Читање града
У данашњем слуђеном Београду, питање скадарлијске калдрме је за некога схоластичко питање, на трагу онога има ли универзалија или је општост тек дашак гласа (flatus vocis), као што ће вероватно пуко таласање хартије тј. трептање пиксела бити и овај текст. Питање, међутим, засеца дубље и призива општост. Симптом је угрожености данашње градске културе, која се повија у игроказу детињасте имагинације политичара, незналаштву, брзоплетости и ароганцији градских отаца, те у стварности – у френезији преуређивања, преобликовања, поплочавања, споменичког мапирања, осветљавања орнаменталном уместо трајном расветом, а највише због подизања архитектонског баука крај Саве. У одбројавању часова до изборног опредељивања, градом влада постреволуционарни етос изградње земље, мимикрија ударништва и градитељског подвижништва, фанатизам партијске боје, у коме се грађани и домаћи стручњаци најмање питају. О степену самовласног преудешавања с једне, хаотичног и неусклађеног делања, а пре свега искључености заједнице из одлучивања, сведочи реакција грађана на асфалтирану Скадарлију, која им се учинила да би таква могла и остати
СРУШЕНА КУЛА СКАДАРЛИЈЕ
Свеприсутни детаљ некадашње Скадарлије био је олеандер у поткраћеном дрвеном бурету – део сиротињског мобилијара што одмењује ограду, одељује од улице и повлачи предпросторе кућа у мирисни хлад. И крије тиху чежњу за југом и Медитераном. Био је то и прозор прелепљен хартијом, мушкатле у лименкама, цреп надохват руке, даска преко риголе, док је најмонументалније скадарлијско здање, њена, такорећи, изидана најтврђа кула, али положена по тлу, била џомбаста калдрма. Претежно сива, али са својим неочекиваним проблесцима веселог белог облутка, ружичастог или смеђег, у своме пијаном поретку, у насумичности изнудице и случајности тренутног мајсторовог надахнућа. По своме слогу и стога што је била синоним оријенталног начина застирања улица полигоналним ломљеним каменом положеним у песак или ситан шљунак звала се “турска” без обзира што је највероватније и двадесетовековна, из доба европеизације тог простора, некадашње Циганске махале. Сасвим у складу с том шареном кулом-калдрмом, у локалима, гостионицама, крчмама и бирцузима Скадарлије градила се и изградила митологија београдске боемије.
После најновије реконструкције доњег дела улице, калдрма је сва сива и трезна.
О томе да ли је конзерваторско чистунство у Скадарлији императив, јер нити је реч о каквој реликвији, нити о ниски архитектонских бисера на огрлици једног углађеног, посх Београда, где је све на месту и у савршеном реду, може се расправљати. Много више него својим грађевинама, Скадарлија говори метром и ритмом свога партера, другачијег у јутро, подне или у ноћ. Такође и својом благом уличном кривуљом, сићушним поделама, али и својим цезурама ништавила у низу зиданих кантилена и кратких синкопа сливених у сазвучје некадашњег Београда. Сликом мајушности кућа на низбрдици варошана ка пијаци и благом успону сељака ка вароши. Знали су то и пројектанти реконструкције Скадарлије шездесетих година, те су потом на том растеру разигравали идеју надоградње у брижљивом самеравању просторних односа, и меканог, малог урбанизма.
Али тада се знала поштовати јединственост Скадарлије, јер се с њом напросто разговарало, а она разумела. И поимао се један од кључних аксиома филозофије простора: да амбијенти свукуд вреде више од појединачне архитектуре и да њиховом стварању не морају претходити ни дубоке, ни далекосежне идеје, ни визије будућег значаја и заслуга, ни дебео новац, ни политика моћи. Нити да архитектонска величина и врлина исходе из неких усиљених градитељских чинодејстава, па чак ни из нарочите градитељске, творачке страсти. Kуће ситних чиновника, угоститеља, пекара, глумаца, грађене су тамо природно, под свом снагом турског утицаја, са свим људским слабостима њихових сопственика, с намерама и несавршеностима по мери личног интереса и свог домета јадне плаће и враће.
Срушена кула Скадарлије
У данашњем слуђеном Београду, питање скадарлијске калдрме је за некога схоластичко питање, на трагу онога има ли универзалија или је општост тек дашак гласа (flatus vocis), као што је пуко таласање хартије тј. трептање пиксела и овај текст. Питање, међутим, засеца дубље и призива општост. Симптом је угрожености београдске културе уопште, што се повија у игроказу детињасте имагинације политичара, у незналаштву, брзоплетости и ароганцији градских челника, те у стварности – у френезији преуређивања, преобликовања, поплочавања, споменичког мапирања, осветљавања орнаменталном уместо трајном расветом, а највише због подизања архитектонског баука крај Саве. У одбројавању часова до изборне утакмице, градом влада постреволуционарни етос изградње земље, мимикрија ударништва и градитељског подвижништва, фанатизам партијске боје, у коме се грађани и домаћи стручњаци ништа не питају. О степену самовласног и хаотичног преудешавања, а пре свега о искључености заједнице из одлучивања, сведочи реакција грађана на асфалтирану Скадарлију, која им се учинила да би таква могла и остати.
Али ево неколико употребљивих аргумената данашњим делатницима у Скадарлији, који су је прекрили новим застором, а не како су с поносом обећали, “опрали” стару калдрму, пресложили је и допунили новим каменом. По обичају ће и иначе рећи: док сте ви причали, ми радимо. Или: а каква је била она претходна калдрма заливена бетоном и што се ње нико није сетио него ми? А обновили смо и чесму. И могли би да кажу: камен је старији од сваке улице, од сваког асфалта, од бехатон плоча и штампаног бетона, па је мало важно да ли је стар или нов, грчки или наш. Додуше сивкаст, али обликом чак исти као стари скадарлијски, и као такав одобрен од Завода за заштиту СKГБ, под његовим надзором постављен!
Али залуд, не вреди – flatus vocis. Све их то, и ко зна шта још што ће на брзину смислити, не избавља од одговорности да су наглавце и за будућност посивели Скадарлију, да су је прекрили застором тмастим и тмурним, насупрот некадашњем разноликом и шароликом – да су јој одузели радост и живост, убили њен дионизијски дух, да су срушили њену највећу зидану кулу. Од чињенице, дабоме, да постоји нарочита важност старог вишебојног и светлуцавог камена на том месту, и да је лепо да га својим корацима и даље глачају становници и гости Београда.
А било је само довољно да пре него јој залију спојнице, старо камење претресу и кули од калдрме врате пијане облутке.
27. 11. 2017.
”Политика”, КУН, 3. 12. 2017.
Нова (лево) и стара (десно) калдрма
© 2017 Slobodan Giša Bogunović