разлику од улице, нема журбе, крупних корака и повишеног гласа. Нити има насиља, побуне, камоли револуције, већ само заборава и завођења свим и ничим, у лавиринту без прозора и сваког појма о времену, у окружењу прецењене робе, фингираних распродаја и цицијашких попуста.
Кнез Михаило са два црна ока
Стога, ма каква била ова “насмешена бездушност архитектонска”, што би написао Винавер о једног грађевини његовог доба, у њој влада ред и рад, систем и поредак, живот се ту развија и расте, и то en règle. У овом простору ледене а не присне врсте, протерана је ружноћа а с њом и претња, призори сиромаштва, произвољности и беде, све оно чега има у све запуштенијем и трговачки одумирућем центру, с његовом стигмом неуређености, буке, загађења, свакојаким случајностима, свакодневним непријатним искуством паркирања и путовања.
Додуше, на противречну ефикасност шопинг молова у угрожавању главних градских улица, одавно је упозорила теорија града. У економском и развојном смислу они могу бити суштински за области повезане међуградским саобраћајницама, али у градовима без метроа могу деградирати центар. Ко мари. Утврђено је такође да предузете ревитализације центара, уз хвале вредне покушаје организовања фестивала, културних и спортских догађаја, тешко успевају и имају само ограничене и привремене домете.
“Ушће”, наравно, није једини узрок опалости и замирања градског центра, већ су то разне нијансе црне у историји транзицијске при(х)ватизације, да употребимо жаргонску твореницу коју је забележио један наш вредни лингвиста. Ово такође подсећа и на етимолошко порекло латинског prīvāre, што значи, и како кроз векове у делу свога значења опстојава, – узети, лишити, опљачкати....
Београд данас вапи за свеобухватном рехабилитацијом свога центра и неупоредиво већом пажњом него до сад. Будући да то није могуће без привредног успона, као и без помоћи иницијативи средњег и малог предузетника, до тада ваља предузимати скромне, не најкрупније захвате. Хиперпилон над Адом је, рецимо, могао да сачека изградњу јавних ве-цеа.
Или, примера ради, уочити како данас изгледа бронзани кнез Михаило на Тргу Републике, презеленео од природне патине, и како се чини да на све ово гледа са своја два црна, упала ока. Како овако даље не може, апелујем да се одлучи хоће ли споменик убудуће бити сав зелен (боље) или сав црн.
”Политика”, Културни додатак, 15.-16.2.2013.